РАДАКОВИЋ: ЗАЈЕДНИЦЕ СУ САМО ЈЕДАН ПРИМЈЕР ГЕНОЦИДА НАД СРБИМА У НДХ

Злочин на Заједницама дио је масовних злочина над Србима у љето 1941. године на подручју читаве НДХ, а многи ти злочини се дешавају на Илиндан. То су у народу познати „Илиндански покољи“.

Злочини су спровођени плански и организовано, све у циљу уништења српског становништва и застрашивања оних који би остали физички живи, али које је чекала асимилација у Хрвате или протјеривање у Србију. Прије и послије тих масовних злочина, вршено је присилно римокатоличење и у мањем броју исламизација православних Срба. Другим ријечима, Заједнице су само један примјер геноцида над Србима у НДХ, каже за „Козарски вјесник“, кустос историчар Меморијалног музеја на Мраковици Борис Радаковић.

Поводом обиљежавања 83 године од усташког злочина у мјесту Заједнице код Трнопоља промовисана је Ваша књига „Мртви живима отварају очи“. Шта је био повод за писање књиге о злочину у Заједницама и да ли је било тешко доћи до података?

-Књига „Мртви живима отварају очи“ је настала на инсистирање потомака жртава које су убијене на Заједницама на Илиндан 1941. године. Колегице Ведрана Адамовић, Марина Љубичић Богуновић и моја маленкост, писали смо и раније у својим радовима и о догађајима на Заједницама, али није постојало посебно д‌јело које би обрадило искључиво ово питање. Зато сам се на њихов захтјев прихватио рада на ову тему, а уједно је то била и велика част што су мени потомци жртава поклонили повјерење. Надам се да сам га оправдао. Потомци жртава су и главни финансијери штампања поменуте књиге, а један мањи дио трошкова штампе сноси и издавач Фондација „Кнез Мирослав Хумски“ из Требиња, каже историчар кустос Борис Радаковић за „Козарски вјесник“.

Док сте спремали ову књигу да ли сте наишли на неке од историјских података о овом гнусном злочину који су вас „изненадили“ ?

-Истраживањем злочина на Заједницама бавим се преко пет година, тако да сам у том периоду дошао до многих историјских извора који нам свједоче о размјерама злочина над недужним српским цивилима. Зато је писање ове књиге било олакшано, јер сам знао гд‌је шта могу наћи од потребних података. Сваки историчар који се бави истраживањем догађаја у вријеме Независне Државе Хрватске, тешко да може бити изненађен неким злочином, јер се матрице понављају. Оно што је страшно, јесте чињеница да су злочин на Заједницама починиле прве комшије из реда муслиманског и мањег броја хрватског и украјинског народа. Али, опет, тако је било широм НДХ. Када знамо да су жртве, њих неколико стотина, убијене искључиво хладним оружјем, тешко је нормалном човјеку да схвати разлоге за толику бруталност првих комшија. Оно што буни истраживача јесте анализа броја људи убијених на Заједницама. Наиме, на спомен обиљежју се налази уписано 172 имена страдалих људи, а извори нас упућују да је најмање убијено 360 Срба и неколико Украјинаца, па до оних који тај број повећавају на преко 400 жртава.

Зашто се о овом злочину није много говорило у претходним деценијама?

-На ово питање ћу одговорити ријечима једног од великих српских и југословенских историчара, Бранка Петрановића који се бавио истраживањем историје Југославије и Срба у Другом свјетском рату. О завјери ћутања о српском страдању, Петрановић је записао: „Ова ‘стратегија ћутања’ у име обнове Југославије и успеха народноослободилачког покрета прелазила је практично преко српских жртава… Свети партијски канон је био да се о томе ћути. Ћутали су сви: политичари, историчари, хуманисти. Свако ко би прекршио ово правило сматран је националистом, још горе шовинистом који разара друштвену и државну основу југословенске револуцијеˮ.

Да ли су починиоци злочина намјерно бирали за дане покоља велике православне празнике и ако јесу зашто је то тако?

