RADOŠ LjUŠIĆ: Muhamed, Mustafa i Mahmud – tri Srbina iz Stoca

Datum objave: nedelja, 14 septembra, 2014
Veličina slova: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/rados-ljusic.jpg

Stolac, malo mesto u Hercegovini, krševito, na čijem kamenu su rođeni mnogi čvrsti i ponosni ljudi.


Srba poput pomenute trojice bilo je više u Stocu, i pre i posle njih. Njih
trojica su izdvojeni kao predstavnici jedine velike srpske generacije,
one s početka 20. veka, u koju svrstavam i naraštaj mladobosanski.

Čuveno je srpstvo, po jeziku, Ali-paše Stočevića-Rizvanbegovića,
hercegovačkog vezira, koji je pisao vladici Njegošu ćirilicom, jezikom
srpskim, čistim i bistrim kao hercegovačko nebo posle kiše, iz čijih
pisama je episkop skenderijsko-crnogorsko-brdski mogao izvlačiti korisne
pouke – jezikoslovne i političke. Iz vezirovog plemena, sa njegovim
prezimenom, bilo je srbofilski orijentisanih plemenika i u vremenu
Principovog pojasa.

Nešto se tiho ali buntovno desilo u Stocu s kraja 19. i početka 20.
stoleća, pojava koju povesnici nisu zapazili. Nadaleko poznati i vredni
Milan Đ. Milićević uveravao nas je davne 1868. godine da mesta, dakle i
Stolac, postoje od pamtiveka, da se sve u prirodi menja, pa i ljudi, sem
što „Bošnjaci-Turci ostaju Bošnjaci-Turci”.

Sudbine trojice islamizovanih Srba spomenutih u naslovu, iz vremena
nacionalizovanja muslimana, opovrgle su ustaljeno mišljenje koje je zapisao
Milićević. U ovom tekstu iznosim samo činjenice o njihovom srpskom
nacionalnom opredeljenju.

Od pomenute trojice Srba muslimana, najmanje je poznat Mahmud Alihodžić. U
Stocu je imao prethodnike, Mehmedbašića i Golubića, u čije se
nacionalno opredeljenje ugledao. Alihodžić je bio obućar, a svoje
nacionalno uverenje iskazao je i time što je svojoj obućarskoj radnji dao
ime – „Srpski konzulat”!

Srpstvo najstarijeg od njih, Muhameda Mehmedbašića (1886–1943), daleko je
najizraženije. Otac Mehmed i majka Nura, veoma konzervativne osobe,
naterale su ga da uči versku školu u Stocu – sibjan-mekteb i
mektebi-iptidaiju – punih sedam i po godina. Služio je kao mujezin u
stolačkoj džamiji, neko vreme, pa izučio stolarski zanat, i u tom
zanimanju proveo ceo potonji život.

Mladobosanski zaverenici bili su svesne žrtve Vidovdanskog atentata
(1914). Među njima bio je samo jedan Srbin musliman, Mehmedbašić, i uspeo
je da izbegne austrijsko hapšenje i suđenje u Sarajevu, ali nije uspeo da
umakne srpskom suđenju vidovdanskim atentatorima u Solunu 1917. godine.

Ima simbolike u ovoj tragičkoj sudskoj epizodi u dva tako udaljena grada,
ali je Muhamed, s Božjom pomoću, oprezan i postojan, oba puta izvukao
glavu. Nikada se niko nije upitao kako je uspeo – a meni se čini da je
bio obdaren nečim čime nisu bili obdareni pravoslavni Srbi – opreznošću –
koja često da krasi ljude islamske veroispovesti.

Ovu nedostatnu vrlinu pravoslavnih Srba potkrepljujem rečima Smail-bega
Šarića, koji u tekstu o Osmanu Đikiću, možda najistaknutijem Srbinu
muslimanu, uznosi i veliča srpsku žrtvu: „Srbin se rađa u krvi, živi i
umire u krvi. Divno je nositi ime tog naroda!“

Kada se zna da je otac Muhamedov umro u Bejrutu pri povratku iz Meke, s
puta na Ćabu, povesnik se mora upitati koji su razlozi i motivi ubedili
mladog Muhameda da postane svestan svog nacionalnog porekla.

Kućno i versko vaspitanje održali su ga u odanosti islamskoj veri do
kraja života. A povratak srpskoj naciji usledio je činom aneksije Bosne i
Hercegovine, kada je konačno prišao grupi Srba nacionalista. Njegov
dobar drug, Nikola Trišić, izjavio je na saslušanju u Sarajevskom procesu
1914. godine da ne zna kako je Mehmedbašić postao Srbinom, ali zna da
se hvalisao da su njegovi stari bili Srbi.

Trišić je upoznao Mehmedbašića sa Danilom Ilićem, kada je pripremao
sarajevsku trojku vidovdanskih atentatora, rekavši mu da je dobar čovek i
„da je žestok Srbin“. Posle kratkotrajnog druženja i viđanja s njim u
Sarajevu i Mostaru, Ilić se „uverio da je skroz naskroz Srbin“.

Apisova karakteristika izneta u vreme Solunskog procesa potvrđuje da
Mehmedbašić nije menjao nacionalno uverenje: „Iako prost stolar, iz Stoca,
ludo je nadahnut nacionalizmom, za koji je u stanju sve da uradi!“ On je
za Apisa „srpski osvetnik“ i „biser, koji treba čuvati i ne mešati u
naše unutrašnje stvari“.

U ovećoj grupi bosanskih dobrovoljaca, „čestitih Srba muslimana“, koje je
ovaj znameniti srpski obaveštajac okarakterisao sintagmom „alpsko
cveće“, on se mnogo čime isticao, posebno verskom i nacionalnom
postojanošću! Među bosanskim dobrovoljcima izdvojio je, uz njega, još
Mustafu Golubića, tri godine mlađeg Stočanina.

