Ранко Д. Раделић: PRO MEMORIA CONTRA PRO PATRIA

Попис страдалих Несрба у геноциду 1941.-1945. у насељима источне Билогоре 1941.-1945. године. Извод из увода књиге објављене почетком јула 2021. У Београду.

У Завичајном удружењу „Билогора“ Београд још 2014. је започео рад на пројекту „Жртве Билогоре ХХ вијека“, који је имао за циљ да се на једном мјесту сакупе и касније публикују сви доступни подаци и истражи оно што је још могуће, послије скоро читавог вијека од догађаја, о жртвама источне Билогоре, прије свега српским, али и свима осталим које су биле жртве репресије, а посебно усташке страховладе у НДХ 1941.-1945. године. Наивнима ће ово истраживање изгледати као анахроно, поновно ишчитавање поглавља једне апсолвиране и наизглед давно затворене књиге.

Посао који би у другом контексту, изван балканског, био задатак историчара, овдје се сусрео са таквом комплексношћу да би захтијевао мултидисциплинарни приступ и ангажовање експерата из разних области, од права, политикологије и компаративне религије, до генетике и неизбјежне психопатологије. Феномен геноцида и пратеће кризе идентитета у хрватском друштву која му отвара врата, није једнократна и изолована појава коју можемо смјестити у неку историјску фасциклу и проучавати in vitro. Појавни облици овог феномена су до краја 20. вијека регистровани бар пет пута, а од тога у два наврата, 1941. и 1991. године, у својим екстремним, па и нељудским облицима. Поновно уздизање плиме усташтва и клерофашизма током 2013. и даље, све до данас, 2021, у Хрватској (па и другдје у свијету на примјеру Даре из Јасеновца) показује и крајње неупућеним посматрачима да се ради о сукцесији, о шестој деривацији једне трајне, озбиљне и опасне појаве.

Затварањем очију пред том појавом, у години када се обиљежава три деценије од егзодуса са Билогоре и осам деценија од катаклизме 1941, у испразној нади да је она пролазна, ризикујемо слом Републике Српске, урушавање Рапублике Србије, али и нове несреће, рат и биједу за све житеље Балкана, па и за Хрвате – како нас уче догађаји из 1941. Историјски суноврати на Балкану генерисани су на другим координатама, подједнако погубни и за жртве и егзекуторе, а како вријеме показује, уперени су и против глобалних интереса читаве људске расе.

Завршетком Другог свјетског рата, хрватски народ је имао изузетну прилику да детектује страни вирус у свом етносу, што је спријечио други, такође страни идеолошки дискурс који је дјеловао са сличних антисрпских, па и антисловенских позиција. Данас је ситуација далеко једноставнија, не само на Балкану већ и на читавој планети. Дошли смо до судбоносног раскршћа цивилизације и у позицију коју можемо описати као манихејску. На једној страни су центрифугалне силе хаоса и танатоса, а на другој космос и скоро читав људски род, филија, ерос, агапе, сторге и ксенија.

Овај текст и пратећи прилози немају претензију да објасне суштину страшних догађања из 1941, нити да нађу пријеко потребну дијагнозу и лијек за неизвјесну будућност, већ само да примјером историјских чињеница покажу да је зло неселективно и да осим својих циљних група погађа и све остале, без изузетка. О Србима, најстрадалнијој од ових циљних група у источној Билогори, мора се говорити засебно. Размјере према њима почињеног зла су толико обимне, да већ само набрајање имена страдалника и основних чињеница о њима, прелази оквире пуког пописа, прегледа или информативног текста, те захтјевају читав архив.

Након напада Хитлеровог Трећег рајха на тадашњу Југославију, 6. априла 1941, убрзо је проглашена НДХ, 10. априла 1941. год. Иако краткотрајна по свом четворогодишњем постојању, усташка страховлада успјела је починити тако монструозне злочине да то није до тада забиљежено у историји човјечанства. Жртве су били припадници свих народа на територији коју је контролисала НДХ, а по разлозима страдања их можемо подијелити у три групе.

Прву од њих чине православни Срби који су још од средњег вијека сметња ширењу римокатолицизма на исток, тако да су у континуитету мета ватиканског оружја, од 1. крсташког похода под вођством каснијег свеца Тавелића чак и на неправославне Србе Паганије, до усташких клерофашистичких хорди чији је заштитник светац у покушају, Алојзије Степинац. Стратешка опредјељења се не мијењају ни након 1945, када скривене финансијске олигархије преузимају контролу над Ватиканом, тако да су православни Срби мета и 1991, те не треба очекивати спокојну будућност уз форматирање нових антисрбизама на постујугословенском простору, неоусташка дивљања у модерној Хрватској, посебно након нечувеног догађаја 2013. када је папа дао оставку, а нови по први пут постао језуита. Тим обредним детаљем и сами кључеви светог Петра су предани новом власнику, а перфидне екуменистичке и ратне игре воде се на широком фронту, не само против Срба, него и против православља у цјелини.

