Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

Puniša Račić 1929. godine ušao u istoriju: Uništen san o bratstvu sa Hrvatima

Datum objave: utorak, 23 juna, 2020
Veličina slova: A- A+

Na kraju je Kralj Aleksandar zaveo tzv. Šestojanursku diktaturu 1929. godine, zabranio rad svim političkim organizacijama, uveo podelu na banovine, ozvaničio politiku integralnog jugoslovenstva (pod parolom, jedan narod – tri plemena, trebalo je da se stvori jedinstvena jugoslovenska nacija bez podela na Srbe, Hrvate i Slovence) te promenio ime državi u Kraljevina Jugoslavija.

Događaji iz skupštine 1928. godine

Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca od samog svog začetka nije slutilo na dobro, jer nijedan od naroda u njemu niko nije pitao da li želi uopšte da ta država nastane. Hrvatski sabor, primera radi, nikada nije glasao za ujedinjenje, drugo je telo donelo tu odluku, i ono što smo mi posmatrali kao njihovo oslobođenje od austrougarskog jarma oni su, možda, većinom, posmatrali kao novu vrstu okupacije.

Kako je vreme prolazilo, tenzije su sve više rasle, a sve je kulminiralo 20. juna 1928. godine tokom sednice Narodne skupštine Kraljevine SHS.

Pretnje po život Stjepana Radića – lidera Hrvatske seljačke strane koja je bila u koaliciji sa Samostalnom demokratskom strankom koja je okupljala tzv. Srbe Prečane (one koji su živeli sa druge strane Drine, Save i Dunava) – već su dolazile iz radikalskih redova, zbog čega mu je savetovano da ne dođe tog dana u Skupštinu.

Radić je ipak došao. Sednica je bila u haosu, vodila se žučna i burna raspava bez ikakvog smisla. Opozicija je neprestano udarala u klupe, a radikali Toma Popović i Puniša Račić iz Crne Gore su sa govornice otvoreno pretili.

Svetozar Pribićević, Srbin i vođa Samostalne demokratske stranke, pitao je Račića „da li hoće da se u Londonu čuje da se ovde preti oružjem“, Ivan Pernar iz HSS-a je na to dodao: „Neka Europa čuje, kud su Hrvati i Prečani došli. Neka Europa to čuje!“, na šta je Račić odgovorio da postoji deo naroda koji je izdavao narodne i interese cele države.

Na to je Pernar dobacio Račiću: „Opljačkao si begove“, verovatno aludirajući na otimanje imanja bivšeg muslimanskog plemstva nakon Prvog svetskog rata (Račić je bio optuživan i da je prisvojio šume manastira Visoki Dečani; koliko je to tačno, ne znamo, ali on jeste od siromaha postao milioner preko noći). Račić je pozvao predsedavajućeg da kazni Pernara, vratio se za govornicu i uzviknuo: „Ako ga ne kaznite, ja ću da ga kaznim. Ja ću se lično obračunati sa njime. Ko god bude pokušao, da se stavi između mene i Pernara, poginuće!“.

Predsednik Skupštine tada neobjašnjivo izlazi iz sale. I onda kreće pakao. Rudolf Horvat ovako opisuje ono što se dešavalo.

U tom času izvadio je Puniša Račić iz džepa svoj revolver (parabelum). Ministar Vujičić, koji je sjedio u ministarskoj klupi iza Račića, uhvatio ga je za ruku s namjerom, da spriječi pucanje. Istodobno je priskočio i ministar Kujundžić s jednakom namjerom (oba ministra su bili Srbi; prim. nov.). Ali Račić, koji je veoma jak čovjek, otrgne se ministrima. Točno u 11 sati i 25 minuta strahovit pucanj iz parabeluma odjekne u dvorani. Tane je pogodilo dr Pernara jedan centimetar iznad srca. Kada se Pernar srušio na klupu, naperio je Račić svoj parabelum na Stjepana Radića.

