Ратко Дмитровић: Мамић се само мало занео, понело га опште расположење према Србима у Хрватској

Здравку Мамићу је требало мање од два минута да народу хрватском, и осталима у Региону, покаже како изнутра изгледа семенка из које избијају мржња, нетрпељивост, национална искључивост, презир, фашизам…Оно што се нису усуђивали јавно да кажу најекстремнији кербери Фрање Туђмана, још тамо почетком деведесетих, изговорио је марта месеца 2013. године председник НК Динамо, Здравко Мамић. Али, Мамић је будала, шизофреничар, манијакални егоцентрик, поцепана личност чији се делови тек с времена на време скупе у целину… покушавају да га бране они којима је симпатичан. Други, и њима је симпатичан, кажу како Мамићев говор истина није прикладан, увредљив је, антиепропски, али Јовановић је, тврде они,  све то заслужио.

За неупућене, Јовановић је министар образовања у Влади Хрватске на чију адресу је Мамић испоставио хрпу увреда сатканих од мржње. Према Јовановићу лично а према Србима колективно. И ту на сцену избија лицемерје хрватске јавности; Мамића су осудили сви од којих се то у оваквој ситуацији и  очекивало: председник државе, Јосиповић; председник Владе, Милановић; председник Сабора, Јосип Леко; министри, Ногометни савез Хрватске, Хрватски олимпијски одбор…И то је добро. Мамић је завршио у затвору, што је исто тако добро. Али…Увек у хрватско/српским односима постоји неко али.

Шта је то Мамић урадио ново што хрватској јавности није познато, није до сада било толерисано а богамни и општепоздрављено. Пре Здравка Мамића отворено мржњу према Србима- у овој Хрватској  у којој одавно нема Фрање Туђмана-исказивали су многи из политичког, културног и јавног живота државе Хрватске. И ником ништа. Керум (градоначелник Сплита) казао је у два наврата, оба пута на Првом програму Хрватске телевизије, да никада не би дао кћерку за Србина јер „зна се ко су и какви су Срби“. Уместо осуда горе наведених (и њихових претходника) уз реаговање државе за ширење мржње и националне нетрпељивости, Керум је постао још угледнији грађанин Хрватске. Сплита и Далмације свакако.

Својевремено је Анте Ђапић, познати хрватски парламентарац, доскора вођа Хрватске странке права, рекао да су Срби у Хрватској санитарни проблем што је, сложићемо се, већа увреда од Керумове и Мамићеве заједно, па му нико није казао ни да се помери лево или десно.

Ружа Томашић, Босанка, рођена у једном селу код Маглаја, средином осамдесетих отишла је из Славоније у Канаду, одакле се на позив Туђмана вратила у Хрватску, 1992. године, учланивши се у проусташку Хрватску странку права, недавно је основала „ХСП Анте Старчевић“, све ове године иступа са позиције ширења мржње према Србима као народу. То јој је политичка платформа. И ником ништа. Ено је у Сабору. Пре два дана изјавила је у Слатини. „Хрватска је држава за Хрвате, остали су гости“ и додала да је у Хрватској ипак завладала слобода јер лопову можеш рећи да је лопов а четнику да је четник.

Хоћу да кажем како се Мамић само занео; видевши да је исказивање мржње према Србима у Хрватској саставни део друштвеног живота казао је шта мисли. Није му први пут, било је тога и раније па се човек, са пуним правом пита, откуд баш сада таква цика и дрека, од Јосиповића до Милановића, на речи које се у Хрватској чују сваког дана, од разних људи, и чија је функција да подсећају Србе на њихову позицију  грађана другог реда.

Хрватска се налази пред вратима Европске уније, сви послови су завршени, свечани пријем је на лето и Загребу заиста ових дана и месеци не треба то антисрпско оргијање. Тим пре што Срба у Хрватској ионако има само за статус кућних љубимаца, што рече Жарко Пуховски, нису више ни најмања „реметилачка“ претња, па је заиста будаласто и даље националну хомогенизацију одржавати скачући по остатку  некада конститутивног народа у Хрватској који је сведен на старчад, гробове и у шипражје зарасла имања.

Има у овој причи једна подепизода, знаковита што би рекли Хрвати. Једини човек који  Мамића брани, написао је и јавно писмо у којем напада министра Јовановића, зове се Томислав Марчинко. Млађи нараштај нема појма о коме се ради па да подсетим; у питању је Хрват из Војводине, до избијања југословенске кризе, најутицајнија личност у новосадским медијима, први комуниста ТВ Нови Сад. И тамо је водио борбу против „србовања и утицаја Београда“ па кад се испоставило да више не може, отишао је у Загреб. Данас је портпарол НК Динамо, стални компресор за надувавање антисрпске енергије и код Мамића и свуда где је могуће.

Тај Марчинко у јавном писму поставља питање по чему се Мамићева дилема о Србину министру образовања у Хрватској влади може подвести под ширење мржње и нетрпељивости јер, каже Марчинко, ни у Немачкој један Француз никада неће постати министар образовања, као што у Србији, наглашава Томица, Албанаца никада неће добити ресор какав је у Хрватској добио Јовановић.

У Влади Србије већ годинама као министар седи Бошњак, или Муслиман, ако је некоме драже, Расим Љајић ( по мени један од најбољих и свакако најпоштенијих министара  последњих десетак година у Србији ) чије је задужење  да води канцеларију за сарадњу Србије са Хашким трибуналом. По свему, ово је посао  неупоредиво осетљивији од работе на пољу образовања. Расим је и тај за Србе овог времена вероватно најосетљивији посао радио часно. Поносим се Србијом у којој је Расим Љајић оно што јесте. Али, Марчинко је такав каквим се представља. Да је другачији и данас би живео у Новом Саду.

Мамића су држали у притвору једну ноћ, пустили га да се брани са слободе, на суђењу (које ће он претворити у спектакл, плакаће и доводити у судницу своје „велике пријатеље, Србе“) одрезаће му условну казну, плаћање трошкова суда и на томе ће се окончати. До новог Керума, Мамића или Руже Томашић.

Нису они ни инциденти ни девијантни случајеви. Они су Хрватска, већинска Хрватска. Само је питање ко данас, након случаја Мамић, има снаге да то призна и каже. Као што је својевремено казао Жељко Керум: „То сви у Хрватској мисле“.

Пише: Ратко Дмитровић

Извор: ИНТЕРНАГАЗИН

Везане вијести: Ратко Дмитровић