Другу групу жртава чине Роми и Јевреји, а по расним законима НДХ, Цигани и Жидови проглашени су нижом расом и тиме као и Срби изгубили сва грађанска права, па и право на живот. Међутим, требаће још много воде протећи док се буде могло, па и смјело све рећи о НДХ, чије само постојање наводи на фантастичну претпоставку, да дестинацију за митску представу пакла из многих религија и предања не треба тражити негдје другдје изван планете Земље. Овај текст има другу тему, али је оне, који наслућују о чему говорим, довољно подсјетити на чињеницу да су огромна већина поклоника јудаизма побијених у 2. свјетском рату били Јевреји а не Хазари, да су осам Хазара били Павелићеви генерали, а он сам од 1926. предратни агент британских тајних служби, спашен и поштеђен од правде са стотинама других усташких идеолога. Ни пажљиви посматрачи неће уочити хазарски дисконтинуитет, од Хитлеровог биолошког оца, па до још актуелног Кушнера, Блера, Сороша, Олбрајтове и других.

Трећу групу жртава НДХ у источној Билогори чине припадници још четири народа, Мађара, Нијемаца, Хрвата и Чеха, који су имали могућност да бирају, да буду лојални грађани усташких власти и тиме избјегну страдање или да се са довољно храбрости рјечју или чином том злу супротставе, што се плаћало и својим животом и животима својих ближњих. Задатак овог текста је да изнесе, колико је год то могуће, објективне чињенице, а читаоцу остављамо да сам донесе свој суд о томе гдје је пролазила та раздјелна линија. Међутим, овдје морамо бити опрезни, да не вреднујемо антифашистичку орјентацију појединих народа по њиховој апсолутној или релативној бројности у антифашистичким војним формацијама. Голема претежност присуства Срба у отпору фашизму у првим годинама рата, прије свега је резултат прогона и терора. „Партизане је направио Павелић, а не Тито и комунисти“, ултимативна је историјска дијагноза која се у годинама након рата могла у пола гласа чути међу билогорским Србима. /Илустративна је шаљива изјава Емила Бубана из Горње Ковачице, који је пред усташама успио побјећи у шуму у партизане: „Сунце ти, нисам ни знао да сам комуниста, све док ми то нису рекли на крају рата“/. Отпор у српским срединама, као и код Рома и Јевреја, па у некој мјери и код Чеха, има прије свих биолошке, а тек након тога идеолошке и друге мотиве.

На подручју источне Билогоре, од Северина на западу до Јасенаша на истоку и од трешњевачке парохије на сјеверу до Великих Зденаца на југу, у шездесетак насеља је у директном терору или одвођењем у логоре побијено више од 4.500 цивила, највећим дијелом Срба, који би захтијевали посебан осврт, а међу њима 653 житеља из других националних средина. Табела и графички приказ који слиједе показују дистрибуцију цивила Несрба по националној припадности, страдалих од усташке клерофашистичке власти, те у знатно мањој мјери Нијемаца који су одговорни за мање од 4% жртава. У податке које наводимо у табели нису уврштени подаци о страдалим Козарчанима, углавном женама и дјеци, које су усташе привремено интернирале на Билогору.

Међутим, пун опсег демографске катастрофе и зла које јој је био узрок, сагледаћемо тек увидом у број свих страдалих, па и оних на страни тог зла. У подацима који се односе на страдале војнике и цивиле сараднике НДХ, нису уврштени подаци о колонистима насељеним 1941. у Билогору.

**/Напомена о цивилима погубљеним од партизана у рату и власти након рата – Термин цивили овдје треба узети условно, најчешће се овдје радило у току рата о активним сарадницима усташке власти, попут Фрање Хорвата из Грубишног Поља који је један од „наручилаца и извршиоца“ априлског погрома над Србима 1941, доушницима међу којима је било и Срба (Лазић Стево, р. у Бачковици, стријељан од партизана 8. октобра 1944. г. и познат по издаји прве паризанске групе 6. септ. 1941. када су погинули Кљајић и Павић; КоњевићСтеван,прекрштени Србин из Турчевић Поља који је издао Гедеона Богдановића Гецу 3. марта 1942.), неријетко егзекуторима, те припадницима усташке власти на терену, попут „сеоског старјешине“ Јосипа Частека из Г. Рашенице или Антуна Јелинека и Стеве Малвића, усташких таборника у Ивановом Селу и Пупелици, који су одлучивали о животу и смрти.

