Razgovor sa Vladimirom Umeljićem, zvaničnim kandidatom za „Alternativnu Nobelovu nagradu“ 2011.

Zadužbina “Right Livelihood Foundation”, koja godišnje dodeljuje „Alternativnu Nobelovu nagradu“, osnovana je 1980. Osnivač je bio Nemac Jakob von Uexküll. On je prvobitno predložio Nobelovoj fondaciji da proširi listu svojih laureata na polja ekologije, alternativne energije, pomoći zloupotrebljavanim ženama i žrtvama diktatura u „Trećem svetu“ i sl.
Znači – za projekte, koji su (bili) izvan Mainstream-sistema vrednosti, koji se dakle bave siromašnima, potlačenima, zapostavljenima i zaboravljenima.
Nobelova fondacija je, međutim, vezana svojim statutom i morala je da odbije proširenje aktivnosti.
Potom je Jakob von Uexküll osnovao ovu sopstvenu fondaciju, koja je u međuvremenu vrlo cenjena i njena godišnja nagrada se svečano predaje, isto tako u švedskom parlamentu, obično nekoliko dana pre „klasične“ Nobelove nagrade.
Po pravilu se biraju četiri dobitnika, jedan od njih dobija i novčanu nagradu (ove godine je iznos bio € 150 000), ostali dobijaju samo diplome.
Kineski kandidat, koji je ove godine dobio novčanu nagradu, angažuje se na pr. po pitanju omasovljenja primene solarne energije, kao eventualnog spasioca globalne klime.
Fondacija je utemeljena osnivačkim kapitalom od US $ 1 000 000 i od kamata, kao i od donacija se sve vreme finansira. Njeno sedište je u Štokholmu.

Jedan od zvanično prihvaćenih kandidata za ovogodišnju „Alternativnu Nobelovu nagradu“ 2011. bio je i srpski nezavisni intelektualac (kako on sebe označava) iz dijaspore u Nemačkoj, Vladimir Umeljić.

Pitanje: U Vašim kratkim biografskim podacima, na koricama jedne od Vaših knjiga (iz oblasti književnosti) stoji samo:
Vladimir Umeljić, rođen 1951. u Beogradu. Studije stomatologije, istorije i teologije u Beogradu i Frankfurtu na Majni. Istražuje i objavljuje iz oblasti istorije, teologije, filosofije jezika, socijalne psihologije i politikologije.
Delu njegove javne delatnosti u Nemačkoj pripada i činjenica, da je samo u vreme NATO-napada na ostatak Jugoslavije 1999. preko dvadeset puta nastupio u medijima (pre svega na televiziji) Nemačke, Švajcarske i (jednom) Belgije, braneći srpski nacionalni interes.
Izdato je i više njegovih knjiga proze i poezije (srpski i nemački jezik), imao je nekoliko samostalnih izložbi svojih ikona i slika (Beograd, Himmelsthur, Berlin).
Želite li da tome dodate nešto?

Odgovor: Ne, to je više nego dovoljno. Možda samo, da je književnost jedna od važnih oblasti moje delatnosti, koja mi mnogo znači. Jedna od najvećih radosti u životu mi je, kada mi i čitaoci potvrde to osećanje.
Bavljenje naukom je neophodno, neko i to mora da radi, ali to je i vrlo naporno. Književnost je uživanje. Ikonopisanje je molitva.

Pitanje: Vi ste već pre godinu dana od strane dve nevladine organizacije, koje se bave očuvanjem i širenjem kulturnog nasleđa (jedna je iz Beograda, „Akademija Ivo Andrić“ a druga iz Londona, Internacionalna slovenska akademija nauka, obrazovanja, umetnosti i kulture (The International Slavonic Academy of Science, Education, Art and Culture) nominovani za prestižnu “Alternativnu Nobelovu nagradu” 2011.
Odgovarajuća švedska zadužbina „Right Livelihood Foundation” Vam je ubrzo zvanično potvrdila da ste dobili status prihvaćenog kandidata – zašto javnost do sada ništa nije znala o tome?

Odgovor: Po pravilima ove nevladine fondacije, svaki akceptirani kandidat za “Alternativnu Nobelovu nagradu” je obavezan da potpiše obavezu ćutanja sve do objavljivanja imena dobitnika ove nagrade.

Pitanje: Vi ne pripadate dobitnicima te nagrade, da li ste razočarani?

