Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Разговор са Владимиром Умељићем, званичним кандидатом за „Алтернативну Нобелову награду“ 2011.

Датум објаве: четвртак, 27 октобра, 2011
Величина слова: A- A+
Владимир Умељић
Владимир Умељић

Задужбина “Right Livelihood Foundation”, коjа годишње додељуjе „Алтернативну Нобелову награду“, основана jе 1980. Оснивач jе био Немац Jakob von Uexküll. Он jе првобитно предложио Нобеловоj фондациjи да прошири листу своjих лауреата на поља екологиjе, алтернативне енергиjе, помоћи злоупотребљаваним женама и жртвама диктатура у „Трећем свету“ и сл.
Значи – за проjекте, коjи су (били) изван Mainstream-система вредности, коjи се дакле баве сиромашнима, потлаченима, запостављенима и заборављенима.
Нобелова фондациjа jе, међутим, везана своjим статутом и морала jе да одбиjе проширење активности.
Потом jе Jakob von Uexküll основао ову сопствену фондациjу, коjа jе у међувремену врло цењена и њена годишња награда се свечано предаjе, исто тако у шведском парламенту, обично неколико дана пре „класичне“ Нобелове награде.
По правилу се бираjу четири добитника, jедан од њих добиjа и новчану награду (ове године jе износ био € 150 000), остали добиjаjу само дипломе.
Кинески кандидат, коjи jе ове године добио новчану награду, ангажуjе се на пр. по питању омасовљења примене соларне енергиjе, као евентуалног спасиоца глобалне климе.
Фондациjа jе утемељена оснивачким капиталом од УС $ 1 000 000 и од камата, као и од донациjа се све време финансира. Њено седиште jе у Штокхолму.

Један од званично прихваћених кандидата за овогодишњу „Алтернативну Нобелову награду“ 2011. био jе и српски независни интелектуалац (како он себе означава) из диjаспоре у Немачкоj, Владимир Умељић.

Питање: У Вашим кратким биографским подацима, на корицама jедне од Ваших књига (из области књижевности) стоjи само:
Владимир Умељић, рођен 1951. у Београду. Студиjе стоматологиjе, историjе и теологиjе у Београду и Франкфурту на Маjни. Истражуjе и обjављуjе из области историjе, теологиjе, философиjе jезика, социjалне психологиjе и политикологиjе.
Делу његове jавне делатности у Немачкоj припада и чињеница, да jе само у време НАТО-напада на остатак Југославиjе 1999. преко двадесет пута наступио у медиjима (пре свега на телевизиjи) Немачке, Шваjцарске и (jедном) Белгиjе, бранећи српски национални интерес.
Издато jе и више његових књига прозе и поезиjе (српски и немачки jезик), имао jе неколико самосталних изложби своjих икона и слика (Београд, Himmelsthur, Берлин).
Желите ли да томе додате нешто?

Одговор: Не, то jе више него довољно. Можда само, да jе књижевност jедна од важних области моjе делатности, коjа ми много значи. Једна од наjвећих радости у животу ми jе, када ми и читаоци потврде то осећање.
Бављење науком jе неопходно, неко и то мора да ради, али то jе и врло напорно. Књижевност jе уживање. Иконописање jе молитва.

Питање: Ви сте већ пре годину дана од стране две невладине организациjе, коjе се баве очувањем и ширењем културног наслеђа (jедна jе из Београда, „Академиjа Иво Андрић“ а друга из Лондона, Интернационална словенска академиjа наука, образовања, уметности и културе (The International Slavonic Academy of Science, Education, Art and Culture) номиновани за престижну “Алтернативну Нобелову награду” 2011.
Одговараjућа шведска задужбина „Right Livelihood Foundation” Вам jе убрзо званично потврдила да сте добили статус прихваћеног кандидата – зашто jавност до сада ништа ниjе знала о томе?

Одговор: По правилима ове невладине фондациjе, сваки акцептирани кандидат за “Алтернативну Нобелову награду” jе обавезан да потпише обавезу ћутања све до обjављивања имена добитника ове награде.

Питање: Ви не припадате добитницима те награде, да ли сте разочарани?

