Rat protiv zaborava profesorke Smilje Avramov

Smilja Avramov može da nam posluži kao dragoceni putokaz na putu nacionalnog osvešćenja i ozdravljenja.

Kada je 2. oktobra 2018, u 101. godini, prestalo da kuca već uveliko oslabljeno srce legendarne profesorke međunarodnog prava Smilje Avramov, Srbija je ostala bez jednog od najumnijih, najobrazovanijih i najčasnijih predstavnika istinske nacionalne elite.

Iako je svojim javnim delovanjem i napisanim knjigama višestruko zadužila našu zemlju, mora se primetiti da je oproštaj od Smilje Avramov bio, baš kao i njena slabo posećena sahrana, prilično skroman, a deo javnosti takođe je neprijatno iznenadilo saznanje da cenjena profesorka nikada nije postala član Srpska akademije nauka i umetnosti.

Na njen stoti rođendan, pre malo više od pola godine, njene kolege sa Pravnog fakulteta odale su joj počast na svečanoj večeri i proslavi tokom koje je profesor Branko Rakić zaključio da je „sretenjski“ datum njenog rođenja (15. februar 1918.) duboko simboličan, jer je profesorka čitavog života bila borac za slobodu i pravdu, državu i naciju.

Bog je profesorki Avramov podario neobično dug i plodan život, a ona ga je posvetila neumornoj borbi za istinu o stradanju srpskog naroda u XX veku. Tokom burnih devedesetih godina minulog stoleća, kada se po drugi put u krvi raspadala zajednička država, a čitav srpski narod bio satanizovan i izložen strahovitim pritiscima da prihvati isključivu krivicu za rat i razaranja, profesorka Avramov bila je svetlo u tami, jedan od najprodornijih, najubedljivijih i najdoslednijih branilaca srpskog stanovišta u svetu.

Zahvaljujući ogromnom ugledu koji je uživala u inostranstvu, vezama koje je stekla kao predavač na najprestižnijim univerzitetima, iskustvu koje je „ispekla“ tokom višedecenijskog istraživačkog rada, kao i besprekornom poznavanju nekoliko stranih jezika, profesorka Avramov uspela je da dođe do pristupa u neke od najtajnijih i najčuvanijih stranih arhiva.

Knjige koje su nastale kao rezultat njenih temeljnih istraživanja, napisane besprekornim stilom i potkrepljene neoborivim dokazima i činjenicama, spadaju u sam vrh svetske literature iz oblasti međunarodnog prava i politikologije. One su, takođe, nezaobilazna polazna tačka za svakog ko želi da razume tragične događaje na području bivše Jugoslavije, ali i šire međunarodne okolnosti i procese koji su doveli do takvog raspleta.

Vanserijski vredna pojedinačna dela profesorke Avramov, kao što su „Trilateralna komisija: Svetska vlada ili svetska tiranija“, „Opus dei, novi krstaški pohod Vatikana“ i „Civilno društvo i nevladine organizacije: alternativni model svetske zajednice“, posmatrani kao jedna celina, razotkrivaju globalni kontekst, kolokvijalno nazivan „novim svetskim poretkom“, u kome je bilo moguće da se događaji u bivšoj Jugoslaviji odigraju na svima poznat način.

Poseban kuriozitet predstavlja činjenica da je ona većinu tih knjiga napisala u devetoj deceniji života, kao i da je obim obuhvaćenih tema i podataka tako opsežan da bi u normalnim okolnostima zahtevao rad čitavog instituta za njihovu obradu, što dovoljno govori o njenoj intelektualnoj superiornosti, fanatičnoj posvećenosti i upornosti sa kojima je pristupala poslu. Za profesorku Smilju ta dela, međutim, bila su mnogo više od akademskog i naučnog izazova i patriotske dužnosti. Ona su, pre svega i iznad svega, porodični dug prema postradalima iz njene familije i duboko shvaćeni kategorički, moralni imperativ u ratu protiv zaborava jednog zaboravu sklonog naroda.

