Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Povodom teksta „Holokaust se i u Beogradu dešavao pred očima drugih”, „Politika”, 6. jula
Obradovao me je odgovor g. Pisarija. Pomislio sam da će nedavni tekst ostati bez odgovora, a jasno je da je javna polemika važan segment posla koji su njegov kolega i on započeli. Zabrinula me je, međutim, relativizacija rečenog u intervjuu koji je ranije dao i tako doprineo da napišem tekst „Postnacifikacija Srbije”. U tom tekstu jasno je naznačeno da se ne bavim izložbom, već da razmatram javno izrečene stavove autora. Učinio sam to upravo zbog jedne relativizacije. Koliko sam razabrao iz izjave koju su g. Pisari i njegov kolega dali, postoji više nivoa učešća u Holokaustu i za razumevanje svega važno je spoznati i život običnih ljudi za vreme Drugog svetskog rata koji su živeli svakodnevne živote dok je u njihovoj blizini sprovođen najveći sistematski zločin u istoriji.
Pohvalno. Međutim, ako je to tako, onda treba biti precizniji. U celoj Evropi je bilo kolaboracionista i nezainteresovanih ljudi koji su gledali svoja posla. Ako se već ne bavite celom okupiranom Evropom, onda su i nijanse važne. Malo je osvojenih zemalja imalo tako nepovoljan status u nacističkom poretku kao Srbija, nije u svima njima više od 300.000 vojnosposobnih muškaraca bilo u ropstvu i niti je u ama jednoj od njih u vreme najvećeg vojnog trijumfa sila Osovine trideset hiljada ljudi bilo u šumi a trećina okupirane zemlje mesecima slobodna. Dokumenta govore da su oba pokreta otpora – NOV i JVO – jasno i nedvosmisleno osuđivala progon Jevreja.
Da li su autori naglasili ove činjenice u javnim istupima?
Nisu.
Jedan prvak nevladinog sektora izjavio je pre nekoliko godina, govoreći o istim temama, da je „u Srbiji svaki kamen kriv”. Hrvatska intelektualka tvrdila je nedavno da je sav problem u srpskoj propagandi jer su Srbi držali „dva koncentraciona logora, a u NDH je postojao (propustila je da stavi jedno „samo”!?) jedan”. Na beogradskoj televiziji je više puta učestvovao hrvatski istoričar Josip Jurčević koji dokazuje da Jasenovac nije bio ništa više nego „radni logor”, koji tvrdi da je pokolj dece u Drakulićima izmišljotina a da su Ante Pavelić i Milan Nedić jedno te isto. Za tog čoveka je, kao za samostalnog kandidata, na jednim predsedničkim izborima glasalo 2,5 odsto građana Hrvatske (u Srbiji je, u službi manje radikalnih ideja, toliko dobio jedan Velimir Bata Živojinović).
Govorite o razumevanju genocida nad Srbima u Hrvatskoj. Drago mi je da ste to spomenuli. U Beogradu su naši ugledni intelektualci nedavno dodelili nagradu koja nosi ime našeg poznatog istoričara nemačkom naučniku koji u svom delu dokazuje da nad Srbima u Hrvatskoj nije izvršen genocid.
Pošto je trend takav – a mislim da dobro razumem poruke koje autori izložbe postavljene u Istorijskom arhivu Beograda iznose u javnost i da nisam primetio nastojanja da se posebnost prilika u okupiranoj Srbiji i srpskim zemljama ipak nekako uoči i predstavi – ne bih mogao da kažem da i oni, možda bez lične želje, ne učestvuju u procesu novih interpretacija Holokausta i naknadnom tumačenju ponašanja srpskog društva za vreme Drugog svetskog rata. Ne bih voleo da u Srbiji postoji institucionalni zaborav i relativizacija zločina izvršenih tokom Drugog svetskog rata, kao što je, recimo, slučaj u Hrvatskoj, delu Bosne i Hercegovine ili u Albaniji. Ipak, nastojanje da Drugi svetski rat u Srbiji bude doslovno i veštački potpuno stavljen u kontekst drugih istočnoevropskih država vidim kao pokušaj relativizacije činjenica i postnacifikacije srpskog društva.
U Srbiji danas izbacuju iz stranke i javno difamiraju istoričara koji tvrdi da je potrebno ponovo prosuditi o ulozi Milana Nedića. Za to vreme agenda dela intelektualaca i istoričara kao da je zasnovana na tezi o vertikali srpskog zla i knjizi anonimnog stomatologa iz Sjedinjenih Država Filipa Dž. Koena, koji je pre više od dve decenije pisao o monstruoznom, istorijskom „tajnom ratu Srbije”. Jedno njeno poglavlje posvećeno je Drugom svetskom ratu i pionirski je pokušaj postnacifikacije Srbije. „Protokole Sionskih mudraca” i druge „knjige zla” iz 20. veka danas u Srbiji objavljuju i slave društveni i drugi marginalci. Koenova knjiga nije baš takva, ali je knjiga novog vremena s vrlo poznatim i, neko bi rekao, zastarelim ciljem. Toj sramotnoj knjizi beznačajnost je oduzeo recenzent – profesor sa Harvarda Dejvid Rejsman, ali i ugledna čitateljka koja ju je javno hvalila – Margaret Tačer.
* Napredni klub
Izvor: POLITIKA
Vezane vijesti:
Holokaust se i u Beogradu dešavao pred očima drugih
Jasenovac – nastavak zločina pod patronatom EU | Jadovno 1941.
Postnacifikacija Srbije | Jadovno 1941.
Mi govorimo o svojim zlodelima, a oni o našim… | Jadovno 1941.
One Response
Nastanak jugoslavije u Jajcu isplanrn je u genocidu nad Srbima pravljenjem republika potom drđava a da bi te države postale međunarodno priznate bili su potrebni ratovi u koma će Srbi biti zločinci baš kao što su bili# nacionalisti“ u jugoslavioji dakle to je bila samo priprema genocida nad Srbima jer je etnički prostor Srba u Jugoslaviji isečen već u Jajcu !Srebrenica markale Vukovar…sve je to režirano u smislu jajačke titoističke jugoslavije u kontinuitetu do dan danas dakle sve je veoma jednostavno u tom kontinuitetu a Tito i njegova banda su to uspeli pomoču ustaša kardeljevaca i ostalih zajedno sa duhovnim invalidima Srbima koi su zarad činova generala ambasadora direktora… upražnjavali titoističku politiku dakle odrekli se svoje nacionalnosti da bi stupili u Jugoslovenstvo antisrpstvo !