Пуцајте, без оклевања, у свакога

Црно-жути команданти су говорили: Ово неће бити ратни поход, већ излет. Променада. Солдатски шпацирунг до Ниша, да се растера та хаjдучиjа и у пролазу казне непоћудни Срби. Опасне су комите, од оружjа опасуjу бомбе и дуге, оштре ножеве.

ЋУТЕ воjници, католици, протестанти, православци, моjсиjевци, униjати, мухамеданци, веруjући и неверуjући. Неки таj папин благослов и не разумеjу, jер jезик не знаjу. Истина, и свештеник воjни jезик само натуца. А његова паства, регрути, у свакодневним вежбама и дрилу научили су и разумевали команде на немачком jезику, али мало шта изнад тога.

Згледаjу се поданици Аустроугарске, Мађари, Чеси, Словаци, Хрвати, Тиролци, Босанци и Херцеговци, Јевреjи расути по Средњоj Европи, Срби са широкога подручjа некадашње Воjне Краjине, од обала мора Јадранског па до Баната темишварског. Сем православних, у аустроугарскоj су воjсци, како су то писали романтичари-књижевници у деветнаестом веку, „Срби сва три закона“, Срби униjати или католици, па и мухамеданци. Свакаквих ту у воjсци ћесарскоj има Срба.

И док гледаjу сав jутарњом сунчевином пошкропљени краjолик, предводници им, команданти, зурећи у карте, говоре и показуjу путеве продора, удолине речица, брегове, коте… Претпостављени се и напрежу ломећи jезик да би изговорили називље свих тих параметара у карте детаљно уписаних.

ПРВА на удару им jе Лешница.

Карте, мапе и секциjе су прецизне. Исцртане су и штампане у Бечу на основу броjних извештаjа шпиjуна коjи су, почевши од XVI столећа, пролазили балканским краjевима. И, како су обично говорили, истим jезиком коjим збори и народ што по тим земљама живи, то су описали све што осмотрише и сазнаше: насеља, броj кућних нумера, путеве и раздаљине, ћуприjе и газове на водама, цркве, механе, манастире, утврђења, богомоље претворене у џамиjе, рушевине опсадних зидова, осматрачнице, страже…

Осим тих чистих географских и воjних података, знатижељници са западних страна су, уз мапе, понекад у посебну свешчицу записивали и општиjа запажања о народу, неке народне песме, па и чак и поjедине обичаjе. Јесте, Беч их jе проучавао, па и помагао, користећи и „аустриjске“ и „османлиjске“ Србе као ударне снаге у повременом рату Аустриjе против Отоманског царства.

Тако и сада, у овом походу на Србиjу, Аустроугарска и Турска – савезнице су.

Јесте, све се на картама види и препознаjе, брда и долине, насеља. Добре су мапе, са прилично тачности, jедино што на њима не видиш људе. Али тамо, преко валовите воде, мора их бити! Јер, неко jе подигао те домове, озидао цркве, засадио воћњаке, орезао винограде, посеjао жито. Ено, кроз далекозор се лепо види, неко заложио ватру: Виори се дим из два-три димњака, а на мапи ни д од дима.

Ко ли потпали огањ?

Ако су то марљиве домаћице, где ли су им, онда, мужи? Куд ли су им мушкарци сада, питаjу се, под ратном опремом, командири бечких солдата час читаjући карте а час мотрећи кроз двогледе. Гледаjу данима преко речног брега. Мирно и пусто, нигде никог! Бар у видокругу – ни жива створа. Сумњичаво примаjу оно што старешине зборе. А што команданти виши чин носе, то чешће и понављаjу како ће се они брзо из Србиjе вратити. Јер какви су то ратници, и каква jе то држава коjа не чува своjу териториjу? И jош се зове – Краљевином!

АУСТРИЈАНЦИ НА ИСТОК, НЕМЦИ НА ЗАПАД

БЕЧКА круна су: Доња и Горња Аустриjа, Далмациjа и Приморска, Словеначка или Корушка, Бохемиjа или Чешка, Моравска, Буковина, Шлезиjа, Штаjерска, Тирол, Галициjа и Буковина. Плус, ужа Угарска са Славониjом, Хрватском и Риjеком. Па – Neusssterreich, какво jе званично називље Босне и Херцеговине. Великоj Хабсбуршкоj монархиjи jе иза леђа Немачка, не тако раширена али воjнички jача. Аустриjанци ће на исток, Немци на запад.