Odgovor: Ne, već sama nominacija je bila veliko priznanje za moj naučni rad. Razlog prihvatanja kandidature je, naime, bilo objavljivanje jedne studije u Beogradu 2010. u kojoj sam naučnoj javnosti predstavio jednu svoju novu, originalnu socijalnu „Teoriju definicionizma“.
A budući da je naučni dokazni postupak pri obrazlaganju te teorije izložio čitav zapadni sistem vrednosti (Vatikan, „NATO-demokratije“) jednoj nedvosmislenoj i za njih poraznoj kritičkoj analizi, već se graniči sa čudom da je i sama kandidatura bila prihvaćena.

Pitanje: Šta bi trebalo da se razume pod tim pojmom „Teorija definicionizma“?

Odgovor: Radi se o jednoj jezičko-filosofski uslovljenoj teoriji, koja se služi njenom (jezičko-filosofskom) metodologijom, kao i metodama socijalne psihologije, istorijskih nauka, politikologije…
Znači, jedna multidisciplinarna teorija, čiju osnovnu tezu sam prvi put izložio 2006. u nemačkom časopisu za sociologiju kulture, „Kultursoziologie, Wissenschaftliche Halbjahreshefte der Gesellschaft für Kultursoziologie e.V. Leipzig, 2006/I“.
Ta osnovna teza postulira princip „Autoritativna uzurpacija vlasti nad definicijama i kreiranje stvarnosti putem psihagogije“ kao najopasnije oružje vlastodržaca pri manipulisanju ljudi (psihagogija ili „vođenje duša“).

Pitanje: Možete li to malo jasnije, pristupačnije formulisati?

Odgovor: Mogu. Ako sam ja za Vas autoritet i kažem da je crno u suštini belo, i Vi to prihvatite (iz straha, ubeđenja, primene neposredne sile, oportunizma, koristi ili prosto radi mog autoriteta), onda ja vladam Vama, ja sam za Vas redefinisao i stvorio novu (iako virtuelnu) stvarnost i ja mogu potom da radim s Vama, šta god želim, ja vladam Vama… Nekoliko primera:
Tako je Vatikan – nesumnjivo najveći autoritet u evropskom Srednjem veku  – uzurpirao vlast nad definicijama i suštinski redefinisao poneke socijalne grupe, proglasio na pr. određene žene za „veštice“, potom redefinisao osnovnu ljudsku i hrišćansku etiku, proglasio sistematsko mučenje i spaljivanje tih nesrećnica legalnim i „moralnim“ i – najveći broj savremenika je to bez problema akceptirao.
Tako je bilo moguće svojevremeno proglasiti Jevreje „štetnim parazitima“, Rome „bićima niže vrednosti“ ili Srbe „stokom, živinom, robovskom sortom“ i – desila su se tri velika genocida evropskog 20. veka.
I – najveći broj savremenika je i to akceptirao.
A u naše vreme, sa autoritativnom i tzv. demokratskom legitimacijom izabranih zapadnih vlastodržaca, moguće je i Srbe u vreme građanskih ratova u poslednjoj Jugoslaviji proglasiti „jedinim krivcima i agresorima, etničkim čistačima, masovnim silovateljima, genocidnim ubicama“. Crno-bela slika, po sopstvenom ukusu…
I – najveći broj savremenika je i to akceptirao, i akceptira.
Mislim da je u tome ležala i osnovna ideja za nominaciju moje teorije, koja je nesumnjivo „alternativna“, a to znači izvan (protiv) Mainstream-diktature vremena u kome živimo. Jer ona, pored ostalog, podaruje svoj glas siromašnima i potlačenima, zapostavljenima i zaboravljenima.
Dakle – bilo da se radi o neljudski oklevetanim i ubijanim ženama, bilo o bespomoćnim žrtvama genocida, bilo o čitavom jednom strašno satanizovanom narodu ili pak o ogromnoj većini čovečanstva, koja živi u bedi i umire od gladi ili boleština, gine u nepotrebnim ratovima, a sve to u suštini da bi jedva 20% čovečanstva po svaku cenu zadržalo (ili zadobilo) vlasništvo ili kontrolu nad preko 80% svetskih resursa.
Jer – vodeće elite tih 20% čovečanstva su odavno uzurpirale vlast nad definicijama i proglašavaju ovo stanje normalnim, pravednim, jedino mogućim… Za njih su pozitivni razvoj i porast kurseva na berzi akcija važniji od činjenice, da svake dve sekunde negde u svetu umire jedno dete, iako bi većina te dece mogla da bude spasena…
Teorija definicionizma, znači, ukazuje i „normalnom“ čoveku na put, kojim može da prozre nehumanu konstrukciju ove, interesno i nemoralno virtualizovane stvarnosti, i da podigne svoj glas protiv nje.

