Радош Љушић: Сава, река српских жртава из Јасеновца

Диана Будисављевић (Обексер), спасавајући српску децу, урадила је више за српство од српске и југословенске државе и свих Срба.

Извор: DANAS ; Аутор: Радош Љушић , 27. априла 2020.

НАПОМЕНА: Сви наводи изнесени у овом тексту су лични став аутора и не морају одражавати ставове редакције портала. У циљу свеобухватнијег информисања јавности, објављујемо и прилоге од значаја за мисију удружења Јадовно 1941. чак и када су они потпуно супротни његовим ставовима.

Подстакнут филмом о овој племенитој Аустријанки, написах два своја доживљаја прожета највећом српском трагедијом. Систем логора, под именом Јасеновац, највеће је стратиште Срба и с највећим помором деце на свету.

Плазуља, сеоце уз град Брчко, на путу према Бањалуци. Настало између поменутог пута и реке Саве, ближе реци, на једној заравни, довољно високој да га вода набујале Саве никада није плавила.

Kућа Филиповића, у коју се удала моја сестра, на самој је ивици заравни. Од куће путић води ка реци, кроз јасенову шуму витких стабала. Путић избија на речни бедем, у том делу очишћен од дрвећа и уређен, одакле поглед броди ка хрватској обали Саве, као и низ реку и уз реку. Летњи дан, јутро још свеже, с измаглицом коју стварају први сунчеви зраци, а изнад воде поветарац се поиграва паром коју из ње извлачи сунце.

С десне стране прилаза Сави, на бедему речном, још једна блага узвишица, мала али довољна да прими јутарњег посетиоца, који посматра тихи, скоро неприметни ток реке према истоку.

На маленој земљаној узвишици седи старија жена, најстарија у кући Филиповића. Она је свекрва свекрви моје сестре. Седи замишљена и не примећује ме све док јој нисам назвао „добро јутро“. Тргла се, и поглед с реке усмерила к мени. Само тешки доживљаји, који се никада не заборављају, могу покренути особу тих година и тог животна искуства да, без околишења, започне разговор.

– Е, моје дијете! На овом путићу, поред реке и моје њиве, чим је почео рат 1941. године, пролазиле су усташе и затекле ме да радим. Један ме је дохватио и оборио на земљу и извукао каму да ме прекоље. Други усташа, који је био до њега, из суседног хрватског села Горице, препознао ме је, дохватио га за руку и рекао му: „Поштеди је, она је мој сусјед.“ Гледала сам у каму и уздигнуту руку и очекивала смрт која је била тако честа тих дана у овом вилајету. Смиловао се, и ја од тада, на тај дан, сваке године, долазим овде и Богу се молим за све мртве Србе овога краја и за срећу коју ми је подарио Бог и сусјед.

Потом је свој поглед усмерила према реци. Ћутала је дуго. Изненађен овим призором, и овом причом, скоро да сам занемео. Четири деценије она од ране зоре, пре сунца, седа на том бедему и проводи време у молитви. Можда сам био први коме је испричала своју причу на том месту, за њу страшном и светом. Па настави, уверена да је то безначајна појединост, јер се само ње тицала.

– Видиш ову ријеку, тиху и мирну. Тада, када ми је Бог подарио да још живим, гледала сам је пуну српских лешева. Усташе су, северно одавде, бацале у њу поморене Србе. Некада их је било толико да је човјек могао, с леша на леш, прећи на хрватску обалу Саве.

Устаде, прекрсти се, окренута према низводном току реке, према истоку и сунцу.

Утисак већи од сваког комунистичког штива из српске и југословенске повеснице о Јасеновцу и Градини. Мени, асистенту историје на Филозофском факултету у Београду, уз раније казивање свог деде о судбини метохијских избеглих Срба у Недићевој Србији, била је ово најупечатљивија лекција из историје Другог светског рата на нашим просторима.