PORODIČNA ISTORIJA

Da bi u potpunosti razumeli tu njenu životnu misiju, potrebno je da se ukratko upoznamo sa njenom porodičnom istorijom. Smilja Avramov je rođena 15. februara 1918. u Pakracu, u tadašnjnoj Austrougarskoj, pred sam kraj Prvog svetskog rata, u imućnoj srpskoj porodici Blagojević. Njeno detinjstvo obeležili su skladni porodični odnosi, ali i strog patrijarhalni odgoj, u kome su vera i privrženost Srpskoj pravoslavnoj crkvi igrali krucijalnu ulogu.

Njen otac, inženjer, vaspitavao je svoje četvoro dece (dve ćerke i dva sina) tako da razviju ozbiljne radne navike, jak karakter i dubok osećaj nacionalne pripadnosti. Gimnaziju je završila u Sušaku 1936, nakon čega je upisala studije prava u Beču. Na fakultetu je upoznala svog budućeg supruga Duška, ubeđenog predratnog komunistu, sa kojim je uskoro sklopila brak, što je izazvalo protivljenje njene porodice.

Iako su odnosi sa roditeljima izglađeni tokom jedne Badnje večeri, ubrzo su izbijanje Drugog svetskog rata, pad Kraljevine Jugoslavije i osnivanje Nezavisne Države Hrvatske rasturili čitavu porodicu i doveli sve članove u veliku opasnost. Smilja sa suprugom beži iz Hrvatske, ali ostatak njene porodice biva izložen pritiscima i nasilju. Dojučerašnje dobronamerne komšije i prijatelji Hrvati pretvaraju se preko noći u krvožedne progonitelje i ustaške dželate.

Smilja je više puta javno govorila da je tačno znala u čijoj kući je završio nameštaj njene porodice, klavir njene majke i bogata kolekcija umetničkih slika, ali i da su joj „drugovi“ savetovali da ne govori o tome previše i da ne talasa. Kasnije, po završetku rata, posećuje Jasenovac gde joj jedan bivši logoraš, jevrejski lekar iz Sarajeva koji je radio kao grobar, pokazuje tačno mesto na kome je skončao njen ostac i opisuje način egzekucije.

To traumatično iskustvo zauvek je obeležilo njen život i usmerilo pravac njenog naučnog delovanja i rada. Smilja Avramov postaje nakon rata profesor međunarodnog prava na beogradskom Pravnom fakultetu, ali i jedan od najvećih svetskih eksperata za relativno novu problematiku genocida kao pravne kategorije. Kategorički imperativ javlja se u vidu predanog i požrtvovanog pedagoškog rada sa studentima na fakultetu, gde važi za jednog od najomiljenijih profesora, ali i kroz prikupljanje istorijske građe i naučne literature za veliku studiju o genocidu nad srpskim narodom u NDH.

Zbog insistiranja na reči „genocid“ u predavanjima studentima, a u odnosu na monstruozne zločine na prostoru NDH za vreme Drugog svetskog rata, profesorka Avramov trpi kritike dekana i kolega na Pravnom fakultetu, a u jednom trenutku biva i isključena iz partije.

Višedecenijska politika prećutkivanja i potiskivanja istine o genocidu nad Srbima u ime lažnog bratstva i jedinstva tokom titoističkog perioda dovela je do ponavljanja događaja iz 1941. koje je Smilja Avramov kao devojka preživela. Kategorički imperativ nalagao je da sva svoja znanja i sposobnosti stavi u službu svog naroda i svoje zemlje u otporu lažnoj medijskoj slici o dešavanjima u Jugoslaviji koja je tendenciozno kreirana.  

U njenoj knjizi „Postherojski rat Zapada protiv Jugoslavije“ (1998)  detaljno su prikazani međunarodni kontekst i istorijske okolnosti u kojima se odigrao raspad Jugoslavije. Kumulativni efekti dugotrajnog procesa delovanja spoljnog faktora i ishitreno priznanje secesionističkih republika, protivno povelji Ujedinjenih nacija i završnog akta iz Helsinkija, bili su zločin protiv mira u odnosu na Jugoslaviju i, u normativnoj hijerarhiji međunarodnoj poretka, „krovni zločin“ iz koga proizilaze svi ostali, kasniji zločini.

