Пуниша Рачић 1929. годинe ушао у историју: Уништен сан о братству са Хрватима

Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца од самог свог зачетка није слутило на добро, јер ниједан од народа у њему нико није питао да ли жели уопште да та држава настане. Хрватски сабор, примера ради, никада није гласао за уједињење, друго је тело донело ту одлуку, и оно што смо ми посматрали као њихово ослобођење од аустроугарског јарма они су, можда, већином, посматрали као нову врсту окупације.

Како је време пролазило, тензије су све више расле, а све је кулминирало 20. јуна 1928. године током седнице Народне скупштине Краљевине СХС.

Претње по живот Стјепана Радића – лидера Хрватске сељачке стране која је била у коалицији са Самосталном демократском странком која је окупљала тзв. Србе Пречане (оне који су живели са друге стране Дрине, Саве и Дунава) – већ су долазиле из радикалских редова, због чега му је саветовано да не дође тог дана у Скупштину.

Радић је ипак дошао. Седница је била у хаосу, водила се жучна и бурна распава без икаквог смисла. Опозиција је непрестано ударала у клупе, а радикали Тома Поповић и Пуниша Рачић из Црне Горе су са говорнице отворено претили.

Светозар Прибићевић, Србин и вођа Самосталне демократске странке, питао је Рачића „да ли хоће да се у Лондону чује да се овде прети оружјем“, Иван Пернар из ХСС-а је на то додао: „Нека Еуропа чује, куд су Хрвати и Пречани дошли. Нека Еуропа то чује!“, на шта је Рачић одговорио да постоји део народа који је издавао народне и интересе целе државе.

На то је Пернар добацио Рачићу: „Опљачкао си бегове“, вероватно алудирајући на отимање имања бившег муслиманског племства након Првог светског рата (Рачић је био оптуживан и да је присвојио шуме манастира Високи Дечани; колико је то тачно, не знамо, али он јесте од сиромаха постао милионер преко ноћи). Рачић је позвао председавајућег да казни Пернара, вратио се за говорницу и узвикнуо: „Ако га не казните, ја ћу да га казним. Ја ћу се лично обрачунати са њиме. Ко год буде покушао, да се стави између мене и Пернара, погинуће!“.

Председник Скупштине тада необјашњиво излази из сале. И онда креће пакао. Рудолф Хорват овако описује оно што се дешавало.

–У том часу извадио је Пуниша Рачић из џепа свој револвер (парабелум). Министар Вујичић, који је сједио у министарској клупи иза Рачића, ухватио га је за руку с намјером, да спријечи пуцање. Истодобно је прискочио и министар Кујунџић с једнаком намјером (оба министра су били Срби; прим. нов.). Али Рачић, који је веома јак човјек, отргне се министрима. Точно у 11 сати и 25 минута страховит пуцањ из парабелума одјекне у дворани. Тане је погодило др Пернара један центиметар изнад срца. Када се Пернар срушио на клупу, наперио је Рачић свој парабелум на Стјепана Радића.

То је опазио др. Ђуро Басаричек, који је скочио преко стенографскога стола, да Рачићу спријечи намјеру. Али Рачић се нагло окрене према Басаричеку, на којега испали парабелум. Тане погоди Басаричека у слабине тако, да је изашло на лијеву лопатицу, те је Басаричек одмах онесвијештен пао на под. Међутим је пред Стјепана Радића дојурио Иван Гранђа, да га заштити својим тијелом. Но Рачић опет испали парабелум, те погоди Гранђу у руку. Чим се Гранђа срушио, нациља Рачић стоичком мирноћом на Стјепана Радића, којега тане погоди у трбух. Сад је према Пуниши Рачићу скочио Павле Радић.

Ипак се Пуниша није збунио, него је Павлу Радићу добацио: „Ха! Тебе сам и тражио!“ И мирно нациља револвером на Павла Радића, којега погоди један центиметар испод срца тако, да се Радић одмах онесвијештен срушио на под, свједочио је Хорват.

Како је Светозар Прибићевић сједио у клупи тик Стјепана Радића, држало се, да ће Пуниша Рачић шести хитац опалити на Прибићевића. То се ипак није догодило, него је Пуниша иза толикога крвопролића посве сабрано с револвером у руци изашао из дворане кроз тзв. министарску собу. Видјело се, да Пуниша пуца само на хрватске народне заступнике. Његови су хитци слиједили у размацима од неколико часака тако, да се цијели злочин Пунише Рачића збио у једној – и то непуној – минути.

Једини спорни елемент у овом опису Рудолфа Хорвата је то да Рачић није хтео да пуца на Прибићевића. По свему судећи, заправо, он му је био једна од две мете које су спречили Басаричек и Гранђа. Радић је, ипак, био важнија, као и његов синовац Павле који је погинуо том приликом.

Рачић се сутрадан предао.

Пернару су београдски лекари спасли живот, као и Гранђи. Радић је умро од последица рањавања 8. августа, иако га је лично оперисао др Миливој Костић, најбољи београдски хирург; сама рана није била смртоносна, али је Радић био рђавог здравља, слабог срца и имао је дијабетес.

Међутим, док је још лежао у болници, Радића су посетили сви српски политичари као и сам краљ Александар; овоме је лидер ХСС-а рекао да „сада постоји само краљ и народ“, али нико није знао шта је тачно мислио; краљ је то интерпретирао као „зелено светло“ за укидање парламентарног живота и увођење диктатуре ради сређивања расула. Пошто му је било боље, пре смрти, пуштен је из болнице и дошао је у Загреб где га је дочекало неколико десетина хиљада грађана.

Рачић је осуђен на 20 година робије. Служио је у Забели, где је имао привилеговани положај; могао је, рецимо, да се шета по Пожаревцу током дана. Пуштен је после 13 година, симптоматично баш на дан 27. марта 1941. године. Не зна се тачно шта се десило са њим након окупације, коју је провео у Београду; по свему судећи, стрељали су га партизани из 21. српске дивизије под командом Милоја Милојевића.

Елем, директна последица описаних догађаја у скупштини били су велики протести Хрвата, захтеви за независношћу, и тако даље.

На крају је краљ Александар завео тзв. Шестојанурску диктатуру 1929. године, забранио рад свим политичким организацијама, увео поделу на бановине, озваничио политику интегралног југословенства (под паролом, један народ – три племена, требало је да се створи јединствена југословенска нација без подела на Србе, Хрвате и Словенце) те променио име држави у Краљевина Југославија.

Има их који сматрају да је ово био план све време, настао у кухињи Антона Корошеца, министра унутрашњих послова и лидера Словенске људске странке (и после тога јединог премијера Краљевине Југославије који није био Србин), са циљем консолидације Краљевине на линији са интегралним југословенством (Корошец је сматрао да се са Радићем „не може правити држава“).

То, међутим, није претерано вероватно.

(Текст преузет са сајта hronograf.net)