Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу. Ако Бог да, сабраћемо се 19. јуна 2021. код Шаранове јаме.

 

РАДИВОЈ ЦВЕТИЋАНИН: Срби ће у Хрватској нестати

Датум објаве: петак, 17 јула, 2015
Величина слова: A- A+

Радивоj Цветићанин

Радивоj Цветићанин

Аутор: Дарко Худелист

Јосиповић jе први нападом на Пуповца почео сегрегациjу и отворио врата екстремистима. И СДП води политику асимилирања Срба. Срби у Хрватскоj доживjет ће судбину Маjа и Астека. Иза њих ће остати нешто рушевина, културних споменика, и ништа више.

Протеклих дана, за свог боравка у Београду, сусрео сам се с некадашњим амбасадором Републике Србиjе у Загребу, а данас директором београдскога дневног листа Данас, Радивоjем Цветићанином.

Цветићанинов велепосланички мандат у Хрватскоj траjао jе од 2005. до 2009., а три године након свог одласка из РХ, у листопаду 2012., он jе обjавио опсежну дневничку књигу “Загреб Индоорс” у коjоj jе, међу осталим, портретирао све хрватске политичаре коjе jе упознао и с коjима се сусретао тиjеком свог амбасадорског боравка у Загребу. Књига jе у Хрватскоj постала поприличан хит (иако се ниjе могла нормално купити у књижарама), можда наjвише због Цветићанинове забиљешке о свом ручку с тадашњим саборским заступником (и будућим хрватским предсjедником) Ивом Јосиповићем, 2007. у ресторану “Винодол”, коjом му jе пригодом Јосиповић поклонио неку књигу о суђењима у вези с Хашким трибуналом. Касниjе се испоставило да jе риjеч о књизи “Одговорност за ратне злочине пред судовима у Хрватскоj”. Из тога jе, протоком времена, настала врло интригантна конструкциjа да jе Јосиповић Цветићанину одавао неке државне таjне, што су њих двоjица, међутим, категорички оповргла.

Дневни лист Данас коjему jе Радивоj Цветићанин данас директор слиjеди либерално-демократску линиjу, и по томе jе у Србиjи умногоме изузетак. Сам Цветићанин ових дана ради на биографиjи jеднога од наjважниjих писаца сувремене српске књижевности, Радомира Константиновића, аутора чувене “Филозофиjе паланке”.

Наш разговор започели смо присjећањем на 2007. и Цветићанинов ручак с Ивом Јосиповићем у загребачком “Винодолу”, коjом се пригодом догодило – или се ниjе догодило – “оно”. То jест, наводна Јосиповићева “издаjа”…

– Били смо у сали ресторана, у полумраку – присjећа се Цветићанин – никакав специjални значаj нисам придавао свему томе. Прилично jе била груба конструкциjа коjа jе из свега тога изишла. А у бити, био jе то обичан, рутински ручак. Јосиповић jе тада био заступник у Хрватском сабору, а био jе и директор загребачкога Биеннала. У то jе вриjеме радио, заjедно са своjим сурадницима, на неким проjектима у вези с Хашким трибуналом, односно са суђењима у Хаагу – и то како хрватским тако и српским оптуженицима. Била су то нека стручна испитивања, или нешто слично томе. Јосиповић би ми за наших сусрета и разговора у Загребу увиjек нешто пригодно поклонио – jедном згодом jе то био некакав ЦД – а сада ми jе, на том ручку, поклонио ту своjу књигу, о судским процесима у Хаагу.

Сjећате ли се како jе та књига изгледала?

– Била jе већег формата, а физички jе више сличила на фасцикл него на књигу. У бити, била jе то нека хрестоматиjа, дакле збирка више истраживачких текстова о Хашком трибуналу. То ниjе моjа материjа, тако да ту књигу практички нисам ни отворио. Јосиповић и jа смо се слагали око значаjа Хашког трибунала, и он и jа смо сматрали да jе та институциjа врло важна, но том се проблематиком у ужем смислу риjечи jа нисам бавио, тако да у ту његову књигу или збирку практички нисам ни завирио. То jедноставно ниjе сфера мог занимања, то су чисто правне ствари.