-Ако знамо да се многи злочини дешавају на православне празнике, а да је мјесецима прије „Илинданских покоља“ пропаганда НДХ нападала и Српску православну цркву, Светог Саву, затварала православне цркве и слично, можемо претпоставити да су злочини на православне празнике имали улогу понижавања српског народа. У прилог томе говори чињеница, да је први сукоб између Срба и усташа у Босанској Крајини, изазвао усташки упад у српска села око Санског Моста у вријеме прославе Ђурђевдана. Не треба заобићи ни чињеницу, да на православне празнике посебно нападају и чине злочине, припадници муслиманског народа, било као усташе или као „дивље усташе“ тј. Наоружани цивили. Такође, донекле је било лакше похватати православне Србе који су се окупљали да би прославили крсну славу или неки други празник.

Да ли има у регији Приједор још злочина над Србима  о којима није говорено раније?

-О већини злочина над Србима се није говорило много у јавносту у вријеме комунистичке Југославије. Међутим, тридесет година након пропасти друге Југославије, о многим злочинима се не говори или се не говори довољно. На Заједницама се сваке године окупљају углавном потомци жртава, али нема наших суграђана или школске омладине у већем броју, да дођу и учествују у помену на жртве Заједница. Сличних мјеста на којима су убијани Срби има широм територије нашег града. У Љубији и њеној околини познато је више стратишта, као што су стратиште код старе болнице у центру Љубије и у Миљевића Гају, али и на другим мјестима. Затим у самом граду постоји више стратишта, као што је простор испред данашње зграде Градске управе, код Аутотранспорта, у јеврејском гробљу на Уријама, код православне цркве у центру града и на подручју око хотела „Приједор“, више мјеста на подручју Великог Паланчишта итд.

Какве су посљедице злочина на Козари током Другог свјетског рата биле за Србе овог краја?

-Колегица Марина Љубичић Богуновић и ја, дошли смо до броја од преко 43.000 именом и презименом познатих цивилних жртава Козаре, страдалих у току читавог Другог свјетског рата. Што се тиче страдања д‌јеце, ми смо у ту категорију сврстали све оне до 15 година старости. Њихов број прелази 13.000 познатих жртава. Ако би побројали и жртве које су биле старије од 15 година и млађе од 18, дошли би до још већег броја страдалих малољетника. Од укупног броја познатих цивилних жртава, Срби чине око 95% страдалника и они су уз Јевреје и Роме жртве геноцида. Остали цивили се воде као цивилне ратне жртве. Ако броју страдалих цивила, додамо и страдале партизане српске националности, долазимо до чињенице да је српско становништво Козаре изгубило 30% од укупног броја који је живио на Козари пред почетак рата.

Зашто је битно да се прича о злочинима у вријеме НДХ?

-У првом реду битно је да се сјећамо својих предака, јер су и нација и црква, заједнице сјећања. Опомена да нисмо на овај свијет дошли из неког мрака или хаоса, него да нашој генерацији претходе многе генерације и да ће након нас да живи још више генерација наше заједнице. Затим, свједоци смо како се у нашем окружењу многе историјске чињенице настоје фалсификовати или негирати, као што се негира нпр. Геноцид над Србима у НДХ или се умањује допринос српског народу у борби за слободу. То наше сјећање не би смјело да буде злоупотребљено у било које сврхе и да ствара мржњу према народима чији су припадници учествовали у Геноциду над Србима у НДХ. Исто тако, сваку нашу политичку коректност треба спријечити у зачетку, да би јасно и отворено свједочили себи и свијету, шта се то догодило на овим просторима прије 80 година. Ако то могу Јевреји, Јермени, Роми, Руси, зашто би се Срби устручавали.

Да ли се у уџбеницима основних и средњих школа довољно пажње и простора посветило злочинима над Србима у Другом свјетком рату?

-Колико ми је познато, стање се доста поправило у задњих неколико година. Наравно, увијек може и треба боље и више. Ипак, не можемо очекивати да основци и средњошколци науче све потребно како би разумјели размјере злочина над Србима у НДХ или улогу српског народа у борби за слободу. Зато свако од нас треба да се о томе информише и мимо и након школовања. У томе могу помоћи медији, државне институције, црква, умјетници, невладине организације и даровитији појединци.

