Republika Sprdačistan i domaći zadatak

Trinaest učenika četvrtog razreda osnovne škole „Slavni Domovinski Ratovi“.

Razred je bio jedino odelenje u školi, a nastavnici su bili zabrinuti na prvom mestu za budućnost ove institucije, a potom i za vlastitu egzistenciju. Iz godine u godinu u prvi razred se upisivalo sve manje učenika, jer u gradu je živelo sve manje ljudi zbog migracija stanovništva koji su većinom odlazili da žive negde u inostranstvu. Pitanje je hoće li u sledećoj školskoj godini biti dovoljno učenika na upisu u prvi razred. Prošle godine su bila dva odelenja četvrtog razreda iz kojeg je sastavljeno jedno petog razreda.

Učenici su dobili sedam dana vremena da za domaći zadatak sastave esej, kratku priču ili poemu na temu „ljubav prema domovini“, time iskažu svoja osećanja, misli i nade prema svojoj domovini i naročito da obrate pažnju da je domovina nastala iz rata. Iako je rat bio pre trideset godina, decu se u porodicama vaspitavalo od malih nogu i učilo u školama da je rat nešto pomoću čega smo stekli nezavisnost i da nikada ne bismo bili nezavisni da nas nisu napali.

– A bili su nas napali tako jako da smo se morali braniti oružjem kojeg smo kupovali i pre nego što smo bili napadnuti – govorio je Borna, učenik ovog razreda, svojim drugarima u školskom dvorištu pamteći reči svoga oca.

Mi smo pametna nacija, znali smo da ćemo biti napadnuti, pa smo se na vreme obezbedili svim potrebnim sredstvima za rat. Rat je bio mnogo hvaljena odrednica nacionalne misli i vodilja nacionalne svesti.

Bornin školski prijatelj Patrik je živeo u ulici „Nikole Tesle“ i kad god bi ga neko od nastavnika pitao za adresu govorio bi da živi u Teslinoj ulici. Niko tome ne bi pridavao značaj da Borna jednom prilikom nije rekao da živi u „Ratnoj ulici“. On je živeo u ulici „Domovinskog rata“, pa mu nije bilo jasno zašto Patrik može da pojednostavi naziv svoje ulice, a on ne može. Govorili su mu da zvuči vrlo ružno nazivati svoju ulicu „Ratnom“. Nastavnici su mu objašnjavali da Patrik ističe „Teslu“, a ne „Ulicu“, tako da bi i on trebao da ističe reč „Domovinski“, a ne „Rat“.
– Akcenat je na „Domovinski“, a ne na „Rat“, znaš Borna – blago ga je korio nastavnik.
Borni nije bilo jasno, pa je pitao tatu, branitelja u ratu zašto njihova ulica ne može da se nazove „Ratnom“, a rat je toliko važan deo naše istorije. Braneći se tata je u ratu ubio nekolicinu svojih komšija, a mnoge je iz dobrodušnosti proterao, jer mu je dosadilo gledati tuđu krv oko njega. Sveštenik mu je to oprostio uveravajući ga da je njegovo delo bilo učinjeno iz potrebe i da je on dobar čovek, jer se pokajao i sve priznao, što je značilo da bog to sigurno oprašta (a kada dođe ponedeljak on svoj život može da nastavi po starom). Priznao je to svešteniku, ali ne i policiji koja i nije mnogo marila za zločine učinjene u odbrani.

Borna nije znao istoriju tatinog života, znao je samo da se jedan kraći period mnogo branio i da svaki mesec to redovno naplaćuje, što namerava da čini doživotno. Umesto da je dobio pokoji orden, značku i plaketu za hrabrost, nacionalnu zastavu za zid u spavaćoj sobi i zaposlenje u struci.

Ko zna, kad Borna bude odrastao, obrazovan i zreo čovek kako će on da shvati izjavu američkog generala Patona koji je posle II sv. rata rekao: Ako si se borio za ovu zemlju da bi to kasnije do smrti naplaćivao, kaži koliko tvoja ljubav košta, da je jednokratno isplatimo…i marš odavde.

Ali kao dečak je podučavan da ne samo na ulici već i u školi treba da se brani od dece drugih nacija kojih, u stvari i nije bilo. Nije bilo, jer su se dobrovoljno – pod pritiskom odselili uglavnom u neke druge zemlje. I to ga je zbunjivalo: kako da se brani od nekoga koga nema, a još ga niko i ne napada i kako da napiše esej i iskaže ljubav prema domovini ako svoju ulicu ne može da nazove „Ratnom“.

Sve je pošlo kako ne treba, Borna je bio još više zbunjen i uplašen kako da ispuni domaći zadatak.

– Tvoje domoljublje ne meri se veličinom mržnje prema drugim nacijama – reče otac Borni – tvoje se domoljublje meri isticanjem i stalnim podsećanjem na rat u kojem smo se branili protiv bivše države. Pomoću njega smo dobili nezavisnu domovinu i to treba da istakneš, a ne „Ratnu ulicu“ u kojoj živiš. Na kraju krajeva, sine, tvoj tata je branitelj i ima novaca da ti kupi sve što poželiš. (Borna nije znao da tata zbog neplaćenih računa ima blokadu dve trećine ratne penzije i još nešto kockarskih dugova.)

– A zašto nas je neko napao tata?
– Kako sine zašto!? Pa zato da se možemo braniti, jer to je bio put ka nezavisnoj domovini. Osim toga razmišljaj o ljubavi prema domovini, a ne o agresorima.

Borna je ne trepćući gledao oca koji je počeo da jede.

– Donesi mi so.

Borna nečujno ustaše sa svoje male stolice i donese slanik sa biberom i kurkumom.
– I marš odavde…u svoju sobu da pišeš zadaću.

Sedam dana kasnije Borna je došao u školu bez urađenog zadatka i dobio jedinicu. Tata je bio pozvan u školu da objasni postupak pošto niko od nastavnika nije očekivao da sin poznatog i priznatog ratnog veterana ignoriše temu ljubavi prema domovini.

Piše: Saša Jovičić Eks

Izvor: Srpski narodni forum