Јосиповић jе тада, колико се сjећам, био завршио неки обимниjи посао па ми jе поклањањем те књиге хтио, засигурно, исказати некакав своj понос над ониме што jе направио. Барем сам то jа тако схватио. Неком другом згодом, поклонио ми jе ЦД неке младе оперне пjевачице из Хрватске.

Што сте учинили с том Јосиповићевом књигом-хрестоматиjом, након што вам jу jе поклонио?

– Могуће jе да jе то остало у моjоj бившоj резиденциjи, у Загребу. Сасвим сигурно ниjе код мене, у моjоj особноj библиотеци у Београду. Кажем вам, нисам то практички ни погледао, дао сам jе своjим колегама. Имамо ми стручњаке коjи се баве тиме, нисам jа задужен за Хашки трибунал.

Све што се након тога догодило била jе класична дорада jедне у бити безначаjне приче, од комарца се направио магарац. Зато сам ХРТ-у и дао изjаву, кад су ме били упитали, да jе читава та “шпиjунска афера” коjа се плела око Јосиповића заправо jедна биjедна конструкциjа. Битно jе нагласити да jе ту своjу књигу Иво Јосиповић већ био промовирао у Хрватскоj, приjе него што ми jу jе дао.

Но како вас се, невезано за таj случаj, доjмио сам Јосиповић – чисто онако приватно, као човjек, као особа? Јесте ли нашли заjедничку “вибру”?

– Не, нисмо. Он ми се учинио као доста хладан човjек. Он jест угодан, онако површно и на прву руку, али с временом се испостави да човjек коjи с њим комуницира, у овоме случаjу jа, до њега, тj. до његове нутрине или особности, не може доприjети. Он само привидно допушта да му приђеш близу, али увиjек те остави на дистанциjи. О њему сам, кад jе био изабран за предсjедника Републике Хрватске, имао врло високо мишљење, но касниjе се то промиjенило. Моjе jе мишљење о њему постало мање повољно.

Што jе био разлог томе?

– Приjе свега, Јосиповићев однос према Србима – и то у ономе тренутку кад jе одбацио Милорада Пуповца и хтио “исфабрицирати” свог човjека међу Србима у Хрватскоj, Вељка Џакулу. Но, иза тога jе стаjала jедна мало суштинскиjа ствар. Јосиповић jе био присвоjио неке теориjе о ограниченим правима мањина, у смислу да Срби, тj. она три српска заступника у Хрватском сабору, не би требали имати право у доношењу кључних одлука – у оним ситуациjама кад недостаjу та три гласа за нешто круциjално. Ја сам такво његово гледање, да се та права српске мањине у Хрватскоj дjелимично ограничаваjу, назвао сегрегациjом. Срећом, Јосиповић jе, као предсjедник РХ, само говорио о томе, али то ниjе спровео у дjело. То jе, сjећате се, било у оно вриjеме кад jе имао конфликт с Пуповцем.

Јосиповић jе Пуповца тада назвао “етнобизнисменом”?

– Да, о томе сам написао коментар у Данасу, у коловозу 2012., и дао му наслов “Црни Милорад”. Стао сам на Пуповчеву страну, зато што jе заступао, и заступа, чисте ставове: слободу тиска, поштивање права мањина, категорички jе против било каквих ограничавања било чиjих права… Имао jе шири и бољи поглед од предсjедника Јосиповића, Јосиповић jе ту увиjек био у сталном заостатку.

Та jе полемика, између Јосиповића и Пуповца, имала одређених посљедица на однос према Србима у Хрватскоj. То ниjе остало само међу њима двоjицом.

На што конкретно мислите?

– Па видите, то ослобађа екстремисте да кажу: Сад можемо! Вjероjатно су многи екстремисти у Хрватскоj прошли кроз та отворена врата.

Али ето: тиjеком протекле предсjедничке кампање, и то уочи другог изборног круга, кад му jе jако загустило, Јосиповић jе дошао Пуповцу честитати српску Нову годину, готово да му се био поклонио…

– То jе било тако дегутантно, рачунџиjски, прорачунато…

Тко jе на вас, као српског амбасадора у Хрватскоj, оставио наjjачи, тj. наjбољи доjам?