Одговор: Не, већ сама номинациjа jе била велико признање за моj научни рад. Разлог прихватања кандидатуре jе, наиме, било обjављивање jедне студиjе у Београду 2010. у коjоj сам научноj jавности представио jедну своjу нову, оригиналну социjалну „Теориjу дефиниционизма“.
А будући да jе научни доказни поступак при образлагању те теориjе изложио читав западни систем вредности (Ватикан, „НАТО-демократиjе“) jедноj недвосмисленоj и за њих поразноj критичкоj анализи, већ се граничи са чудом да jе и сама кандидатура била прихваћена.

Питање: Шта би требало да се разуме под тим поjмом „Теориjа дефиниционизма“?

Одговор: Ради се о jедноj jезичко-философски условљеноj теориjи, коjа се служи њеном (jезичко-философском) методологиjом, као и методама социjалне психологиjе, историjских наука, политикологиjе…
Значи, jедна мултидисциплинарна теориjа, чиjу основну тезу сам први пут изложио 2006. у немачком часопису за социологиjу културе, „Kultursoziologie, Wissenschaftliche Halbjahreshefte der Gesellschaft für Kultursoziologie e.V. Leipzig, 2006/I“.
Та основна теза постулира принцип „Ауторитативна узурпациjа власти над дефинициjама и креирање стварности путем психагогиjе“ као наjопасниjе оружjе властодржаца при манипулисању људи (психагогиjа или „вођење душа“).

Питање: Можете ли то мало jасниjе, приступачниjе формулисати?

Одговор: Могу. Ако сам jа за Вас ауторитет и кажем да jе црно у суштини бело, и Ви то прихватите (из страха, убеђења, примене непосредне силе, опортунизма, користи или просто ради мог ауторитета), онда jа владам Вама, jа сам за Вас редефинисао и створио нову (иако виртуелну) стварност и jа могу потом да радим с Вама, шта год желим, jа владам Вама… Неколико примера:
Тако jе Ватикан – несумњиво наjвећи ауторитет у европском Средњем веку  – узурпирао власт над дефинициjама и суштински редефинисао понеке социjалне групе, прогласио на пр. одређене жене за „вештице“, потом редефинисао основну људску и хришћанску етику, прогласио систематско мучење и спаљивање тих несрећница легалним и „моралним“ и – наjвећи броj савременика jе то без проблема акцептирао.
Тако jе било могуће своjевремено прогласити Јевреjе „штетним паразитима“, Роме „бићима ниже вредности“ или Србе „стоком, живином, робовском сортом“ и – десила су се три велика геноцида европског 20. века.
И – наjвећи броj савременика jе и то акцептирао.
А у наше време, са ауторитативном и тзв. демократском легитимациjом изабраних западних властодржаца, могуће jе и Србе у време грађанских ратова у последњоj Југославиjи прогласити „jединим кривцима и агресорима, етничким чистачима, масовним силоватељима, геноцидним убицама“. Црно-бела слика, по сопственом укусу…
И – наjвећи броj савременика jе и то акцептирао, и акцептира.
Мислим да jе у томе лежала и основна идеjа за номинациjу моjе теориjе, коjа jе несумњиво „алтернативна“, а то значи изван (против) Mainstream-диктатуре времена у коме живимо. Јер она, поред осталог, подаруjе своj глас сиромашнима и потлаченима, запостављенима и заборављенима.
Дакле – било да се ради о нељудски оклеветаним и убиjаним женама, било о беспомоћним жртвама геноцида, било о читавом jедном страшно сатанизованом народу или пак о огромноj већини човечанства, коjа живи у беди и умире од глади или болештина, гине у непотребним ратовима, а све то у суштини да би jедва 20% човечанства по сваку цену задржало (или задобило) власништво или контролу над преко 80% светских ресурса.
Јер – водеће елите тих 20% човечанства су одавно узурпирале власт над дефинициjама и проглашаваjу ово стање нормалним, праведним, jедино могућим… За њих су позитивни развоj и пораст курсева на берзи акциjа важниjи од чињенице, да сваке две секунде негде у свету умире jедно дете, иако би већина те деце могла да буде спасена…
Теориjа дефиниционизма, значи, указуjе и „нормалном“ човеку на пут, коjим може да прозре нехуману конструкциjу ове, интересно и неморално виртуализоване стварности, и да подигне своj глас против ње.

