Radoš Ljušić: Sava, reka srpskih žrtava iz Jasenovca

Diana Budisavljević (Obekser), spasavajući srpsku decu, uradila je više za srpstvo od srpske i jugoslovenske države i svih Srba.

Izvor: DANAS ; Autor: Radoš Ljušić , 27. aprila 2020.

NAPOMENA: Svi navodi izneseni u ovom tekstu su lični stav autora i ne moraju odražavati stavove redakcije portala. U cilju sveobuhvatnijeg informisanja javnosti, objavljujemo i priloge od značaja za misiju udruženja Jadovno 1941. čak i kada su oni potpuno suprotni njegovim stavovima.

Podstaknut filmom o ovoj plemenitoj Austrijanki, napisah dva svoja doživljaja prožeta najvećom srpskom tragedijom. Sistem logora, pod imenom Jasenovac, najveće je stratište Srba i s najvećim pomorom dece na svetu.

Plazulja, seoce uz grad Brčko, na putu prema Banjaluci. Nastalo između pomenutog puta i reke Save, bliže reci, na jednoj zaravni, dovoljno visokoj da ga voda nabujale Save nikada nije plavila.

Kuća Filipovića, u koju se udala moja sestra, na samoj je ivici zaravni. Od kuće putić vodi ka reci, kroz jasenovu šumu vitkih stabala. Putić izbija na rečni bedem, u tom delu očišćen od drveća i uređen, odakle pogled brodi ka hrvatskoj obali Save, kao i niz reku i uz reku. Letnji dan, jutro još sveže, s izmaglicom koju stvaraju prvi sunčevi zraci, a iznad vode povetarac se poigrava parom koju iz nje izvlači sunce.

S desne strane prilaza Savi, na bedemu rečnom, još jedna blaga uzvišica, mala ali dovoljna da primi jutarnjeg posetioca, koji posmatra tihi, skoro neprimetni tok reke prema istoku.

Na malenoj zemljanoj uzvišici sedi starija žena, najstarija u kući Filipovića. Ona je svekrva svekrvi moje sestre. Sedi zamišljena i ne primećuje me sve dok joj nisam nazvao „dobro jutro“. Trgla se, i pogled s reke usmerila k meni. Samo teški doživljaji, koji se nikada ne zaboravljaju, mogu pokrenuti osobu tih godina i tog životna iskustva da, bez okolišenja, započne razgovor.

– E, moje dijete! Na ovom putiću, pored reke i moje njive, čim je počeo rat 1941. godine, prolazile su ustaše i zatekle me da radim. Jedan me je dohvatio i oborio na zemlju i izvukao kamu da me prekolje. Drugi ustaša, koji je bio do njega, iz susednog hrvatskog sela Gorice, prepoznao me je, dohvatio ga za ruku i rekao mu: „Poštedi je, ona je moj susjed.“ Gledala sam u kamu i uzdignutu ruku i očekivala smrt koja je bila tako česta tih dana u ovom vilajetu. Smilovao se, i ja od tada, na taj dan, svake godine, dolazim ovde i Bogu se molim za sve mrtve Srbe ovoga kraja i za sreću koju mi je podario Bog i susjed.

Potom je svoj pogled usmerila prema reci. Ćutala je dugo. Iznenađen ovim prizorom, i ovom pričom, skoro da sam zanemeo. Četiri decenije ona od rane zore, pre sunca, seda na tom bedemu i provodi vreme u molitvi. Možda sam bio prvi kome je ispričala svoju priču na tom mestu, za nju strašnom i svetom. Pa nastavi, uverena da je to beznačajna pojedinost, jer se samo nje ticala.

– Vidiš ovu rijeku, tihu i mirnu. Tada, kada mi je Bog podario da još živim, gledala sam je punu srpskih leševa. Ustaše su, severno odavde, bacale u nju pomorene Srbe. Nekada ih je bilo toliko da je čovjek mogao, s leša na leš, preći na hrvatsku obalu Save.

Ustade, prekrsti se, okrenuta prema nizvodnom toku reke, prema istoku i suncu.

Utisak veći od svakog komunističkog štiva iz srpske i jugoslovenske povesnice o Jasenovcu i Gradini. Meni, asistentu istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, uz ranije kazivanje svog dede o sudbini metohijskih izbeglih Srba u Nedićevoj Srbiji, bila je ovo najupečatljivija lekcija iz istorije Drugog svetskog rata na našim prostorima.

Setih se, na tren, priče davno umrlog „Politikinog“ novinara Slobodana Jovanovića, koji mi je pričao u Arhivu Srbije, dok bi u pauzi pili kafu, o srpskim leševima koji su Savom dolazili do Beograda: neke su uspevali da izvade, a mnoge je matica odnela u Dunav, i dalje. Moj stariji kolega, Toma Popović, kazivao mi je da je sa svojim drugarima pio savsku vodu kada se kupao, sve dok Savom nisu počeli da plove srpski leševi iz Hrvatske i Bosne. O plovidbi srpskih leševa Savom postoje mnoga pouzdana svedočanstva.