Сетих се, на трен, приче давно умрлог „Политикиног“ новинара Слободана Јовановића, који ми је причао у Архиву Србије, док би у паузи пили кафу, о српским лешевима који су Савом долазили до Београда: неке су успевали да изваде, а многе је матица однела у Дунав, и даље. Мој старији колега, Тома Поповић, казивао ми је да је са својим другарима пио савску воду када се купао, све док Савом нису почели да плове српски лешеви из Хрватске и Босне. О пловидби српских лешева Савом постоје многа поуздана сведочанства.

О српским жртвама у Другом светском рату причају се разне приче, пишу апокрифна дела, свесно и заблудело, од позваних до непозваних. Највећа српска срамота 20. века јесте што Срби нису утврдили број жртава у Првом и Другом светском рату.

Да је било воље и истрајности, нико им то не би могао забранити. Такав однос према жртвама поуздан је путоказ наше мрачне будућности.

Kада сам за НИН (15. септембар 2005) написао приказ на књигу Хермана Нојбахера, Специјални задатак – Балкан, цитирао сам његове речи о броју српских жртава: „Kада усташке вође причају о томе да су заклали милион православних Срба – укључујући бебе, децу, жене и старце, то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање.

На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750.000.“ (подв. Р. Љ) У овај податак Нојбахер није могао да узме у обзир и жртве које су пале у другој половини 1944. и 1945. године, а њих није било мало.

Сутрадан, пошто је изашао мој приказ, улетео је, сумануто, у моју канцеларију у Заводу за уџбенике, где сам обављао дужност директора, познати српски повесник Другог светског рата, Венцеслав Глишић. Још с врата, нервозан и срдит, каквог га нисам знао, почео је да виче на мене и говори против мог приказа Нојбахерове књиге.

Највише га је погодио претходни цитат о жртвама. Напомињем, било је то 2005. године, 55 година од свршетка Другог светског рата, а 25 година од смрти вољеног Тита. Његов аргуменат, ако се тако може рећи, био је да је бројка претерана и да је српски националисти, попут мене, злоупотребљавају. Kаже ми да се ради на пописивању имена убијених у јасеновачким логорима и да су дошли до близу 100.000 жртава.

Питам га, а шта је са онима чија се имена не знају и не могу пронаћи, а убијени су? Јесу ли и они жртве? И наведем му причу коју сам претходно испричао. Поновио сам му два пута питање: да ли су тела српских жртава које је однела Сава, потом и Дунав, у Црно море, пописана и да ли се могу њихова имена утврдити? Умукао је као заливен.

Устао сам и отворио му врата мог кабинета, и никада га више нисам видео. Ако се тако понео познати српски историк НОБ-а према жртвама свог народа, у позним годинма свог живота, и после историјске дистанце од пола века, шта се могло очекивати од осталих комунистичких повесника?

Филм о Диани Будисављевић има много потресних сцена, али најпотреснија и најтужнија је она када један преживели логораш, на чамцу, с црним шеширом на седој дугој коси, отужна погледа и сетних очију, стегнута срца и без суза, показује округлу бакарну плочицу, с бројем свог идентитета.

Он је био толико мали да није знао ни име, ни презиме, ни имена родитеља, ни своје село, нити ико у његовом окружењу, па је све те знаке људске препознатљивости, свете свакој личности, заменио усташки број!

Сцена пуна туге и бола: насред Саве, на чамцу, можда баш тамо где се с једног леша на други могло прећи преко реке на другу обалу, седи у чамцу и приповеда дете изгубљеног идентитета, сада одрастао човек измишљеног идентитета, који навлачи преко шешира сачувани број усташког идентитета.

Опомена страшна за све Србе расуте по свету! Посебно оне који пописују српске жртве и који нису свесни да је само Сава однела много деце с бројем око врата – без идентитета, без имена и презимена. А тек одраслих!

Аутор је универзитетски професор историје

Везане вијести:

Љушић, Смиља и… | Јадовно 1941.

РАДОШ ЉУШИЋ: Мухамед, Мустафа и Махмуд – три Србина из …

Радош Љушић: Ултиматуми Србији и данас су болни као онај из …

Србима би да прекроје историју | Јадовно 1941.

Кад кажеш „опстанак Срба“: Шовиниста си и хушкаш на рат …