KAPITALNO DELO

Profesorka Avramov takođe daje izvanrednu i sveobuhvatnu analizu unutrašnjeg mehanizma razaranja države i neposredan uvid u dokumenta koja su prethodila građanskom ratu devedesetih godina, s obzirom na to da je u svojstvu člana pregovaračke grupe srpske strane učestvovala u pregovorima sa Hrvatima, dogovorenim na sastanku Milošević-Tuđman u Karađorđevu, koje je hrvatska strana samoinicijativno napustila aprila 1991. nakon čega su usledili napadi na kasarne JNA i razbuktavanje sukoba.

Ova knjiga predstavlja pravu dokumentarnu riznicu koja ne samo da zadovoljava radoznalost čitalaca-laika koje zanima da bolje i potpunije razumeju mehanizme krize u kojoj smo se našli kao narod, već i legat za naučnike i istraživače koji će se u budućnosti baviti tom temom.

„Postherojski rat Zapada protiv Jugoslavije“ je, uz „Genocid u Jugoslaviji u svetlu međunarodnog prava“ iz 1992., predstavljao osnovu njenog kasnijeg kapitalnog, dvotomnog dela „Genocid u Jugoslaviji 1941-1945, 1991-…“, koje sačinjava sintezu svih njenih stečenih znanja i naučnih stremljenja, kao i krunu napora da stradanje svoje porodice i svog naroda otrgne od zaborava.

Treba napomenuti da je ovu knjigu od neprocenjivog značaja, kao i sve ostale u okviru njenih sabranih dela, izdala beogradska Akademija za diplomatiju i bezbednost, čime je dat ogroman doprinos kulturi sećanja u Srba.

U prvom delu prvog toma ove raskošne, ali istovremeno tužne i mučne multidisciplinarne studije predstavljene su teorijske postavke genocida, istorijski prikaz razvoja normi novog međunarodnog krivičnog prava i izrada i usvajanje Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida. Drugi deo prvog toma posvećen je genocidu nad srpskim narodom u Drugom svetskom ratu, od okupacije i podele Jugoslavije do oslobođenja.

Posebno su prikazani zločini na nemačkom, mađarskom, bugarskom okupiranom području, kao i genocid na Kosovu i Metohiji, a najveći deo posvećen je genocidu nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Drugi tom posvećen je posleratnom periodu, genezi separatizma, novim oblicima genocida, kao i nastavku genocida nad srpskim narodom na prostorima u kojima je sprovođen i tokom Drugog svetskog rata. Na samom početku knjige profesorka govori o specifičnosti situacije u vezi sa proučavanjem genocida nad Srbima, koji je donedavno i u samoj Srbiji bio tabu tema:

„Genocid nad Srbima nije izbrisan samo iz svetske istorije, nego sve donedavno bio je izbrisan i iz nacionalne istorije. U našim udžbenicima taj fenomen je prosto izostavljen, za njega se nije našlo mesto ni u fusnotama. Međutim, treba reći da je nedostatak naučno utemeljenih rasprava o genocidu u nekadašnjoj Jugoslaviji mnogo složeniji problem, no što bi se to, na prvi pogled, moglo zaključiti. Naučni radnici ostajali su nemi pred delikatnošću situacije sa kojom su bili suočeni u jednom vešto izrežiranom revolucionarnom vremenu. Evidentno je da se bez empirijskih istraživanja ne mogu vršiti teorijska uopštavanja, a u atmosferi lažnog zanosa o ‘bratstvu i jedinstvu svih naših naroda’ nije bilo mesta za opise zločina, stravičnih i neshvatljivih običnom čoveku. Kako prići genocidu van mogućnosti njegovog logičnog lociranja u bilo kojoj ravni odnosa: čoveka prema čoveku, čoveka prema Bogu i obrnuto. Kako objasniti Jasenovac, i druge koncentracione logore, te moderne fabrike smrti, Jadovno i druge kraške jame punjene srpskim leševima, čije je postojanje značilo krah svih moralnih pravila, pa i metafizičkih normi. Nije se to uklapalo u jedan virtuelni brozovsko-kardeljevski svet. Pominjanje genocida, čak i na marginama, izazivalo je neočekivano oštre reakcije, individualne i kolektivne. Delikatnost situacije proizilazila je i iz okolnosti da se jedan broj Hrvata, istina veoma mali, solidarisao sa žrtvama genocida, bilo kao ratni zarobljenici koji su odbili da se vrate kućama, iako im je to nuđeno, bilo kao gerilci koi su se našli u istim redovima sa Srbima i Jevrejima. Nije u ovom slučaju bitan broj; moralne vrednosti ne mogu biti predmet matematičkih kalkulacija.“