– Хтио сам рећи: Санадер, али не – рећи ћу ипак: Месић. Што се више удаљавам од њега, он ми постаjе све већи политичар. Нисам о њему у свом дневнику “Загреб Индоорс” писао с комплиментима, но данас ми се он чини као наjвећи политички талент на еx-jугославенским просторима, у посттитовскоj ери.

Али и jедна мала ограда: с овим моjим мишљењем тешко би се сложила већина Срба. А ево, и сам jе српски премиjер Александар Вучић, кад се недавно вратио с инаугурациjе нове хрватске предсjеднице Колинде Грабар-Китаровић, поспрдно говорио о свом кратком сусрету с Месићем што га jе имао у Загребу. У смислу: не знам што таj човjек прича, гушио ме неки старац…

Али то да ви сада толико хвалите Месића неће се, боjим се, свидjети ни многим Хрватима.

– Могуће. Уосталом, у свом сам дневнику написао да jе он према нама, Србима, увиjек водио политику “дуплог дна”, а и сам ми jе бивши србиjански предсjедник Борис Тадић, негдjе уочи мог одласка из Загреба, скренуо пажњу на то да Месић ниjе поуздан партнер. Рекао ми jе: “Једно се с њим договориш у Београду, а он отпутуjе у Приштину и прича нешто друго!” Али кад хвалим његов талент, jа мислим на неке сасвим друге ствари. Месић jе готово у свакоj прилици видио и препознавао што jе државни интерес Хрватске показуjући притом одважност какву имаjу само велики државници – нпр. у суочавању с групама и поjавама чиjа снага баш и ниjе тако мала у хрватском друштву.

Мислите на умировљење генерала 2000.?

– И то, али и на његов jасан однос према Католичкоj цркви. Он се са свима њима хрвао. Увиjек jе jасно стаjао на антифашистичкоj страни, али jе увиjек био и добар Хрват.

Ту оцjену не даjем као Србин, него као Радивоj Цветићанин.

С ким сте од хрватских политичара и данас у контакту?

– С Пуповцем, и то не само политички. У свом не много приjатељском приказу мог дневника Данко Плевник jе у Слободноj Далмациjи написао да сам волио само своjу жену и Пуповца. То, наравно, ниjе точно, али чињеница jе да сам с Пуповцем имао неколико различитих фаза и да jе од свега тога на краjу остало уважавање његових изнимних способности.

Он jе као политичар врло вjешт, образован, посвећен свом послу, има невjероjатну страст за посао коjи ради, ниjе му тешко и данас возити и по 1000 км дневно да би направио послове на jедноj или другоj страни…

У вриjеме мог амбасадорског мандата, у Београду се – и то у наjвишим политичким круговима – размишљало да се у Загребу инсталира нека замjена за Пуповца, jер се мислило да он сувише много ради за хрватску државу, а мало за Србе у Хрватскоj. Међутим, jа сам jедноме од савjетника предсjедника Тадића на вриjеме поручио: “У односу на Србе у Хрватскоj jедини jе валидан план: 3П. А то значи: ‘политика поштивања Пуповца’!”

Данас се види да jе он за jош неко вриjеме наjбоља могућа вариjанта за Србе у Хрватскоj.

Мени Александар Вучић, нпр. у нашем интервjуу за Глобус у листопаду 2008., тj. у вриjеме оснивања Српске напредне странке, ниjе говорио позитивно о Пуповцу. Напротив, готово да га jе омаловажавао…

– Ето видите, а данас њих двоjица, колико знам, активно сурађуjу. Приjе десетак дана Влада Србиjе дониjела jе одлуку о докапитализациjи Тесла банке. А то jе jедан од наjвећих Пуповчевих проjеката.

У jедноме од своjих претходних одговора споменули сте Иву Санадера, и то, колико сам разабрао, у врло похвалном контексту. Какво jе доиста ваше мишљење о њему?

