Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

Puniša Račić 1929. godine ušao u istoriju: Uništen san o bratstvu sa Hrvatima

Datum objave: utorak, 23 juna, 2020
Veličina slova: A- A+

Na kraju je Kralj Aleksandar zaveo tzv. Šestojanursku diktaturu 1929. godine, zabranio rad svim političkim organizacijama, uveo podelu na banovine, ozvaničio politiku integralnog jugoslovenstva (pod parolom, jedan narod – tri plemena, trebalo je da se stvori jedinstvena jugoslovenska nacija bez podela na Srbe, Hrvate i Slovence) te promenio ime državi u Kraljevina Jugoslavija.

Događaji iz skupštine 1928. godine

Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca od samog svog začetka nije slutilo na dobro, jer nijedan od naroda u njemu niko nije pitao da li želi uopšte da ta država nastane. Hrvatski sabor, primera radi, nikada nije glasao za ujedinjenje, drugo je telo donelo tu odluku, i ono što smo mi posmatrali kao njihovo oslobođenje od austrougarskog jarma oni su, možda, većinom, posmatrali kao novu vrstu okupacije.

Kako je vreme prolazilo, tenzije su sve više rasle, a sve je kulminiralo 20. juna 1928. godine tokom sednice Narodne skupštine Kraljevine SHS.

Pretnje po život Stjepana Radića – lidera Hrvatske seljačke strane koja je bila u koaliciji sa Samostalnom demokratskom strankom koja je okupljala tzv. Srbe Prečane (one koji su živeli sa druge strane Drine, Save i Dunava) – već su dolazile iz radikalskih redova, zbog čega mu je savetovano da ne dođe tog dana u Skupštinu.

Radić je ipak došao. Sednica je bila u haosu, vodila se žučna i burna raspava bez ikakvog smisla. Opozicija je neprestano udarala u klupe, a radikali Toma Popović i Puniša Račić iz Crne Gore su sa govornice otvoreno pretili.

Svetozar Pribićević, Srbin i vođa Samostalne demokratske stranke, pitao je Račića „da li hoće da se u Londonu čuje da se ovde preti oružjem“, Ivan Pernar iz HSS-a je na to dodao: „Neka Europa čuje, kud su Hrvati i Prečani došli. Neka Europa to čuje!“, na šta je Račić odgovorio da postoji deo naroda koji je izdavao narodne i interese cele države.

Na to je Pernar dobacio Račiću: „Opljačkao si begove“, verovatno aludirajući na otimanje imanja bivšeg muslimanskog plemstva nakon Prvog svetskog rata (Račić je bio optuživan i da je prisvojio šume manastira Visoki Dečani; koliko je to tačno, ne znamo, ali on jeste od siromaha postao milioner preko noći). Račić je pozvao predsedavajućeg da kazni Pernara, vratio se za govornicu i uzviknuo: „Ako ga ne kaznite, ja ću da ga kaznim. Ja ću se lično obračunati sa njime. Ko god bude pokušao, da se stavi između mene i Pernara, poginuće!“.

Predsednik Skupštine tada neobjašnjivo izlazi iz sale. I onda kreće pakao. Rudolf Horvat ovako opisuje ono što se dešavalo.

U tom času izvadio je Puniša Račić iz džepa svoj revolver (parabelum). Ministar Vujičić, koji je sjedio u ministarskoj klupi iza Račića, uhvatio ga je za ruku s namjerom, da spriječi pucanje. Istodobno je priskočio i ministar Kujundžić s jednakom namjerom (oba ministra su bili Srbi; prim. nov.). Ali Račić, koji je veoma jak čovjek, otrgne se ministrima. Točno u 11 sati i 25 minuta strahovit pucanj iz parabeluma odjekne u dvorani. Tane je pogodilo dr Pernara jedan centimetar iznad srca. Kada se Pernar srušio na klupu, naperio je Račić svoj parabelum na Stjepana Radića.

To je opazio dr. Đuro Basariček, koji je skočio preko stenografskoga stola, da Račiću spriječi namjeru. Ali Račić se naglo okrene prema Basaričeku, na kojega ispali parabelum. Tane pogodi Basaričeka u slabine tako, da je izašlo na lijevu lopaticu, te je Basariček odmah onesviješten pao na pod. Međutim je pred Stjepana Radića dojurio Ivan Granđa, da ga zaštiti svojim tijelom. No Račić opet ispali parabelum, te pogodi Granđu u ruku. Čim se Granđa srušio, nacilja Račić stoičkom mirnoćom na Stjepana Radića, kojega tane pogodi u trbuh. Sad je prema Puniši Račiću skočio Pavle Radić.

Ipak se Puniša nije zbunio, nego je Pavlu Radiću dobacio: „Ha! Tebe sam i tražio!“ I mirno nacilja revolverom na Pavla Radića, kojega pogodi jedan centimetar ispod srca tako, da se Radić odmah onesviješten srušio na pod, svjedočio je Horvat.