Profesorka Avramov veliki prostor u knjizi posvećuje razlici između rata i genocida, genocida i masakra, genocida i zločina protiv čovečnosti, ratnih zločina i holokausta. Genocid je jednostrano masovno i ozakonjeno ubijanje od strane države, odnosno njenog birokratskog aparata . Izolovani masakri zato ne mogu da se podvedu pod pojam genocida. Razlika je u tome što je genocid unapred planirana i dobro pripremljena akcija s određenom namerom, dok je masakr spontani akt, trenutna operacija koja proizilazi iz datog trenutka i čiji su ciljevi ograničeni.

U tom svetlu, treba reći da masovna ubistva Srba u NDH zadovoljavaju sve kriterijume da budu kvalifikovani kao genocid. Profesorka Avramov u svojoj sgudiji taksativno navodi retriktivne zakone koje je NDH sprovodila nad Srbima, kao i odluke i rešenja koja su za jasan cilj imala konačno istrebljenje svih Srba na teritoriji pod hrvatskom kontrolom.

KOLEKTIVNI KATEGORIČKI IMPERATIV

„Genocid je uvek svesno opredeljenje i politika, on nikada nije istorijska slučajnost“, kako zaključuje Irving Luis Horovic, „a uspostavljanje genocidnog sistema je uslovljeno kulturom jedne sredine“. Pritom, kultura jednog naroda, kako tvrdi profesorka Avramov, nije određena individualnim dostignućima u pojedinim oblastima, već predstavlja integralni fenomen u kome su svi segmenti društva u ravnoteži. Kriminalne tipove je moguće pronaći u svakom društvu, ali u društvima na višem stepenu političke kulture nije moguć razvoj genocidnih postencijala društva kao celine.

Posebna odgovornost leži na katoličkoj crkvi u Hrvatskoj, jer religija nije samo teološki sistem koji objašnjava odnose čoveka prema Bogu, već i moralni kodeks koji reguliše odnose čoveka prema čoveku. Zatvorivši oči pred tom činjenicom, ali i direktnim učešćem predstavnika klera u pokoljima, Katolička crkva u Hrvatskoj pretvorila se u moćnu mašinu duhovne agresije kroz propagandu i davanja „oproštaja“ ustaškim koljačima, ali i kroz akciju pokrštavanja srpskog življa. Smilja Avramov navodi da je pokrštavanje bilo namenjeno samo Srbima, ali ne svima. Načelan stav vlade bio je da se u katoličanstvo prevedu siromašni slojevi.

Računalo se sa niskim obrazovnim stepenom ovih slojeva, pa se pretpostavljalo da bi oni bili spremni da za sitne ustupke bezrezervno slede ustašku politiku. „Učitelje, popove, trgovce, bogate obrtnike i seljake, i uopće inteligenciju treba zaobići sem u slučajevima kada se doista pokaže njihova osobna čestitost“ objavljeno je kao zvanično uputstvo u Katoličkom listu broj 31, od 8. avgusta 1941.

U masovnoj svakodnevnoj pogibiji Srba, koju opisuje i dokumentuje profesorka Avramov, teško je bilo postaviti preciznu granicu između ratnog zločina i zločina protiv čovečnosti. Srbi su masovno ginuli po svim linijama. U žiži kolektivnog terora nalazio se planirani i organizovani genocid koji je sprovodila NDH.

Uz detaljni hronološki prikaz formiranja NDH, njenih organizacionih struktura i idejnih osnova, brojnih strašnih svedočanstava o svim logorima na njenoj teritoriji, profesorka Avramov nas upoznaje sa deklasifikovanom arhivskom građom u kojoj se nalaze malo poznati podaci o saradnji komunista i ustaša, vezama vrha NDH-a sa britanskom obaveštajnom službom, ali i potresna svedočanstva savremenika, od kojih možda najupečatljiviji utisak ostavljaju iskazi i pisma italijanskih vojnika koji se danas čuvaju u državnom Arhivu Italije u Rimu.