– Нећу улазити у оно што се догодило касниjе, али док jе био предсjедник Владе, Санадер jе радио одличан посао. У цjелини, његово и Месићево вриjеме видим као златно доба Хрватске. Хрватска jе тада ушла у НАТО и припремила се, у потпуности, за улазак у Еуропску униjу. То су епохална достигнућа за jедну нациjу и државу. Треба бити кратковидан па не видjети те Санадерове и Месићеве учинке.

Како бисте онда то, по вашем мишљењу, “златно доба” Хрватске, у вриjеме владавине Санадера и Месића, компарирали с овим данашњим временом, када су на власти Зоран Милановић и Колинда Грабар-Китаровић, а приjе ње Иво Јосиповић?

– Моj jе доjам да се Хрватска, откако jе ушла у НАТО и ЕУ, креће унатраг. И то и у политичком и у економском смислу. Опћа друштвена атмосфера у Хрватскоj доживjела jе становиту регресиjу, а замjетан jе и тренд jачања екстремне деснице.

Како гледате на садашњег предсjедника ХДЗ-а и наjjачег хрватског опорбеног политичара Томислава Карамарка?

– Моjа су сjећања на Карамарка апсолутно позитивна. Њега jе Санадер био довео за министра унутарњих послова, и он jе тада отворио неке дотад неотворене странице сурадње са српском полициjом, тj. с Ивицом Дачићем. Потписан jе низ споразума коjи су олакшавали и обогаћивали сурадњу двиjу полициjа, српске и хрватске. То су били значаjни кораци. Чак jе на састанку с Дачићем Карамарко употриjебио израз “приjатељски односи” – што ме угодно изненадило jер таj израз ниjе био у честоj употреби између српских и хрватских политичара.

И сам однос између Карамарка и Дачића био jе прилично приjатељски. У jедноме тренутку – у jедноме од њихових сусрета и разговора – Карамарко рече: “Аjмо, Царусо, запjеваj неку!” А Дачић, лак на микрофону, крене с неким народњаком, или с неком руском пjесмом…

Какав доjам на вас оставља нова хрватска предсjедница Колинда Грабар-Китаровић? У свом дневнику “Загреб Индоорс” назвали сте jе “Барбиком”?

– Нисам jе jа назвао Барбиком него сам само забиљежио да су неки други амбасадори њу тако називали. То jе било jош око 2007.

Ја сам њу доживио као врло рационалну особу. И jош увиjек мислим – успркос њезину недавном промашеном посjету Јасеновцу – да ће та њезина рационалност дати неке резултате.

Зашто предсjедничин посjет Јасеновцу сматрате промашеним?

– Мислим да jе садржаj текста што га jе Колинда Грабар-Китаровић уписала у Књигу сjећања врло упитан. Нигдjе се не спомињу риjечи “усташа”, “НДХ”, “Срби”, “Жидови”… А кад тога нема, кад тих риjечи нема у Јасеновцу, питам се – што има.

Што се може очекивати од хрватско-српских односа ако у Хрватскоj Милановићева љевица буде поражена на изборима? На власти ће у том случаjу бити, увjетно речено, “националистички пар” Карамарко – Колинда Грабар-Китаровић, коjи ће на српскоj страни имати као партнере Вучића и Николића, такођер националисте?

– Не вjеруjем да може доћи до битних промjена у односу на садашње стање. Приjе свега, хрватско-српски односи су већ дуже суштински блокирани. Политички се не могу опоравити откако jе Хрватска признала Косово, а економски од онога времена када Тодорић и Мишковић нису успjели направити заjедничку српско-хрватску компаниjу. Уствари, рекао бих да jе ово друго и важниjе.

Како бисте “рецензирали” досадашњу, jедноиполгодишњу Вучићеву владавину у Србиjи?

– Не волим оговарати домаће политичаре у страним медиjима, па ћу се ограничити на оно што сам већ написао у своjим коментарима у Данасу. Мислим да Вучић у Србиjи влада неким методама културне револуциjе. Пођимо од таблоида што их jе он сам инсталирао и коjе и данас он и његове службе хране материjалима са сврхом криминализациjе десетака људи, без икаква зазора и одговорности. Такво што се, као што знамо, радило у Кини у вриjеме Мао Це-тунга, и то преко зидних новина Да Ци Бао.