Питање: Да ли jе номинациjа тj. прихватање кандидатуре за „Алтернативну Нобелову награду“ наjвеће признање за Ваш научни рад до сада?

Одговор: Не, заправо не. Један од наjвећих живих корифеjа jезичке философиjе, Ноам Чомски, коме сам ставио на располагање енглески сиже ове студиjе (Summary, обjављен на краjу овог разматрања), прокоментарисао jе, да он сам „никада ниjе дошао на тако интересантне идеjе“. Изразио jе, потом, спремност да се и лично одазове мом позиву у уводу овог текста, да дакле покуша да нађе времена, „да ради на таj начин“.
То, наравно, представља велико (за мене – наjвеће до сада) признање и охрабрење, не само jер то долази од таквог научног ауторитета светског гласа, већ и с обзиром на његово врло позно животно доба, и разумљиво редуковање свих његових, па и научних активности.

Питање: Ви називате своjу теориjу „социjалном“, у коjим све областима социjалних наука Ви видите могућност њене примене?

Одговор: У врло разноликим, фактички у свим. Ја сам у овоj студиjи, као што сам већ напоменуо, упутио апел свим профилима духовних и социjалних наука, да што строжиjе и свестраниjе ставе моjе поставке и закључке на пробу, да покушаjу да их оповргну.
Значи – теориjа налази своjу примену и на пр. при анализи актуелне глобалне кризе у финансиjском и економском сектору, при начину делања Међународног монетарног фонда, гушењу и присваjању туђих националних привреда (Грчка) и сл.
Али то ниjе била ужа тема моjе студиjе.

Питање: А шта jе била ужа тема Ваше студиjе?

Одговор: Ја сам ставио ову теориjу на пробу у три области: Прво, општа и црквена историjа (на примеру Ватикана), област феномена геноцида (на примеру сва три велика геноцида у европском 20. веку, над Јевреjима, Ромима и Србима) и као треће, наше време (на примеру грађанских ратова на Балкану у последњоj децениjи 20. века.

Питање: Да ли су резултати оправдали уложени труд?

Одговор: И више од тога. Теориjа дефиниционизма jе нпр. не само препознала, већ и образложила следеће чињенично стање у односу на феномен геноцида:
Починиоци свих великих геноцида у европском 20. веку примарно припадаjу геополитичкоj целини и, пре свега, културолошкоj традициjи западне и средње Европе (коjу jе, иначе, у том тренутку више од 1 500 година есенциjално детерминисао Ватикан).
Жртве свих великих геноцида у европском 20. веку (Јевреjи, Роми, Срби) примарно не припадаjу геополитичкоj целини и, пре свега, културолошкоj традициjи западне и средње Европе, (коjу jе у том тренутку више од 1 500 година есенциjално детерминисао Ватикан).
Да ли jе то, да ли то може да буде случаjност?
После тога човека не чуди више чак ни историjски осведочена изjава нацистичког геноцидног злочинца Хитлера:
„Не постоjи битна разлика између национал-социjализма и католичке цркве (…) зар ниjе црква прогласила Јевреjе паразитима и затварала их у гета (…) jа чиним само оно исто, што jе црква чинила 1 500 година, само сада jош темељниjе…“  (Адолф Хитлер у разговору са католичким бискупом Бернинг-ом у Osnabrück-u, 1936.).
У истом смислу се мора схватити и jавна изjава Franza von Papena, витеза римокатоличког Малтешког реда и тада заменика шефа немачке владе, горе поменутог масовног злочинца Адолфа Хитлера:
„Трећи Раjх jе прва држава у историjи, коjа не само да признаjе високе принципе папства, већ их и спроводи у дело!“
Врло интересантни су, закључно, и резултати анализе последњих грађанских ратова на тлу бивше Југославиjе у последњоj децениjи 20. века и оне нечувене сатанизациjе Срба, коjа до данас траjе и важи као „стварност“.
То, свакако, не значи да jа сад желим да конструишем супротну, бело-црну слику (значи – Срби су наводно били искључиво невини анђели, сви други пак црни ђаволи). Али jа без икаквог колебања, дефинитивно одбиjам да прихватим диктат актуелних светских моћника, актуелних узурпатора власти над дефинициjама, коjи желе да почнем да себе сматрам далтонистом и прихватим постоjање само црног и белог.
И да, наравно, смем да бирам искључиво између њиховог црно-белог и њиховог црно-белог…
Теориjа дефиниционизма, дакле, и при разматрању те, од почетка деведесетих година прошлог века траjуће демонизациjе Срба, препознаjе, образлаже и доказуjе примену „Узурпациjе власти над дефинициjама и психагогиjе“.
У том светлу не чуди више, да jе на пр. у односу на онаj „српски геноцид над босанским муслиманима у Сребреници“ амерички професор Edward S. Herman jавно и недвосмислено утврдио: „Таj „масакар у Сребреници“ jе наjвећи триjумф пропаганде, коjи jе проистекао из тих балканских ратова.“
Да ли jе дозвољено или можда чак у међувремену и сувишно питање – ко ли jе само био онаj, коjи jе jедан од три народа-жртве великих геноцида у Европи 20. века успео да редефинише и трансформише у починиоце овог „наjстрашниjег злочина, коjи историjа човечанства познаjе, у jедан „геноцидни народ“?