Komandant italijanske divizije „Sasari“ general Martičeli u svom izveštaju od 16. juna 1941. o situaciji u Kninu opisuje životinjsku bestijalnost ustaša, uz konstataciju da je ovakav postupak izazvao kod zvaničnih italijanskih organa i vojnika osećanje prezira i gađenja.

Đuzepe Anđelini, oficir u italijanskoj diviziji „Re“, opisuje: „Hiljade Jevreja deportovani su na ostrvo Pag da bi bili zaklani ili živi zakopani; Hiljade Srba oslepljenih i zlostavljanih; čitave porodice masakrirane, bez ikakve razlike u pogledu pola i doba. Odlučio sam da takve stravične epizode fotografišem. Drevna mržnja, rasistička i religiozna izbijala je sa svim svojim besom pred očima preneraženih italijanskih vojnika…“ Komanda Okupacionih snaga Italije je preko vlade u Rimu dostavila preko 8000 fotografija sa podacima o ubijenima i izvršiocima ubistava, ali, kako profesorka Avramov dalje navodi, u Jugoslaviji i Srbiji nikada nije postojala politička volja da se do tog materijala dođe i da se eventualno upotrebi u krivičnim procesima.

Broj žrtava na teritoriji NDH do danas nije zvanično utvrđen, ne zato što ne postoje podaci i dokumentacija, kako se često tvrdi, nego zato što ne postoji politička volja. Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, formirana je 1945, ali je ukinuta već 12. aprila 1948, ne slučajno. Izostao je konačan izveštaj o broju žrtava do koga se došlo na osnovu izvorne građe, pretežno iz obaveštajnih izvora i svedočenja preživelih logoraša. Strategija zaborava osmišljena je planski i vešto sprovođena u Brozovoj Jugoslaviji, u ime lažnog „bratstva i jedinstva svih njenih naroda i narodnosti“.

Kraške jame, sa desetinama hiljada žrtava, zabetonirane su, po nalogu Broza, stratišta širom Hrvatske ostala su neobeležena, pa čak i obeščašćena.

Prihvatili smo bez protesta strategiju zaborava i manipulaciju sopstvenom istorijom, što će imati svoj epilog u degradaciji nacije koju danas preživljavamo i hipokritskom prebacivanju odgovornosti sa dželata na žrtvu. Kada je konačno sredinom osamdesetih pokrenuto pitanje genocida nad Srbima, usledila je morbidna igra brojkama (Žerjavić, Kočović, Tuđman, Kuharić itd), koja je bila u funkciji onoga što će uslediti devedesetih.

Danas se sprovodi nova strategija: relativizacija i odbijanje svake krivice. Ustaše su pred kraj rata uništile tragove svojih zločina, ali postoje prvorazredni izvori u arhivama Rima, Berlina (Frajburga), Londona i Vašingtona. Postoji Arhiv Jugoslavije sa 3000 kutija, arhiv Vojnoistorijskog instituta, pa konačno lokalni arhivi srpskih zajednica u Hrvatskoj, koji su, dobrim delom, preneti u Beograd početkom devedesetih. Postoje brojna dela sa stotinama identifikovanih žrtava, ali i dželata.

Savremena tehnička sredstva i dostupna građa omogućavaju da se dođe do približno tačnog broja žrtava genocida u NDH. General Glajz fon Horstenau u svojim memoarima navodi cifru od 750.000 umorenih Srba. Prema italijanskim izvorima, taj broj premašuje jedan milion. Memorijalni centar Jad Vašem u Jerusalimu počiva na geslu: „Dajmo mrtvima ime i mesto večnog počinka“. U „Dvorani sećanja“ postavljen je kolektivni grob, gde su zapisana imena logora i stratišta i gde gori večni plamen. Srpski narod nije se odužio svojim žrtvama na dostojanstven i civilizovan način, a dok to ne učini, teško da će izaći iz kolektivne traume u koju je ušao u poslednjoj deceniji XX veka. To je naš kolektivni kategorički imperativ, a delo i moralni primer profesorke Smilje Avramov može da nam posluži kao dragoceni putokaz na tom putu nacionalnog osvešćenja i ozdravljenja.

MARKO TANASKOVIĆ

Pečat