I pored strahovitog mučenja u solunskim kazamatima Mehmedbašić i Golubić
ostali su privrženi Apisu, uporno su ga branili i nisu ga odali. U
Solunu je Muhamed osuđen na 15 godina robije, dok je Mustafu ovaj put
sreća poslužila. Posle rata je pomilovan, ali su mu ustaše došle glave
1943. godine.

Muslimansko srpstvo ovog rodoljuba najrečitije je iskazano time što je sa
suprugom Nurom dao svojoj deci srpska imena: Zoran, Nada, Vladimir i
Velimir.

Biografija Mustafe Golubića je slojevitija i još čeka na dobrog
istraživača. O njegovom srpstvu posvedočio je rodoljubivi Apis postojano i
temeljno. A ja ukazujem u ovoj priči na susret dvojice mladobosanskih
Srba, pravoslavne i muslimanske vere, u Beču 1924. godine: Vase
Čubrilovića i Mustafe Golubića Mujke.

Prvi je istraživao u bečkim arhivima, drugi je u ime Kominterne izdavao
časopis „Federasion balkanik”. Našavši se slučajno, zaseli su u kafani i
malo više meraklijski popili. Mujka je, u trenutku retko ispoljavane
slabosti, oplakivao Apisa, psovao regenta Aleksandra i Nikolu Pašića, a
neuspeli atentator Vasa slušao oduševljeno kako mu, nekad mladobosanac a
sada Kominternin vernik, hvali harambašu Apisa kojeg je identifikovao sa
krajiškim kapetanom Alijom Bojičićem iz Gabele. I, iznenada je zapevao
Vasi čuvenu pesmu krajišku:

Bojičiću, bojiš li se koga?
Boga malo, a cara nimalo,
Za vezira ni habera nemam,
A za pašu ko za đogu moga.

Hercegovac i Bosanac sreli su se još jednom u životu, u zatvoru Gestapa,
u leto 1941. godine. I Mustafa i Vasa uhapšeni su zbog Vidovdanskog
atentata, a prvi i zbog rada u Kominterni.

Ispitivali su ih islednici specijalno poslati iz Berlina. Mujka je
stavljen pod strašne muke, ne i Vasa, ali on se držao kao Stari Vujadin i
nije odao nijednu tajnu. Videvši ga u zatvorskom dvorištu kako drži
podignute noge, izranjavane od batina, ošinuo je Vasu kratkim ali oštrim
konspiratorskim pogledom, dajući mu znak da se ne javlja i da se pravi
kao da se ne znaju. Ubrzo je potom ubijen i pokopan negde u Dvorskoj
bašti, današnjem Pionirskom parku.

Ovog puta desilo se nešto što je bila prava retkost – Srbin pravoslavni
je preživeo, Srbin musliman nije. U ovom slučaju opreznost je bila
poželjna ali nije odlučivala, već nešto nedokučivo i za jednog i za
drugog.

Iz Prvog balkanskog rata Golubić je izašao s činom narednika i ordenom
za hrabrost „Obilić“. U Prvom svetskom ratu bio je učesnik mnogih
bitaka, povukao se preko Albanije i poveo sa sobom brata Vladimira
Gaćinovića Vojislava.

Vladimir i Mustafa razišli su se negde 1917. godine, baš povodom
Vidovdanskog atentata i suđenja srbijanskim učesnicima. Ko bi se usudio
da poveruje da će ideolog Vidovdanskog atentata, Gaćinović, stati na
stranu srpske vlade i regenta Aleksandra, a Golubić stameno braniti
Apisa i srbijanske organizatore atentata.

Smislena je pretpostavka da se Golubić osvetio Gaćinoviću trovanjem u
Frajburgu (1917). Skoro dve decenije kasnije Vojislav, brat Vladimirov,
pošao je sa Dragoljubom Jovanovićem u Španiju, u vreme građanskog rata,
da nađe Golubića.

Da mu zahvali za muke koje je pretrpeo dok ga je preko albanskih gudura
prebacio na more, ili da mu se osveti za bratovljevo ubistvo. U ovoj
kratkoj pripovesti o Srbima muslimanima i njihovom odnosu prema svom
srpskom narodu, ovo se može smatrati retko tragičnim događajem.

Ova tri Srbina muslimana, Muhamed, Mustafa i Mahmud, prkosili su
otuđenim islamiziranim žiteljima iz Stoca i Hercegovine svojom javno i
čvrsto ispoljenom srpskom nacionalnom svešću.

U vreme nacionalizovanja muslimana u Bosni i Hercegovini, oni su se
prkosno izjašnjavali da su po nacionalnosti Srbi islamske vere. U Stocu
je bilo muslimana koji su se izjašnjavali i kao Hrvati jugoslovenski
opredeljeni, kao i Muslimana muslimanski opredeljenih.

Kakvo šarenilo jednog naroda u verama i tih vera u nacionalnom nerazumevanju.
Može se pouzdano reći da su Stočani Muhamed, Mustafa i Mahmud voleli
svoj srpski narod onoliko koliko su poštovali svoju muslimansku veru.

A to je bio jedan od najboljih načina rešenja versko-nacionalnog sukoba
južnoslovenskih naroda. Pošli su ispravnim pravcem, bez dobrih pratilaca
i, što je bitnije, bez podrške onih koji su bili dužni da brinu o
Srpstvu!

 

Piše: Radoš Ljušić

Izvor: Intermagazin

Vezane vijesti:

KAMENA SUZA

Ura Srbi, napred u otadžbinu!

Danka Kojadinović: ISTINA I POMIRENJE




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top