Pitanje: Da li je nominacija tj. prihvatanje kandidature za „Alternativnu Nobelovu nagradu“ najveće priznanje za Vaš naučni rad do sada?

Odgovor: Ne, zapravo ne. Jedan od najvećih živih korifeja jezičke filosofije, Noam Čomski, kome sam stavio na raspolaganje engleski siže ove studije (Summary, objavljen na kraju ovog razmatranja), prokomentarisao je, da on sam „nikada nije došao na tako interesantne ideje“. Izrazio je, potom, spremnost da se i lično odazove mom pozivu u uvodu ovog teksta, da dakle pokuša da nađe vremena, „da radi na taj način“.
To, naravno, predstavlja veliko (za mene – najveće do sada) priznanje i ohrabrenje, ne samo jer to dolazi od takvog naučnog autoriteta svetskog glasa, već i s obzirom na njegovo vrlo pozno životno doba, i razumljivo redukovanje svih njegovih, pa i naučnih aktivnosti.

Pitanje: Vi nazivate svoju teoriju „socijalnom“, u kojim sve oblastima socijalnih nauka Vi vidite mogućnost njene primene?

Odgovor: U vrlo raznolikim, faktički u svim. Ja sam u ovoj studiji, kao što sam već napomenuo, uputio apel svim profilima duhovnih i socijalnih nauka, da što strožije i svestranije stave moje postavke i zaključke na probu, da pokušaju da ih opovrgnu.
Znači – teorija nalazi svoju primenu i na pr. pri analizi aktuelne globalne krize u finansijskom i ekonomskom sektoru, pri načinu delanja Međunarodnog monetarnog fonda, gušenju i prisvajanju tuđih nacionalnih privreda (Grčka) i sl.
Ali to nije bila uža tema moje studije.

Pitanje: A šta je bila uža tema Vaše studije?

Odgovor: Ja sam stavio ovu teoriju na probu u tri oblasti: Prvo, opšta i crkvena istorija (na primeru Vatikana), oblast fenomena genocida (na primeru sva tri velika genocida u evropskom 20. veku, nad Jevrejima, Romima i Srbima) i kao treće, naše vreme (na primeru građanskih ratova na Balkanu u poslednjoj deceniji 20. veka.

Pitanje: Da li su rezultati opravdali uloženi trud?

Odgovor: I više od toga. Teorija definicionizma je npr. ne samo prepoznala, već i obrazložila sledeće činjenično stanje u odnosu na fenomen genocida:
Počinioci svih velikih genocida u evropskom 20. veku primarno pripadaju geopolitičkoj celini i, pre svega, kulturološkoj tradiciji zapadne i srednje Evrope (koju je, inače, u tom trenutku više od 1 500 godina esencijalno determinisao Vatikan).
Žrtve svih velikih genocida u evropskom 20. veku (Jevreji, Romi, Srbi) primarno ne pripadaju geopolitičkoj celini i, pre svega, kulturološkoj tradiciji zapadne i srednje Evrope, (koju je u tom trenutku više od 1 500 godina esencijalno determinisao Vatikan).
Da li je to, da li to može da bude slučajnost?
Posle toga čoveka ne čudi više čak ni istorijski osvedočena izjava nacističkog genocidnog zločinca Hitlera:
„Ne postoji bitna razlika između nacional-socijalizma i katoličke crkve (…) zar nije crkva proglasila Jevreje parazitima i zatvarala ih u geta (…) ja činim samo ono isto, što je crkva činila 1 500 godina, samo sada još temeljnije…“  (Adolf Hitler u razgovoru sa katoličkim biskupom Berning-om u Osnabrück-u, 1936.).
U istom smislu se mora shvatiti i javna izjava Franza von Papena, viteza rimokatoličkog Malteškog reda i tada zamenika šefa nemačke vlade, gore pomenutog masovnog zločinca Adolfa Hitlera:
„Treći Rajh je prva država u istoriji, koja ne samo da priznaje visoke principe papstva, već ih i sprovodi u delo!“
Vrlo interesantni su, zaključno, i rezultati analize poslednjih građanskih ratova na tlu bivše Jugoslavije u poslednjoj deceniji 20. veka i one nečuvene satanizacije Srba, koja do danas traje i važi kao „stvarnost“.
To, svakako, ne znači da ja sad želim da konstruišem suprotnu, belo-crnu sliku (znači – Srbi su navodno bili isključivo nevini anđeli, svi drugi pak crni đavoli). Ali ja bez ikakvog kolebanja, definitivno odbijam da prihvatim diktat aktuelnih svetskih moćnika, aktuelnih uzurpatora vlasti nad definicijama, koji žele da počnem da sebe smatram daltonistom i prihvatim postojanje samo crnog i belog.
I da, naravno, smem da biram isključivo između njihovog crno-belog i njihovog crno-belog…
Teorija definicionizma, dakle, i pri razmatranju te, od početka devedesetih godina prošlog veka trajuće demonizacije Srba, prepoznaje, obrazlaže i dokazuje primenu „Uzurpacije vlasti nad definicijama i psihagogije“.
U tom svetlu ne čudi više, da je na pr. u odnosu na onaj „srpski genocid nad bosanskim muslimanima u Srebrenici“ američki profesor Edward S. Herman javno i nedvosmisleno utvrdio: „Taj „masakar u Srebrenici“ je najveći trijumf propagande, koji je proistekao iz tih balkanskih ratova.“
Da li je dozvoljeno ili možda čak u međuvremenu i suvišno pitanje – ko li je samo bio onaj, koji je jedan od tri naroda-žrtve velikih genocida u Evropi 20. veka uspeo da redefiniše i transformiše u počinioce ovog „najstrašnijeg zločina, koji istorija čovečanstva poznaje, u jedan „genocidni narod“?