To je opazio dr. Đuro Basariček, koji je skočio preko stenografskoga stola, da Račiću spriječi namjeru. Ali Račić se naglo okrene prema Basaričeku, na kojega ispali parabelum. Tane pogodi Basaričeka u slabine tako, da je izašlo na lijevu lopaticu, te je Basariček odmah onesviješten pao na pod. Međutim je pred Stjepana Radića dojurio Ivan Granđa, da ga zaštiti svojim tijelom. No Račić opet ispali parabelum, te pogodi Granđu u ruku. Čim se Granđa srušio, nacilja Račić stoičkom mirnoćom na Stjepana Radića, kojega tane pogodi u trbuh. Sad je prema Puniši Račiću skočio Pavle Radić.

Ipak se Puniša nije zbunio, nego je Pavlu Radiću dobacio: „Ha! Tebe sam i tražio!“ I mirno nacilja revolverom na Pavla Radića, kojega pogodi jedan centimetar ispod srca tako, da se Radić odmah onesviješten srušio na pod, svjedočio je Horvat.

Kako je Svetozar Pribićević sjedio u klupi tik Stjepana Radića, držalo se, da će Puniša Račić šesti hitac opaliti na Pribićevića. To se ipak nije dogodilo, nego je Puniša iza tolikoga krvoprolića posve sabrano s revolverom u ruci izašao iz dvorane kroz tzv. ministarsku sobu. Vidjelo se, da Puniša puca samo na hrvatske narodne zastupnike. Njegovi su hitci slijedili u razmacima od nekoliko časaka tako, da se cijeli zločin Puniše Račića zbio u jednoj – i to nepunoj – minuti.

Jedini sporni element u ovom opisu Rudolfa Horvata je to da Račić nije hteo da puca na Pribićevića. Po svemu sudeći, zapravo, on mu je bio jedna od dve mete koje su sprečili Basariček i Granđa. Radić je, ipak, bio važnija, kao i njegov sinovac Pavle koji je poginuo tom prilikom.

Račić se sutradan predao.

Pernaru su beogradski lekari spasli život, kao i Granđi. Radić je umro od posledica ranjavanja 8. avgusta, iako ga je lično operisao dr Milivoj Kostić, najbolji beogradski hirurg; sama rana nije bila smrtonosna, ali je Radić bio rđavog zdravlja, slabog srca i imao je dijabetes.

Međutim, dok je još ležao u bolnici, Radića su posetili svi srpski političari kao i sam kralj Aleksandar; ovome je lider HSS-a rekao da „sada postoji samo kralj i narod“, ali niko nije znao šta je tačno mislio; kralj je to interpretirao kao „zeleno svetlo“ za ukidanje parlamentarnog života i uvođenje diktature radi sređivanja rasula. Pošto mu je bilo bolje, pre smrti, pušten je iz bolnice i došao je u Zagreb gde ga je dočekalo nekoliko desetina hiljada građana.

Račić je osuđen na 20 godina robije. Služio je u Zabeli, gde je imao privilegovani položaj; mogao je, recimo, da se šeta po Požarevcu tokom dana. Pušten je posle 13 godina, simptomatično baš na dan 27. marta 1941. godine. Ne zna se tačno šta se desilo sa njim nakon okupacije, koju je proveo u Beogradu; po svemu sudeći, streljali su ga partizani iz 21. srpske divizije pod komandom Miloja Milojevića.

Elem, direktna posledica opisanih događaja u skupštini bili su veliki protesti Hrvata, zahtevi za nezavisnošću, i tako dalje.

Na kraju je kralj Aleksandar zaveo tzv. Šestojanursku diktaturu 1929. godine, zabranio rad svim političkim organizacijama, uveo podelu na banovine, ozvaničio politiku integralnog jugoslovenstva (pod parolom, jedan narod – tri plemena, trebalo je da se stvori jedinstvena jugoslovenska nacija bez podela na Srbe, Hrvate i Slovence) te promenio ime državi u Kraljevina Jugoslavija.

Ima ih koji smatraju da je ovo bio plan sve vreme, nastao u kuhinji Antona Korošeca, ministra unutrašnjih poslova i lidera Slovenske ljudske stranke (i posle toga jedinog premijera Kraljevine Jugoslavije koji nije bio Srbin), sa ciljem konsolidacije Kraljevine na liniji sa integralnim jugoslovenstvom (Korošec je smatrao da se sa Radićem „ne može praviti država“).

To, međutim, nije preterano verovatno.

(Tekst preuzet sa sajta hronograf.net)


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top