O srpskim žrtvama u Drugom svetskom ratu pričaju se razne priče, pišu apokrifna dela, svesno i zabludelo, od pozvanih do nepozvanih. Najveća srpska sramota 20. veka jeste što Srbi nisu utvrdili broj žrtava u Prvom i Drugom svetskom ratu.

Da je bilo volje i istrajnosti, niko im to ne bi mogao zabraniti. Takav odnos prema žrtvama pouzdan je putokaz naše mračne budućnosti.

Kada sam za NIN (15. septembar 2005) napisao prikaz na knjigu Hermana Nojbahera, Specijalni zadatak – Balkan, citirao sam njegove reči o broju srpskih žrtava: „Kada ustaške vođe pričaju o tome da su zaklali milion pravoslavnih Srba – uključujući bebe, decu, žene i starce, to je onda, po meni, preterivanje i samohvalisanje.

Na osnovu izveštaja koji su stigli do mene, procenjujem da broj nevinih, nenaoružanih, zaklanih Srba iznosi oko 750.000.“ (podv. R. Lj) U ovaj podatak Nojbaher nije mogao da uzme u obzir i žrtve koje su pale u drugoj polovini 1944. i 1945. godine, a njih nije bilo malo.

Sutradan, pošto je izašao moj prikaz, uleteo je, sumanuto, u moju kancelariju u Zavodu za udžbenike, gde sam obavljao dužnost direktora, poznati srpski povesnik Drugog svetskog rata, Venceslav Glišić. Još s vrata, nervozan i srdit, kakvog ga nisam znao, počeo je da viče na mene i govori protiv mog prikaza Nojbaherove knjige.

Najviše ga je pogodio prethodni citat o žrtvama. Napominjem, bilo je to 2005. godine, 55 godina od svršetka Drugog svetskog rata, a 25 godina od smrti voljenog Tita. Njegov argumenat, ako se tako može reći, bio je da je brojka preterana i da je srpski nacionalisti, poput mene, zloupotrebljavaju. Kaže mi da se radi na popisivanju imena ubijenih u jasenovačkim logorima i da su došli do blizu 100.000 žrtava.

Pitam ga, a šta je sa onima čija se imena ne znaju i ne mogu pronaći, a ubijeni su? Jesu li i oni žrtve? I navedem mu priču koju sam prethodno ispričao. Ponovio sam mu dva puta pitanje: da li su tela srpskih žrtava koje je odnela Sava, potom i Dunav, u Crno more, popisana i da li se mogu njihova imena utvrditi? Umukao je kao zaliven.

Ustao sam i otvorio mu vrata mog kabineta, i nikada ga više nisam video. Ako se tako poneo poznati srpski istorik NOB-a prema žrtvama svog naroda, u poznim godinma svog života, i posle istorijske distance od pola veka, šta se moglo očekivati od ostalih komunističkih povesnika?

Film o Diani Budisavljević ima mnogo potresnih scena, ali najpotresnija i najtužnija je ona kada jedan preživeli logoraš, na čamcu, s crnim šeširom na sedoj dugoj kosi, otužna pogleda i setnih očiju, stegnuta srca i bez suza, pokazuje okruglu bakarnu pločicu, s brojem svog identiteta.

On je bio toliko mali da nije znao ni ime, ni prezime, ni imena roditelja, ni svoje selo, niti iko u njegovom okruženju, pa je sve te znake ljudske prepoznatljivosti, svete svakoj ličnosti, zamenio ustaški broj!

Scena puna tuge i bola: nasred Save, na čamcu, možda baš tamo gde se s jednog leša na drugi moglo preći preko reke na drugu obalu, sedi u čamcu i pripoveda dete izgubljenog identiteta, sada odrastao čovek izmišljenog identiteta, koji navlači preko šešira sačuvani broj ustaškog identiteta.

Opomena strašna za sve Srbe rasute po svetu! Posebno one koji popisuju srpske žrtve i koji nisu svesni da je samo Sava odnela mnogo dece s brojem oko vrata – bez identiteta, bez imena i prezimena. A tek odraslih!

Autor je univerzitetski profesor istorije

Vezane vijesti:

Ljušić, Smilja i… | Jadovno 1941.

RADOŠ LjUŠIĆ: Muhamed, Mustafa i Mahmud – tri Srbina iz …

Radoš Ljušić: Ultimatumi Srbiji i danas su bolni kao onaj iz …

Srbima bi da prekroje istoriju | Jadovno 1941.

Kad kažeš „opstanak Srba“: Šovinista si i huškaš na rat …