Rat je nesreća nad nesrećama

Datum objave: nedelja, 4 oktobra, 2015
Veličina slova: A- A+

Sastao se narod da stari preobraženjski običaj obeleži, ne bi li kišu prizvao. Sve živo izgore. Velika žega već presuši nekoliko izvora. Stariji li je život od rata? Rađanje od umiranja!

Život je, čini se, večan, a vojna - nije
Život je, čini se, večan, a vojna – nije

UOČI Preobraženja Gospodnjeg, 18. avgusta 1914. kod zapisa se skupiše meštani. Većaju – da li će sutra, na Preobraženje, nositi krsta. Na sutrašnji svetac išli su litiju, s kolena na koleno, od pamtiveka, polazeći od zapisa. Zar da se sutradan oranice i povrtnjaci, voćnjaci i vinogradi, vrela i vodotoci ne odbljesnu u ikoni Preobraženja? Veruju, ako preko domova i staja, svake živuljke, useva, livada, voća i drveća ne pređe sen izrezbarenoga krsta – naslutiće neku veliku nesreću! Ako grđa pošast i može nastupiti od već nedelju dana čujne tutnjave rata po zemlji sebarskoj.

Rat je nesreća nad nesrećama.

NI KRST nema ko da ponese. Ko da uprti krst, koji će razviti i nositi barjak a ko ikonu da prihvati i pronese? Momci, sredovečni, pa i trećepozivci, takoreći svaka muška glava od prvog do trećeg poziva, u ratu su. Pod puškom i šajkačom. I sveštenik je opasao opasač.

Oj, zemljo, oj, blagorodna, šta te snađe? Oj!

Da te uz ostale brane đaci, popovi i učitelji, svako odraslije muško. Zemljice, srećnice-nesrećnice, šta dočeka? Starci i žene da budu krstonoše?

Jeste, ratna su doba, ali i kada ona nastupe, čas ne stoji! Eto, dođe i Preobraženje.

Šta je – tu je!

Rat je tu, pre tri dana, dan i noć, žestoka se bitka odvijala niže sela, koliko ih samo izginu. Komitski jadranski odred je u prvim borbama značajno usporio prodor austrougarskih snaga ka Ceru.

No, vojna plane, plaminja i zgasne, a običaj ostane.

Iako, pravde radi, mora se reći – rat je prastara i, takoreći, stalna radnja čovekova.

ČEŠĆA su leta nespokoja nego spokoja. Naročito ovde, u trouglu između Drine, Save i Cera. Ali i u trokutu među tri Morave, u kružnici oko Kosova i Metohije. Pa i na celom Balkanu, gde se stolećima mešaju i preplići religije, sudaraju svetovi, područja o koja se često otimaju moćnija carstva.

Ali i drugde, takoreći i – svagde!

Eto i sada – pucnjava se razleže sa Cera.

Pričaju seljani oko Zapisa, mudruju. Ipak se, uz pucnjavu sa dalekih visova, dogovoriše. Sutra će, kao i svake godine, krenuti litija.

MLADEŽ će da sklone na sigurno, ako se u ovoj krajini još otkrije mesto koliko-toliko bezbedno da se živa duša u njega skrije. Ići će bez sveštenika, jer ko zna gde je sada njihov pop. Boga pitaj, ako je večerao, gde se založio. Još manje je znano, ako s mirom probde ovu uočipreobraženjsku noć, gde će i da li će ujutro obedovati pop čiji parohijani ovog predvečerja sede oko duba i većaju. Jer, i on je pod epitrahiljom i sa puškom tamo negde, na vojištu. Kada ne opojava izginule, on skine epitrahilj, dohvati se puške. Odloži oružje, ogrne pohabanu odeždu svešteničku pop u tri sela sa jednom bogomoljom.

DESETKOVANjE NARODA

Po nekom nepisanom ali kroz stoleća potvrđenom sledu, prvo dođe vojna, izgibenije, pa glad, a nekad, bogme, i zarazna boleština pa i bežanija. Od kuge iliti čume do tifusa ili progona… Masovna usmrtija, desetkovanje naroda. Sada – vojna je već tu. Po livadama, šumama i drumovima, ali i na kapijama, po dvorištima, pa i selima. Ratno je doba.

Takvi su ti popovi u toga naciona.

Kakvi parohijani, takav i paroh.

Bolje, odlučiše da idu u krstonoše sami, bez popa, nego da odustanu.

DOGOVOR čim se završi, dečkić dotera ovna. Za ručak domaćin krstonoša je iz svoga stada izdvojio brava. Uz koren zapisa zaklaše ovna. Krvca žrtvovanoga poškropi koren i gornje, vidljive, jake žiletine hrasta. Izabran na prošlogodišnjoj litiji, ovogodišnji domaćin spremiće obed, pečenoga ovna. Drugi će ispeći furunu hleba, žitnog. Treći doneti pečenu drinsku ribu, žene će da poste. Jer post je, velikogospojinski, ženski.