Такођер, имамо и jедну праву тираниjу привида, коjу сталним и све новим и новим обећањима форсира Вучић и његова Влада. Ништа се не догађа и све ће се тек догодити. Имат ћемо то и то до краjа 2015. или 2016., стрпите се, у руjну ће се догодити ово и ово… Извjесна концилиjантна реторика коjа jе заводљива, или коjа може бити заводљива за проматрача са стране, али коjа се увиjек потире неком негациjом. То jе двострука игра. И да и не, и jест и ниjе.

Међутим, не вjеруjем да ће барем у међународним пословима Вучић имати бесконачан простор за маневре. Увиjек дође тренутак кад се мора казати да или не. Па тако и да ли Русиjа или Запад, да ли НАТО или не, да ли независно Косово или не, идем ли у Сребреницу или не идем…

Ви доиста никада немате ниjедне лиjепе риjечи за Вучића…

– Имат ћу – ако призна реалност на Косову и ако уведе Србиjу у НАТО.

Иначе, чуjем из њему блиских кругова да jе импресиониран Ђукановићевом тактиком коjом оваj Црну Гори води према НАТО-у. Али препоручуjем му да обрати пажњу на jедну особу из његова наjближег окружења. То jе потпредсjедница Владе Србиjе Зорана Михаjловић. Она jе прешла Рубикон. Знаковито jе да jе постала члан онога тзв. “женског клуба” код Хилларy Цлинтон, у коjему jе била и Колинда Грабар-Китаровић. Можда jе Зорана наша Колинда!

На што конкретно алудирате?

– Па ево, на недавноj сjедници Владе Србиjе jедина jе гласала за британску Резолуциjу о Сребреници.

Не сматрате ли да jе Вучић доста активан у српско-хрватским односима? Био jе на предсjедничкоj инаугурациjи Колинде Грабар-Китаровић, и она сама га jе због тога похвалила…

– Не поричем jа те чињенице. Питање jе само колико та његова политика може издржати на jедном истом курсу. Примjерице, кад сам jа био у Загребу, као амбасадор Србиjе, он jе као лидер Срба напрасно био одлучио да посjети Србе код Книна. Обећао им jе куле и градове, кад он дође на власт. А данас и не пита за њих. То jе његов проблем. Истраjност његове политике. И досљедност.

А ту jе и проблем принципа: он, као што видите, наjављуjе своj одлазак у Сребреницу, а истодобно шаље свог министра Вулина у Јадовно. Хоће ићи у Сребреницу да се поклони жртвама, а шаље Вулина да манипулира жртвама.

Страни амбасадори пуни су похвала на рачун Вучића…

– Зато што jе он дио њихова проjекта. Хвалећи њега, они хвале и себе. Примjерице, из америчке амбасаде се према нама у новинама лансираjу информациjе да jе недавни Вучићев посjет Wасхингтону био врло успjешан. А сам jе Вучић, кад се вратио, емитирао сасвим другачиjе валове.

Што мислите, jе ли за Србе у Хрватскоj боље кад су на власти националисти, тj. ХДЗ, или социjалдемократи, тj. СДП? Чини се, наоко парадоксално, да су овдашњи Срби увиjек били сигурниjи под окриљем ХДЗ-ове власти. И Туђман и Санадер имали су “своjе” Србе…

– Ово о чему ви говорите карактеристично jе за Санадерово раздобље. Положаj Срба доиста jе у његово вриjеме био знатно унаприjеђен. Али то jе ипак била, како год узмеш, jедна “просвиjећена владавина”.

Оваj ХДЗ и онаj ХДЗ, на челу са Санадером, нису исти. Санадер jе ондашњи ХДЗ очистио од “туђмановштине” и окренуо га ка jедном демократском центру. Данас ми се не чини да jе тако. Данас би можда Санадер из ХДЗ-а, да jе и даље његов предсjедник, избацио Карамарка, као што jе своjедобно избацио Ивића Пашалића!