Pitanje: Još jedno pitanje u odnosu na Vaš očigledni interes u odnosu na istoriju i politiku – kakav je Vaš stav o aktuelnoj krizi oko Kosova?

Odgovor: Kao prvo, kriza oko srpske Svete zemlje Kosova i Metohije je odavno aktuelna, već od kad su pravoslavni Srbi tu zasnovali svoj Jerusalim, sa u međuvremenu preko 1 600 sakralnih spomenika svog verskog, kulturološkog i nacionalnog identiteta.
Kosovo i Metohija nisu izgubljeni, ova oblast je privremeno (i vrlo temeljno) okupirana.
Ali ne zaboravimo – i Osmanlije su stotinama godina bile ubeđene da im srpsko Kosovo i Metohija za sva vremena pripada…
Teorija definicionizma postulira, naime, još jednu činjenicu a to je, da su sve dosadašnje svetske imperije ranije ili kasnije proglašavale „kraj istorije“. Istu grešku pravi i „NATO-imperija“. Sreća ili nesreća je dala, da ni ovi aspiranti na vladavinu svetom po svemu sudeći nikad nisu čuli za srpsku narodnu poslovicu: „Ničija sveća nije do zore gorela.“

Pitanje: Ministar Ivica Dačić je nedavno oštro replicirao austrijskom državnom sekretaru i pored ostalog rekao: “Vi govorite o realnosti i stvarnosti nezavisnog Kosova i da podela nije opcija… Podsećam vas da je prvo Srbija podeljena, pa se onda došlo do stava da nema podela. Da su prvo granice Srbije promenjene, pa se onda reklo da nema više promena granica…“

Odgovor: Gospodin ministar Dačić je to lepo izrekao, izgovorio istinu. Samo – šta je tu novo?
Gde je on bio, gde su srpski političari bili, kada je taj isti princip ostvarivan od samog početka nasilnog raspada Jugoslavije?
Zar nije tadašnji nemački ministar inostranih poslova Genšer svojevremeno u Mastrihtu (a posle otvorenog i javnog dogovora sa papom Jovanom Pavlom II i njegovim Kardinalom-državnim sekretarom Sodanom) iznudio od ostalih članova evropske zajednice preuranjeno priznavanje secesionističkih jugo-republika Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine? I to uprkos UN-povelji, Helsinškom ugovoru, Bečkoj konvenciji?
A odmah potom proglasio te nove granice međunarodnim i nedodirljivim, znači – sada opet u skladu sa UN-poveljom, Helsinškim ugovorom, Bečkom konvencijom?
Te secesionističke republike, dakle, imale su pravo da razbiju međunarodno priznate granice jednog od osnivača Ujedinjenih nacija, Jugoslavije, ali Republika Srpska Krajina i Republika Srpska nisu imale to isto (opšte i nedeljivo) pravo na samoopredeljenje.
To ja zovem bezobzirnom, nemoralnom i protivpravnom „Uzurpacijom vlasti nad definicijama“ a gospodin ministar Dačić – zar on ne pripada već jednu večnost srpskoj vladajućoj garnituri, koja neumorno ponavlja „EU nema alternative“? Zar nije upravo on uveo svoju partiju u Vladu, znači – omogućio ovu vladajuću koaliciju?
I zar nije EU ta, koja zajedno sa ostalim „NATO-demokratijama“ već dve decenije komada srpske zemlje i srpski nacionalni korpus?
Ali, neosporno, ono gornje, to je on lepo izrekao, izgovorio istinu… To čak mislim bez ikakve ironije…
No i on će uvek biti meren prema svojim delima, prema svojoj principijelnosti i doslednosti. Videće se, dakle, da li je to bila predizborna retorika ili vraćanje poštenoj odbrani nasušnih nacionalnih interesa.