Ima da bude sve kao da rat nije pre nekoliko dana počeo, pa će se običaj i u ratnom dobu održati. Nije ni rat zanavek. Srećom, svaki se vojni sukob i završi!

Život je, čini se, večan, a vojna – nije!

Starije li je žiće od rata? Rađanje od umiranja!

Po okončanom dogovoru prekrstiše se Zapisu okrenuti i kretoše kućama.

Noć je.

I nebo se preobrazi prvi put. Pa i svo rastinje.

U KRUGU oko zapisa i iznad njegove krošnje susretoše se, pozdravljajući, leto u odlasku a jesen u dolasku. Grožđe pod blagorodnom dnevnom sjaju ali i pod svetlošću zvezda porumeni – sutra, na Preobraženje, jedu se prvi grozdovi. Iz voda, sa zemlje ode leto. Rast se u svem biljnom svetu primiri, jer, upravo poče zrenje.

U preobraženjsko, devetnaesto avgustovsko jutro 1914. dvadesetak starijih meštana i troje-četvoro dece svečarski obučeni. Bosiokom mirisnim, dragoljubom i kaloperom kite zapis, u koru izbrazdanu utiskuju voštane svećice, paleći ih i krsteći se. Tri puta obiđoše drvo, pevušeći. Kočoperniji starci staju napred: oni će poneti krst, barjak, ikonu. Spremni su da krenu.

Sad zapuca odasvud.

ODOZGO sa padina gore i odozdo, iz rečne doline. Istina, grmi i tutnji već nekoliko dana, ali, čini im se, ovako blizu do sada nije pucalo. U dvoumici su: krenuti ili sačekati? Da počekaju tu, ili da se raziđu, i – kud koji, mili moji! A to što puca, pa puca! Jeste da prašti, nema tu šta, ali što bi oni sada negde bežali i krili se? Grmi, po svoj podrinjskoj, ali i u drugim krajinama. Gde da uteknu?

Iz ove se kože, ne može! Tu su, gde jesu!

Usred sela, na raskršću, svakome na vidiku. Na okupu su, oko Zapisa, s krstom, barjakom i barjačićem. Ubogi su i krst i barjaci. Nema tu ni “s” od nekog srebra, ni posrebrenja, a nekmoli – pozlate! Ama – krst istesan od drenovine. I barjak, platneni, svećice domaće izrade. Nikakvo zlo ne čine. Časni su.

SASTALI se da stari preobraženjski običaj obeleže, ne bi li tako kišu prizvali. Zavladale su vrućine, sve živo izgore. Velika žega već presuši nekoliko izvora. Kap kiše nije palo četrdesetak dana. Suša, kukuruz uvenuo, sparušio se. Livade pre vremena sazreše. I reka otanjila, na nekim mestima je mirno pregaziš. Voće vene, sa grana opada. Zemlja suva, kao barut, brazgotine i pukotine duboke u kori joj…

I oni će sada, kao što su to odvajkada radili, krenuti u krstonoše, ne bi li kišni pljusak prizvali. Pritom, misle meštani, da i ti, koji već blizu njihovih, seljačkih, sedih glava pucaju, nisu nekršteni ljudi.

U svem zlu, to je – dobro!

BOLjE da im prilaze oni, hrišćani, nego nekršteni, kako je do pre vek-dva često bivalo, kad su ih sa severa, juga i zapada poodile razne vojske, a najčešće Turci i brojni Uz-turci. Ne doode oni iz neke muslimanske zemlje, iz daleke Azije. Jeste, Podrinjcima je poznato da oni što se puščanom paljbom oglašavaju, pucači, dolaze sa severa i zapada. A sav ti je narod u tim severno-zapadnim zemljama, Bogu milom hvala, kršten. I – kulturan. Elem, kršteni su ti vojaci, napadači. Hrišćani su. Šta krstjanima može smetati običan, težački krst sekirama i dletima istesan? Pa još i okićen cvetnim venčićima, ukrašen, obavijen veženim peškirom? Koji bi kršten čovek bio protiv njihovog prostog običaja kojim se za naselje, pa i za svu oblast, priziva blagodet dažda.

I njima je, ratnicima, vrućina.

Piše: Janko Vujinović

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Feljton Preobraženje na Ceru (1)

Feljton Preobraženje na Ceru (2)

Feljton Preobraženje na Ceru (3)

Feljton Preobraženje na Ceru (5)

Feljton Preobraženje na Ceru (6)

Prvi svjetski rat – Jadovno 1941.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top