Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Релативизација постнацификације

Датум објаве: недеља, 10 јула, 2016
Објављено у Јасеновац
Величина слова: A- A+

Поводом текста „Холокауст се и у Београду дешавао пред очима других”, „Политика”, 6. јула

Чедомир Антић
Чедомир Антић

Обрадовао ме је одговор г. Писарија. Помислио сам да ће недавни текст остати без одговора, а јасно је да је јавна полемика важан сегмент посла који су његов колега и он започели. Забринула ме је, међутим, релативизација реченог у интервјуу који је раније дао и тако допринео да напишем текст „Постнацификација Србије”. У том тексту јасно је назначено да се не бавим изложбом, већ да разматрам јавно изречене ставове аутора. Учинио сам то управо због једне релативизације. Колико сам разабрао из изјаве коју су г. Писари и његов колега дали, постоји више нивоа учешћа у Холокаусту и за разумевање свега важно је спознати и живот обичних људи за време Другог светског рата који су живели свакодневне животе док је у њиховој близини спровођен највећи систематски злочин у историји.

Похвално. Међутим, ако је то тако, онда треба бити прецизнији. У целој Европи је било колаборациониста и незаинтересованих људи који су гледали своја посла. Ако се већ не бавите целом окупираном Европом, онда су и нијансе важне. Мало је освојених земаља имало тако неповољан статус у нацистичком поретку као Србија, није у свима њима више од 300.000 војноспособних мушкараца било у ропству и нити је у ама једној од њих у време највећег војног тријумфа сила Осовине тридесет хиљада људи било у шуми а трећина окупиране земље месецима слободна. Документа говоре да су оба покрета отпора – НОВ и ЈВО – јасно и недвосмислено осуђивала прогон Јевреја.

Да ли су аутори нагласили ове чињенице у јавним иступима?

Нису.

Један првак невладиног сектора изјавио је пре неколико година, говорећи о истим темама, да је „у Србији сваки камен крив”. Хрватска интелектуалка тврдила је недавно да је сав проблем у српској пропаганди јер су Срби држали „два концентрациона логора, а у НДХ је постојао (пропустила је да стави једно „само”!?) један”. На београдској телевизији је више пута учествовао хрватски историчар Јосип Јурчевић који доказује да Јасеновац није био ништа више него „радни логор”, који тврди да је покољ деце у Дракулићима измишљотина а да су Анте Павелић и Милан Недић једно те исто. За тог човека је, као за самосталног кандидата, на једним председничким изборима гласало 2,5 одсто грађана Хрватске (у Србији је, у служби мање радикалних идеја, толико добио један Велимир Бата Живојиновић).

Говорите о разумевању геноцида над Србима у Хрватској. Драго ми је да сте то споменули. У Београду су наши угледни интелектуалци недавно доделили награду која носи име нашег познатог историчара немачком научнику који у свом делу доказује да над Србима у Хрватској није извршен геноцид.

Пошто је тренд такав – а мислим да добро разумем поруке које аутори изложбе постављене у Историјском архиву Београда износе у јавност и да нисам приметио настојања да се посебност прилика у окупираној Србији и српским земљама ипак некако уочи и представи – не бих могао да кажем да и они, можда без личне жеље, не учествују у процесу нових интерпретација Холокауста и накнадном тумачењу понашања српског друштва за време Другог светског рата. Не бих волео да у Србији постоји институционални заборав и релативизација злочина извршених током Другог светског рата, као што је, рецимо, случај у Хрватској, делу Босне и Херцеговине или у Албанији. Ипак, настојање да Други светски рат у Србији буде дословно и вештачки потпуно стављен у контекст других источноевропских држава видим као покушај релативизације чињеница и постнацификације српског друштва.

У Србији данас избацују из странке и јавно дифамирају историчара који тврди да је потребно поново просудити о улози Милана Недића. За то време агенда дела интелектуалаца и историчара као да је заснована на тези о вертикали српског зла и књизи анонимног стоматолога из Сједињених Држава Филипа Џ. Коена, који је пре више од две деценије писао о монструозном, историјском „тајном рату Србије”. Једно њено поглавље посвећено је Другом светском рату и пионирски је покушај постнацификације Србије. „Протоколе Сионских мудраца” и друге „књиге зла” из 20. века данас у Србији објављују и славе друштвени и други маргиналци. Коенова књига није баш таква, али је књига новог времена с врло познатим и, неко би рекао, застарелим циљем. Тој срамотној књизи безначајност је одузео рецензент – професор са Харварда Дејвид Рејсман, али и угледна читатељка која ју је јавно хвалила – Маргарет Тачер.

* Напредни клуб

Извор: ПОЛИТИКА

 

Везане вијести:

Холокауст се и у Београду дешавао пред очима других

Јасеновац – наставак злочина под патронатом ЕУ | Јадовно 1941.

Постнацификација Србије | Јадовно 1941.

Ми говоримо о својим злоделима, а они о нашим… | Јадовно 1941.

 


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Jedan komentar za Релативизација постнацификације

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top