Питање: Још jедно питање у односу на Ваш очигледни интерес у односу на историjу и политику – какав jе Ваш став о актуелноj кризи око Косова?

Одговор: Као прво, криза око српске Свете земље Косова и Метохиjе jе одавно актуелна, већ од кад су православни Срби ту засновали своj Јерусалим, са у међувремену преко 1 600 сакралних споменика свог верског, културолошког и националног идентитета.
Косово и Метохиjа нису изгубљени, ова област jе привремено (и врло темељно) окупирана.
Али не заборавимо – и Османлиjе су стотинама година биле убеђене да им српско Косово и Метохиjа за сва времена припада…
Теориjа дефиниционизма постулира, наиме, jош jедну чињеницу а то jе, да су све досадашње светске империjе раниjе или касниjе проглашавале „краj историjе“. Исту грешку прави и „НАТО-империjа“. Срећа или несрећа jе дала, да ни ови аспиранти на владавину светом по свему судећи никад нису чули за српску народну пословицу: „Ничиjа свећа ниjе до зоре горела.“

Питање: Министар Ивица Дачић jе недавно оштро реплицирао аустриjском државном секретару и поред осталог рекао: “Ви говорите о реалности и стварности независног Косова и да подела ниjе опциjа… Подсећам вас да jе прво Србиjа подељена, па се онда дошло до става да нема подела. Да су прво границе Србиjе промењене, па се онда рекло да нема више промена граница…“

Одговор: Господин министар Дачић jе то лепо изрекао, изговорио истину. Само – шта jе ту ново?
Где jе он био, где су српски политичари били, када jе таj исти принцип оствариван од самог почетка насилног распада Југославиjе?
Зар ниjе тадашњи немачки министар иностраних послова Геншер своjевремено у Мастрихту (а после отвореног и jавног договора са папом Јованом Павлом II и његовим Кардиналом-државним секретаром Соданом) изнудио од осталих чланова европске заjеднице преурањено признавање сецесионистичких jуго-република Словениjе, Хрватске, Босне и Херцеговине? И то упркос УН-повељи, Хелсиншком уговору, Бечкоj конвенциjи?
А одмах потом прогласио те нове границе међународним и недодирљивим, значи – сада опет у складу са УН-повељом, Хелсиншким уговором, Бечком конвенциjом?
Те сецесионистичке републике, дакле, имале су право да разбиjу међународно признате границе jедног од оснивача Уjедињених нациjа, Југославиjе, али Република Српска Краjина и Република Српска нису имале то исто (опште и недељиво) право на самоопредељење.
То jа зовем безобзирном, неморалном и противправном „Узурпациjом власти над дефинициjама“ а господин министар Дачић – зар он не припада већ jедну вечност српскоj владаjућоj гарнитури, коjа неуморно понавља „ЕУ нема алтернативе“? Зар ниjе управо он увео своjу партиjу у Владу, значи – омогућио ову владаjућу коалициjу?
И зар ниjе ЕУ та, коjа заjедно са осталим „НАТО-демократиjама“ већ две децениjе комада српске земље и српски национални корпус?
Али, неоспорно, оно горње, то jе он лепо изрекао, изговорио истину… То чак мислим без икакве ирониjе…
Но и он ће увек бити мерен према своjим делима, према своjоj принципиjелности и доследности. Видеће се, дакле, да ли jе то била предизборна реторика или враћање поштеноj одбрани насушних националних интереса.