Kako je Svetozar Pribićević sjedio u klupi tik Stjepana Radića, držalo se, da će Puniša Račić šesti hitac opaliti na Pribićevića. To se ipak nije dogodilo, nego je Puniša iza tolikoga krvoprolića posve sabrano s revolverom u ruci izašao iz dvorane kroz tzv. ministarsku sobu. Vidjelo se, da Puniša puca samo na hrvatske narodne zastupnike. Njegovi su hitci slijedili u razmacima od nekoliko časaka tako, da se cijeli zločin Puniše Račića zbio u jednoj – i to nepunoj – minuti.

Jedini sporni element u ovom opisu Rudolfa Horvata je to da Račić nije hteo da puca na Pribićevića. Po svemu sudeći, zapravo, on mu je bio jedna od dve mete koje su sprečili Basariček i Granđa. Radić je, ipak, bio važnija, kao i njegov sinovac Pavle koji je poginuo tom prilikom.

Račić se sutradan predao.

Pernaru su beogradski lekari spasli život, kao i Granđi. Radić je umro od posledica ranjavanja 8. avgusta, iako ga je lično operisao dr Milivoj Kostić, najbolji beogradski hirurg; sama rana nije bila smrtonosna, ali je Radić bio rđavog zdravlja, slabog srca i imao je dijabetes.

Međutim, dok je još ležao u bolnici, Radića su posetili svi srpski političari kao i sam kralj Aleksandar; ovome je lider HSS-a rekao da „sada postoji samo kralj i narod“, ali niko nije znao šta je tačno mislio; kralj je to interpretirao kao „zeleno svetlo“ za ukidanje parlamentarnog života i uvođenje diktature radi sređivanja rasula. Pošto mu je bilo bolje, pre smrti, pušten je iz bolnice i došao je u Zagreb gde ga je dočekalo nekoliko desetina hiljada građana.

Račić je osuđen na 20 godina robije. Služio je u Zabeli, gde je imao privilegovani položaj; mogao je, recimo, da se šeta po Požarevcu tokom dana. Pušten je posle 13 godina, simptomatično baš na dan 27. marta 1941. godine. Ne zna se tačno šta se desilo sa njim nakon okupacije, koju je proveo u Beogradu; po svemu sudeći, streljali su ga partizani iz 21. srpske divizije pod komandom Miloja Milojevića.

Elem, direktna posledica opisanih događaja u skupštini bili su veliki protesti Hrvata, zahtevi za nezavisnošću, i tako dalje.

Na kraju je kralj Aleksandar zaveo tzv. Šestojanursku diktaturu 1929. godine, zabranio rad svim političkim organizacijama, uveo podelu na banovine, ozvaničio politiku integralnog jugoslovenstva (pod parolom, jedan narod – tri plemena, trebalo je da se stvori jedinstvena jugoslovenska nacija bez podela na Srbe, Hrvate i Slovence) te promenio ime državi u Kraljevina Jugoslavija.

Ima ih koji smatraju da je ovo bio plan sve vreme, nastao u kuhinji Antona Korošeca, ministra unutrašnjih poslova i lidera Slovenske ljudske stranke (i posle toga jedinog premijera Kraljevine Jugoslavije koji nije bio Srbin), sa ciljem konsolidacije Kraljevine na liniji sa integralnim jugoslovenstvom (Korošec je smatrao da se sa Radićem „ne može praviti država“).

To, međutim, nije preterano verovatno.

(Tekst preuzet sa sajta hronograf.net)


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Jedan odgovor na „Puniša Račić 1929. godine ušao u istoriju: Uništen san o bratstvu sa Hrvatima“

Vladimir ursać kaže:

Događaji koji su pomenuti u tekstu (Atentat u Skupštini 20.juna 1928., smrt Stjepana Radića predsednika Hrvatske seljačke stranke, Šestojanuarska diktatura 1929.) su ostavili duboke i trajne posledice po odnose Srba i Hrvata. Događaji su do današnjeg dana, a posebno u vreme raspada Prve i u vreme Druge Jugoslavije zlonamerno interpretirani, kao da je to bio sukob srpskog i hrvatskog naroda po etničkoj liniji, a ne raskol politike po pitanju vlasti. U prvi plan je isticano da je tadašnji lider hrvatskog naroda ubijen od strane jednog srpskog radikala iz vladajuće većine. Da je ubistvo izvršio srpski narod, kralj, Beograd, a mit o beogradskoj dominaciji je dobio na snazi. Ovo pucanje u Skupštini je sa ogorčenjem prihvaćeno u hrvatskim narodnim masama. Činjenice koje se ne uklapaju u ovakvu sliku su ignorisane, zaobilažene ili im je značaj umanjivan pa su i zaboravljene. Šta je na taj način sakriveno od nas?
Uvrede opozicionih poslanika ka Račiću i drugim radikalima su trajale danima. Lične uvrede koje je Puniša Račić primio su bile neprihvatljive, ali ipak je on taj koji je ispalio 6 metaka od kojih su dva čoveka izgubila živote, a trojica su bili ranjeni. Za to nema opravdanja. Kako je Puniša Račić uneo pištolj u Narodnu Skupštinu Kraljevine SHS? Pored skupštinskog obezbeđenja, na čijem čelu je policijski komesar Skupštine, direktno podređen tadašnjem Ministru unutrašnjih dela Antonu Korošecu.
Zašto je sakriveno da je Račić najmanje jednom pre atentata, bio u poseti ministru Korošecu, što je zabeležio u svom dnevniku šef kabineta Stanko Majcena? Zašto je sakriveno da je Račić nakon pucnjave u Skupštini, mirno izašao iz sale, i kroz Masarikovu ulicu odšetao do kabineta ministra Korošeca, koji ne želi da ga primi. Mirno se predao žandarmima ministarstva i odveden je u zgradu Uprave grada Beograda gde predaje svoj revolver. Račiću je suđeno tek maja 1929., osuđen je na 20 godina, odslužio je nepunih 12 (plus godinu u pritvoru) i na slobodu izlazi 27.marta 1941.g. U toku borbi za oslobođenje Beograda, 16.oktobra 1944. dva partizana iz 21.srpske divizije ga odvode u nepoznatom pravcu. Sin Aleksandar je stradao u revolucionarnom teroru po okončanju rata.
Zašto je uloga Antona Korošeca u ovim događajima sakrivana? Korošec je za Radića rekao ”da se sa njim ne može praviti država”. Neko je uklonio umerenog, projugoslovenski raspoloženog Radića, doveo Vlatka Mačeka koji će svojim Seljačkim i Gradskim zaštitarima rasčistiti put za ekstremne predstavnike hrvatskog državnog prava. Teško bolesni, skoro potpuno slepi, politički slabo uspešni Stjepan Radić postaje hrvatski junak i mučenik i žrtva velikosrpske hegemonije. I utire put za nešto mnogo strašnije što će se dogoditi. Ante Pavelić je bio u Skupštini tokom pucnjave kao poslanik. Te večeri on putuje za Zagreb, a ubrzo emigrira u inostranstvo i za kratko vreme u bugarskim planinama potpisuje ”Sofijsku deklaraciju” sa predstavnicima VMRO-a.
Zašto je sakriveno da Stjepan Radić nije stradao u atentatu? Pogođen je rikošetom, odbijenim metkom od klupe. Njega je operisao najbolji hirurg u Beogradu, kralj ga je ubrzo posetio i razgovarao sa njim. Posle nekoliko nedelja oporavljen, odlazi u Zagreb. Tamo 24.jula 1928.istražnom sudiji daje svoj iskaz. Objasnio je kako je sednica tog dana izgledala strašno, ali kako je bio strahovito lošeg vida, kratkovid na granici slepila, rekao je da mu ništa nije bilo jasno šta se događalo. Teško bolestan, sa poodmaklim dijabetom, skoro potpuno slep, pod temperaturom, sa slabim srcem i upalom pluća umire 08.avgusta 1928.g od srčanog udara. Lekari su potvrdili da je ranjavanje imalo posledičnu vezu sa smrću što je omogućilo da se Račiću sudi za ubistvo, a ne pokušaj ubistva.
Tokom jula 1929.g, kada je stvar izgledala najgore, Aleksandar Karađorđević se sastao sa Radićevim naslednikom Vlatkom Mačekom i sa Antonom Korošecom, nudeći im razdruženje Srbije, Hrvatske i Slovenije. Korošec je to kategorički odbio, a sa Mačekom je nastalo sporno pitanje granica razgraničenja. Maček je odbio predlog i prihvatio da se i dalje nastavi u zajedničkoj državi. Kralj je prihvatio ostavku tadašnjeg premijera radikala Velimira Vukićevića, i bez izbora premijersku stolicu dao Antonu Korošecu, predsedniku Slovenske ljudske stranke. Misterije oko uloge Korošeca u ovim zbivanjima su time značajno povećane. Ova vlada, u kojoj je Korošec bio i ministar policije, je trajala od kraja jula 1928. do 06.januara 1929. i raspuštanja Narodne skupštine. I u narednoj vladi (Petra Živkovića) Korošec je opet ministar. Zlatni period njegovog političkog delovanja je mesto ministra unutrašnjih dela u dve vlade Milana Stojadinovića (jun 1935-decembar 1938.). Nadamo se da će istoričari jednom povezati personalna rešenja o imenovanjima načelnika policijskih uprava i žandarmerijskih stanica koja je Korošec donosio sa dešavanjima u vreme i nakon proglašenja Nezavisne Države Hrvatske 1941.g. Ali to je neka druga priča…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top