Вjеруjем, међутим, да ће Карамарко и Колинда Грабар-Китаровић, ако буду владали у тандему, разумjети да велики кораци можда нису могући, али да jе сурадња неизбjежна.

Ја о свему овоме размишљам у категориjи “хладног мира”, за коjи мислим да jе наjбољи модел односа за наше земље. Поштуjте се – само се немоjте много грлити и вољети, а онда се хватати за ножеве! Радите полако, или пустите људе да раде – само немоjте кварити!

Сматрате ли да политика “помирења” што су jе претходних година водили предсjедници Тадић и Јосиповић ниjе дала резултате?

– Она jе, по мени, била манекенска. Зато што jе само ишла за тим да остави доjам, а не да рjешава суштинске ствари.

Рекао сам вам да сам однос предсjедника Јосиповића према Србима у Хрватскоj jедним диjелом доживљавао као сегрегациjу. Заправо, то што jе канио Јосиповић, дио jе jедне шире политике СДП-а, коjа jе – кад jе риjеч о српскоj мањини – у Србима приjе свега гледала грађане, а тек онда Србе. То jе за мене пут асимилациjе.

О томе тако мисли и Зоран Милановић, о томе тако мисли и Весна Пусић.

Је ли повратник из Хаага Воjислав Шешељ и данас важан политички фактор у Србиjи?

– Сам Вучић се њега плаши, недавно jе извиjестио jавност да Шешељ у овоме тренутку прелази изборни праг у парламенту. То значи да он ипак има неку тежину. Је ли то точно, или jе риjеч о манипулациjи, не знам, али никад се не бих изненадио. Увиjек и наше наjгоре прогнозе биваjу надмашене.

Како видите будућност Срба у Хрватскоj у даљоj перспективи? Хоће ли се и ових преосталих три-четири посто асимилирати или ће се, напротив, изразитиjе профилирати као национална мањина?

– Чини ми се да ће се Срби у Хрватскоj jедном спомињати као што ми данас спомињемо Маjе и Азтеке. Нешто рушевина, културних споменика, и то би било то.

Како гледате на новог митрополита загребачко-љубљанског Порфириjа?

– Кренуо jе с великим амбициjама и задобио неке симпатиjе хрватске jавности, али некоме то, изгледа, ниjе одговарало па су одмах пустили филм у коjем он наводно пjева четничке пjесме. То ме подсjећа на нашу народну епску пjесму “Женидба Вукашинова”, у коjоj jе нетко ату (коњу – оп. аут.) воjводе Момчила воском залиjепио крила, како више не би могао летjети.

Тако су сада и Порфириjу крила мало слиjепљена воском. Иако гледам позитивно на почетак његова мандата, некако би ми више одговарало да у његову наступу има мање политике, а више оног пасторалног.

Што мислите о проглашењу бл. Алоjзиjа Степинца светим? Како тумачите оклиjевање папе Фрање у вези с његовом канонизациjом?

– Не бих хтио повриjедити осjећања хрватских католика, али увиjек сам у настоjањима да се Степинац прогласи светим видио нешто неприродно. Јер, било jе и има пуно контроверзиjа око узоритога кардинала.

Особно бих рекао да он ниjе ни злочинац ни светац.

А то што папа Фрањо оклиjева око његове канонизациjе – то говори о томе да се суочио с чињеницама коjе нису jеднозначне.

Коjе jе, по вашем мишљењу, “мање зло”: да Папа прогласи Степинца светим, па да Срби “полуде”, или да га не прогласи, па да Хрвати jош више замрзе Србе, jер ће то протумачити као њихову успjешну политичку диверзиjу против католичке Хрватске?

– Вjеруjем да се папа Фрањо неће равнати ни према интересима Срба ни према интересима Хрвата, него према законима Цркве и кршћанским начелима. Гриjех jе ако се нетко незаслужено прогласи за свеца. То jе наjвеће зло.

Извор: Jutarnji list

 

Везане виjести:

Црни Милорад – Jadovno 1941.

Срби у Хрватскоj забринути да ће нестати – Jadovno 1941.

Све jе више напада на Србе у Хрватскоj – Jadovno 1941.




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top