КРАЉЕВИНА, а граница незаштићена! Нигде осматрачница ни бранилаца.

Већина jе била на редовном служењу кадра и одатле, из воjарни, такорећи, стражарно спроведена у Босну, на маневре. Други су и служили у Босни и Хрватскоj. Трећи, пак, тврдо се каjу што су се уопште одазвали мобилизациjи. Дрхтурећи, коре се што нису у ходу довде већ утекли! А било jе прилика при транспорту и премештању трупа. Па могли су због судара возова jош у Суботици умаћи. Било jе таквих застоjа и на другим железничким постаjама, код Брчког и Сремске Митровице. Истина, и поред строгих регула, физичких кажњавања, било jе дезертера, али и оних ухваћених па и стрељаних.

Ово говораше воjницима надређени, и неће бити ратни поход, већ излет. Променада. Солдатски шпацирунг до Ниша. Биће и пуцњаве, али то ће они, царски воjници, опаљивати како би застрашили и растерали ту хаjдучиjу. Да пролазећи казне непоћудне Србе, коjи се тако малоброjни и никакви, jедноj моћноj царевини мешаjу у послове. Убацуjу своjе људе у Босну. Подбуњуjу босанске не само православце, већ и неке католике па и муслимане, бечке поданике. А и ови Босанци и Херцеговци, учитељи, попови, трговци, ђаци слушаjу шта им Београд каже. Буне се и по Црноj Гори па и Далмациjи. Осниваjу некаква друштва и побратимства, ђачка и студентска, трезвене младежи. Па и соколска, словенска. Држе саборе, заставе развиjаjу, Србиjу величаjу. Неке поете из Мостара и Сараjева више воле престоницу Србиjе него своjу столицу, Беч. Гуслаjу или тамбураjу по струнама, жицама сербског родољубља. Отворено се буне против аустроугарске власти, противећи се реду коjи им уведоше Пешта и Беч.

БОСНУ jе Аустроугарска изградила. Подигла тврђе градове, утврђења, просекла чвршће путеве, поставила пруге. Аустриjанци су им отворили руднике, подигли пилане, почели сећи шуме.

Но, упркос свом том бољитку буне се ти тврдоглави Босанци, ужарени варвари што се дрзнуше да Круну увреде. За срце да jе уjеду убивши престолонаследника и његову часну супругу, маjку двоjе малолетне деце, племениту Софиjу. Показаће они тим дивљацима ко jе Аустроугарска.

Црно-жута царевине држи скоро половину Европе.

Срце jоj jе у Бечу.

Европу ће водити германска рука. Неће их ништа зауставити.

Гласове умируjе наредба.

СОЛДАТИМА на покрет спремним обраћа се Стоjан фон Ласотић.

Срби су, виче Ласотић, исцрпени, гладни и слабо наоружани. Без топова, митраљеза, пушака. Чак ни мунициjе немаjу довољно. Јер две су воjне у последње две године воjевали. Изнемогли су. Ма, они су и без униформи. У чему ору у томе и воjуjу. Од службене одеће имаjу само воjничку капу, а и то што на главама носе не зову капом већ шаjкачом. Зато и пуцаjте, одмах и без икаквога оклевања у свакога ко jе под шаjкачом а одевен у копоран и чакшире, тако они зову мундир и хозе. То jе њихова, србиjанска воjничка, комитска униформа.

Опасне су комите. Од оружjа само опасуjу бомбе и дуге, оштре ножеве. Ножекањама се служе муњевито, у jедном потезу врат прережу или боду директно у срце, бодеж уврћући… Зато, солдати дичнога Беча, никога у тоj ношњи не пуштаjте близу себе. Пуцаjте, чим видите тако обученог.

Сутра: Нема милости према становништву

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

Фељтон Преображење на Церу (1)

Фељтон Преображење на Церу (3)

Фељтон Преображење на Церу (4)

Фељтон Преображење на Церу (5)

Фељтон Преображење на Церу (6)

Први свjетски рат – Јадовно 1941.