Аутор сте и документарног филма „Одбарнили смо Приједор“ и један од аутора књиге „Република Српска у Одбрамбено-отаџбинском рату“. Да ли је оно што се дешавало у Другом свјетском рату утицало на неки начин на догађаје из Одбрамбено-отаџбинског рата?

-Мишљења сам да је Одбрамбено – отаџбински рат, био наставак Другог свјетског рата на овим просторима. Није само да су супростављене стране, једна другу називале усташама и четницима, него су основане и јединице које су нпр. Његовале традицију усташког покрета. То су биле јединице ХОС-а, „Ханџар дивизије“ и неке друге мање војне формације. Такође, на мети су се нашли спомен обиљежја посвећена страдању Срба у НДХ, као што је гранатирање, па затим минирање Спомен – костурнице у селу Пребиловцима код Чапљине. Девастиран је и простор Спомен подручја Јасеновац и минирани су многи монументални споменици посвећени партизанској борби и слично. Са друге стране, српска страна је ушла у сукоб са петокраком звијездом, а на неким мјестима и са кокардама четничког покрета, па су постепено ти симболи замјењени амблемом Војске Републике Српске. На страни муслиманско – хрватске коалиције нашле су се силе које су помагале и НДХ у Другом свјетском рату: Њемачка, Аустрија, Италија, па и Ватикан који се још није јасно изјаснио око учешћа римокатоличког свештенства у Геноциду над Србима у НДХ. А занимљиво је запажање, да су многи стари људи који су се сјећали страхота из НДХ, причали како су након везања застава између тадашњих Муслимана и Хрвата, схватили да се исто зло спрема. 

Да ли се српском народу који је успио да опстане упркос гнусним злочинима и покољима за вријеме НДХ покушава пришити етикета геноцидног народа?

-Од почетка ратних сукоба деведесетих година, па до данашњих дана, мало који народ је оклеветан као Срби. Називали су нас и још називају геноцидашима, фашистима, нацистима, национал – бољшевицима, реметилачким фактором и многим другим називима. Али, ако погледамо антисрпску пропаганду у НДХ, можемо примјетити сличне образце дехуманизације српског народа. У НДХ забрањивано је српско национално име, српска православна црква, национално писмо ћирилица, ношење шајкаче, помињање Светог Саве итд. Данас нешто другачијим методама настоји се негирати српско национално име западно од Дрине, постоје жеље да се формирају посебне православне цркве за Србе у БиХ и Хрватској, на српске националне симболе гледа се са презиром, чак се и д‌јеца нападају ако носе мајицу са симболима српских спортских клубова итд. Са друге стране, у нашем граду несметано сваког 31. маја се одржава манифестација тзв. „Дан бијелих трака“, гд‌је се преко фалсификовања историјских чињеница настоји убједити домаћа и свјетска јавност, да су српске власти наредиле тадашњим Муслиманима и Хрватима да ако излазе на улицу, морају око руке ставити бијелу траку како би се разликовали од Срба и били лакше мете. То се затим настоји изједначити са обиљежавањем Јевреја током Другог свјетског рата, а заборавља се чињеница да су Срби у НДХ обиљежавани тракама бијеле, плаве и црвене боје. Као и да су у љето 1941. године, наоружани припадници муслиманског и хрватског народа који су вршили ликвидацију Срба у Приједору, око руке носили бијеле траке на којима се налазио печат НДХ. Србима се почетком деведесетих година спремало ново масовно страдање и они су се морали дићи на отпор. Срећа је била да су тада Срби били у много бољем положају.

Овај разговор завршио бих ријечима свјетски познатог социолога Ирвинга Луиса Хоровица, који је писао „да се геноцид може догодити над једним народом само једанпут у историји. Сваки други покушај претвара се у грађански рат.“

Аутор: Бојана Мајсторовић

Извор: КОЗАРСКИ ВЈЕСНИК

Везане вијести:

Сјећање на жртве усташког терора у Заједницама …