Питање: Мислите ли да се Косово и Метохиjа могу спасити за Србиjу?

Одговор: Још jедном, Косово и Метохиjа нису изгубљени, ова област jе привремено окупирана.Времена су, сигурно, изузетно тешка и на бољитак ће се дуго чекати. Јер и ова (за сада последња) сецесиjа српских териториjа jе маjсторски припремљена, обухватна и врло систематски се спроводи.

Питање: Оштра критика Ватикана и „НАТО-демократиjа“, српских политичара а сада изгледа и СПЦ. Ви се не трудите нарочито да будете омиљен? Конкретно, да ли сте у било ком тренутку заиста веровали да ће Вам бити додељена „Алтернативна Нобелова награда“?

Одговор: Ја себе сматрам независним мислиоцем и сигуран сам истовремено, да сам православни верник, следбеник светосавског православљања Господа. Аргументативна критика припада хришћанском „ослобађању за слободу“, коjе нам jе Христос донео.
Ко год се бори за истину и правду, иначе, он не може да тежи општоj омиљености, популарности, jер у том случаjу он или ниjе интелектуалац или врло брзо престаjе да буде независан.
Те две ствари су неспоjиве, тежња ка сопственоj популарности по природи ствари припада животним принципима других профила људи – професионалаца у политици, спорту и на естради. Свакодневним jезиком речено – мислим да сам у међувремену исувише стар, да бих кварио своjу биографиjу.
И – не, нисам ни у jедном тренутку веровао у награде Запада…
А очекивање, то jе нешто друго, нада умире као последња, као што jе познато. Једна оваква верификациjа научне и људске истине, за коjу се бори и моjа дотична студиjа, дотична теориjа, поготову jер би дошла од Запада, да, то би заиста био значаjан корак напред.

Питање: Тешке теме, сада jе jасно зашто бављење науком означавате напорним радом. Да ли се и у своjим књижевним делима бавите таквим стварима? Ко ће у том случаjу да се одлучи да чита такве књиге?

Одговор: Не, књижевност jе сасвим други ниво рефлексиjе стварности. Моjа књига сатире „Земљаци“, коjа jе 2002 добила награду „Академиjе Иво Андрић“ као наjбоља књига године, имала jе наравно хумор као тежиште, доводила људе до смеха.
Роман, коjи се сада налази у последњоj фази припрема за обjављивање, „Арчибалдов пут кроз Европу. (Едициjа: Криминалистика и мистика“)“, говори о шваjцарском криминалисти, коjи се непрестано сусреће са загонетним криминалним случаjевима, прожетим (скоро) необjашњивим мистичним елементима.
Он то у овоj књизи доживљава у Немачкоj, Францускоj, Енглескоj, Ирскоj, Шваjцарскоj, Аустриjи, Мађарскоj, Србиjи, Грчкоj…
Тако се читаоци воде кроз европску историjу и древна предања, али и кроз културу, обичаjе и фолклористику разних европских народа. Све jе зачињено Арчибалдовом љубављу према кулинарским уживањима и одабраним пићима, према лепим женама и кубанским цигарама.
Вишеслоjно приповедање, дакле, коjе нуди нешто, како љубитељима криминалних романа и митолошких предања, тако и љубитељима „лепшег“ или „jачег“ пола, доброг jела и пића. Али, сигурно, и онима, коjи желе да на угодан и опуштен начин допуне своjа знања, и да размисле о загонеткама живота и међуљудских односа.

Разговор водио: Миљан Пауновић
НИН, Београд, 13.10.2011.

Везане виjести:

Vladimir Umeljić: TEORIJA DEFINICIONIZMA I FENOMEN GENOCIDA

Владимир Умељић СОЦИЈАЛНО-ПСИХОЛОШКИ АСПЕКТИ ФЕНОМЕНА ГЕНОЦИДА У СВЕТЛУ „ТЕОРИЈЕ ДЕФИНИЦИОНИЗМА“

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top