Има међу тим погубљеним цивилима на „непријатељској страни“ неселективних убистава, убистава из личних побуда, па и страсти (примјери Божичковић Милка, р. Босанац у Бабинцу, као и Гаталица Тина, р.Бакрач из Г. Ковачице, коју је убио партизан). Изгледа да је на правди Бога страдао и Стеван Маливуковић из Ласовачких Брда – „ … partizani ga ubili 21. siječnja 1943. у Бrzaji jer je upozorio hrvatske vojnike na partizansku zasjedu.“ – Vusić str. 681; У поступку пред Котарским судом у Бјеловару, 19. апр. 1963, свједоци изјављују – Malivuković Stevo je nastradao jer je bio krivo optužen (svjedok Ivanović Milan ratar iz Lasovac Brda kbr. 14), Knežević Rade ratar iz Bačkovice kbr. 81. – U daljem iskazu iskazuje suglasno kao i svjedok Ivanović Milan.

Оперхал Дмитра Добрила рођ. Ранисављевић у Малој Барни, говорећи о спашавању Ранисављевића из Јасеновцасвједочи „da ih je smrti spasio jedan komšija, Đuro Kakša, koji je bio ustaša“ и који би био стријељан након рата да Добрилин отац није сазнао за суђење и спасио га својим исказом. Јулку Паравина р. Раделић из Велике Писанице и њене четири ћерке спасио је из Јасеновца неки Мањказ, али је стријељан као усташа након рата. Слично је прошао и Илић Стојана Илија, р. 1913. у Пађанима код Книна, а са породицом је живио од 1920. г. у Великом Грђевцу. Прижењен у Кашљавац код ћерке Душана Божовића коју убију усташе, Илија као лугар приправник налази могућност да пред крај 1942. поново сакупи у великогрђевачки засеок Далмацију сву овдашњу дјецу коју су из логора у Сиску усташе раздијелили по хрватским породицама без дјеце. За то је вјероватно требало потегнути неке везе које су могле бити довољан разлог партизанском официру Ивану Шиблу (чије право лице је откривено деценијама послије) да га 1943. даде стријељати у Дјаковцу. По свједочењу Шегана Луке, Илију је пријавила жена удана у Великом Грђевцу под презименом Душек, јер јој је Илија прије рата у шуми убио кера./

Размјере страдања по националним скупинама можемо сагледати тек успоредбом са пријератним бројем житеља источне Билогоре. Попис становништва није 1941. г. обављен због почетка рата, док је попис из 1931. обухватио само изјашњавање по вјери и језику. Након рата, власти котара (среза) Грубишно Поље, направиле су неку врсту анкетног пописа по сјећању житеља појединих села, тако да располажемо прилично поузданим подацима о популацији тог подручја у предвечерје рата 1941. Пропорције страдања у котару Грубишно Поље унеколико могу послужити и као репрезентативни узорак за читаву источну Билогору, гдје код котарева Ђуђевац и Бјеловар можемо о броју припадника појединих народности 1941. говорити само апроксимативно.

Графикони које слиједе, показују губитке шест најбројнијих националних скупина Котара Г. Поље у 2. св. рату.

/Текст о Несрбима као жртвама геноцида НДХ 1941.-1945. опсега око 140 страница и објављен у облику књиге, у мањој је мјери измјењен и прилагођен засебном публиковању сепарат и ауторски прилог из рукописа књиге Жртве Билогоре ХХ вијека, који се припрема као издање Библиотеке Задужбина (књига 17 – серија Б) Завичајног удружења „Билогора“. Попис жртава је припремио 2016. – 2021. Ранко Раделић.

У тексту се користи конвенционални израз фашизам уобичајен у историографији бивше Југославије, иако је јасно да је он примјеренији италијанској грани хитлеровске коалиције, као и нацизам за идеологију насталу на тлу Њемачке. У недостатку прецизнијих, приближнији опис појава у НДХ дали би називи хрватски клерофашизам или хрватски клеронацизам, а то што нису сковани након 1945, као ни термин за геноцид над Србима попут парајмоса или холокауста за геноцид над Ромима и Јеврејима, не умањује толико страхоту тих догађања колико говори о владајућој идеологији, од Броза до модерних режима у постјугословенским земљама. Уосталом, и Павелић и Броз су имали, баш као и савремени београдски мејстрим историчари и припадници „дригосрбијанске“ врхушке, истог газду./

Преузимање књиге Ранко Д. Раделић: PRO MEMORIA CONTRA PRO PATRIA у pdf фурмату.

Приредио:

Редакција портала Јадовно 1941.

Од истог аутора:

Акција Откос – тријумф усташтва и фашизма! | Јадовно 1941 …

Најстрашнија књига на свијету

Ранко Раделић: Однос према Јасеновцу је калибрисан као мјера људскости

Ранко Раделић: Оно што се не може данас, даће се сутра

Ранко Раделић: Случајност или случај?

Ранко Раделић: Извјештај са друга стране пакла – Приказ књиге троје хрватских аутора

Ранко Раделић: Билогорска свадба | Јадовно 1941.