Pitanje: Mislite li da se Kosovo i Metohija mogu spasiti za Srbiju?

Odgovor: Još jednom, Kosovo i Metohija nisu izgubljeni, ova oblast je privremeno okupirana.Vremena su, sigurno, izuzetno teška i na boljitak će se dugo čekati. Jer i ova (za sada poslednja) secesija srpskih teritorija je majstorski pripremljena, obuhvatna i vrlo sistematski se sprovodi.

Pitanje: Oštra kritika Vatikana i „NATO-demokratija“, srpskih političara a sada izgleda i SPC. Vi se ne trudite naročito da budete omiljen? Konkretno, da li ste u bilo kom trenutku zaista verovali da će Vam biti dodeljena „Alternativna Nobelova nagrada“?

Odgovor: Ja sebe smatram nezavisnim misliocem i siguran sam istovremeno, da sam pravoslavni vernik, sledbenik svetosavskog pravoslavljanja Gospoda. Argumentativna kritika pripada hrišćanskom „oslobađanju za slobodu“, koje nam je Hristos doneo.
Ko god se bori za istinu i pravdu, inače, on ne može da teži opštoj omiljenosti, popularnosti, jer u tom slučaju on ili nije intelektualac ili vrlo brzo prestaje da bude nezavisan.
Te dve stvari su nespojive, težnja ka sopstvenoj popularnosti po prirodi stvari pripada životnim principima drugih profila ljudi – profesionalaca u politici, sportu i na estradi. Svakodnevnim jezikom rečeno – mislim da sam u međuvremenu isuviše star, da bih kvario svoju biografiju.
I – ne, nisam ni u jednom trenutku verovao u nagrade Zapada…
A očekivanje, to je nešto drugo, nada umire kao poslednja, kao što je poznato. Jedna ovakva verifikacija naučne i ljudske istine, za koju se bori i moja dotična studija, dotična teorija, pogotovu jer bi došla od Zapada, da, to bi zaista bio značajan korak napred.

Pitanje: Teške teme, sada je jasno zašto bavljenje naukom označavate napornim radom. Da li se i u svojim književnim delima bavite takvim stvarima? Ko će u tom slučaju da se odluči da čita takve knjige?

Odgovor: Ne, književnost je sasvim drugi nivo refleksije stvarnosti. Moja knjiga satire „Zemljaci“, koja je 2002 dobila nagradu „Akademije Ivo Andrić“ kao najbolja knjiga godine, imala je naravno humor kao težište, dovodila ljude do smeha.
Roman, koji se sada nalazi u poslednjoj fazi priprema za objavljivanje, „Arčibaldov put kroz Evropu. (Edicija: Kriminalistika i mistika“)“, govori o švajcarskom kriminalisti, koji se neprestano susreće sa zagonetnim kriminalnim slučajevima, prožetim (skoro) neobjašnjivim mističnim elementima.
On to u ovoj knjizi doživljava u Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj, Irskoj, Švajcarskoj, Austriji, Mađarskoj, Srbiji, Grčkoj…
Tako se čitaoci vode kroz evropsku istoriju i drevna predanja, ali i kroz kulturu, običaje i folkloristiku raznih evropskih naroda. Sve je začinjeno Arčibaldovom ljubavlju prema kulinarskim uživanjima i odabranim pićima, prema lepim ženama i kubanskim cigarama.
Višeslojno pripovedanje, dakle, koje nudi nešto, kako ljubiteljima kriminalnih romana i mitoloških predanja, tako i ljubiteljima „lepšeg“ ili „jačeg“ pola, dobrog jela i pića. Ali, sigurno, i onima, koji žele da na ugodan i opušten način dopune svoja znanja, i da razmisle o zagonetkama života i međuljudskih odnosa.

Razgovor vodio: Miljan Paunović
NIN, Beograd, 13.10.2011.

Vezane vijesti:

Vladimir Umeljić: TEORIJA DEFINICIONIZMA I FENOMEN GENOCIDA

Vladimir Umeljić SOCIJALNO-PSIHOLOŠKI ASPEKTI FENOMENA GENOCIDA U SVETLU „TEORIJE DEFINICIONIZMA“