Басташић: Прво слово о Пребиловцима у Великој Британији

Обраћање Душана Ј. Басташића, предсједника УГ Јадовно 1941. на отварању изложбе „Пребиловци“ у Амбасади Р. Србије у Лондону на Савин дан, 27. јануара 2016.

English

Ваше Екселенције, даме и господо, драги пријатељи,

Поздрављам Вас испред удружења Јадовно 1941. из Бања Луке и удружења Пребиловци из Београда.

Желим се захвалити Амбасадору, господину Огњену Прибићевићу и његовом тиму на гостопримству и прилици да након две године поставимо овдје још једну изложбу.

Реализацију овог пројекта су помогли Културни центар Новог Сада и Министарство иностраних послова Републике Србије али за нас немјерљивим доприносом и господин Александар Симић са породицом.

Посебно ме радује да је вечерас са нама господин Немања Девић, млади, бриљантни историчар из Београда који се у свом раду много залаже да се један скривани, непознати дио наше историје током Другог свјетског рата, истражи и објелодани.

Са нама је и господин Алекса Драгићевић са супругом, Пребиловчан, потомак жртава.

Представљамо Вам изложбу “Пребиловци”, презентацију која ће некима од Вас бити прво слово о том херцеговачком селу. То је разлог зашто сматрамо да је ова изложба у функцији  објелодањивања истине о страдању и васкрсењу Пребиловаца.

Данас је Дан Светог Саве али и Међународни дан сјећања на жртве Холокауста.

Посебно сам захвалан господи из Борда Јевреја Велике Британије, што су вечерас овдје са нама јер је то прилика да се упознају са једним дијелом готово непознате страдалничке историје српског народа.

Не треба чудити да се 75 година након сатирања пребиловачких Срба, о томе не зна готово ништа. О томе се није учило у школама а у Српској се не учи ни данас.

Нема Пребиловаца у рубрикама “догодило се на данашњи дан”, нема школских екскурзија, нема Музеја пребиловачких жртава.

Нема, а требало би.

Срби Херцеговине, унутар нашег националног корпуса, истичу се и  предњаче у много чему. Оно што их посебно краси је њихов однос  према пострадалим прецима и члановима породице. Они су тијела  својих ­ побијених, дигли из таме бездана и сахранили у велелепни Храм  Христова васкрсења.

Борећи се са големим животним, егзистенцијалним проблемима, окружени потомцима углавном некажњених злочинаца, тврдоглаво  опстајући на мјестима вјековног пребивања својих предака, на  мјестима вјековног страдања, падања и уздизања, они се прије него за себе, побринуше за своје невино пострадале.

И зато им треба помоћи. И институционално и појединачно.

Ова изложба је допринос удружења Јадовно 1941. управо тој мисији.

На централно мјесто ове изложбе постављена је жртва али и њени  потомци. Јер и потомци су жртве.  Док за већину жртава не знамо ни слово њиховог имена, за ове Пребиловачке и жртве околних села, захваљујући посвећености,  ентузијазму и жртви Миленка Јахуре и СНД Пребиловци имамо много више.   За мене бар, најупечатљивије су фотографије жртава снимљене неколико година прије или непосредно пред страдање… лица,.. очи.

Очи учитељице Стане Арнаут као да са прекором говоре:   “Немојте нас заборавити.”

Трипко Ћирић који је пострадао са женом, са девет ћери и сином, благим, доброћудним осмјехом говори:

“Нисте нас заборавили.”

Лица српских домаћина, сељака, тежака, као исклесана, шаљу поруку: “Чувајте се дјецо. Зло је живо. Оно је близу. Ко заборави, њему се понови.”

Наш укупан друштвени, национални однос према српским, цивилним жртвама побијеним од стране формација и хрватског становништва Независне Државе Хрватске је готово беспримјерно неодговоран.

Не само да нисмо пописали наше жртве него их у највећем броју нисмо ни достојно сахранили. Оне још увијек леже ујамљене на дну крашких јама, затрпане и затрављене на мјестима њихова страдања, покривени асвалтним путевима, темељима кућа и зграда.

Ова изложба jе много окаснила. Требала jе да буде овдjе jош педесетих година прошлог вијека. Али и недавно, приjе годину дана, идеjа да се уради пребиловачка изложба, ниjе рођена ни у институциjама, ни у главама националних стратега ни историчара, него у душама потомака српских жртава пострадалих од стране Независне државе Хрватске, окупљених око УГ Јадовно 1941. и СНД Пребиловци.

Много jе српски народ пострадао у 20 виjеку, па и не чуди да jе све више организациjа коjе окупљаjу потомке жртава коjи не чекаjући политичку вољу и прави тренутак, не хаjући за политичком коректношћу, радећи готово у правилу волонтерски, чине све што могу да очуваjу сjећање и испишу наук о породичном и завичаjном страдању, свjедоче о сатирању рода свога православног.

Поразна jе чињеница да у уџбеницима Српске нема ни слова о Пребиловцима, о Јадовну, о логорима на Пагу, о Гаравицама, о Ливањским, херцеговачким и велебитским jамама, о Садиловачкоj и Глинскоj цркви, о страдању Срба у Подрињу. Нема у уџбеницима ни Доње Градине, највећег дијела комплекса логора Јасеновац.

У исто вриjеме, наша дjеца детаљно уче о искрцавању у Нормандиjи и рату у сjеверноj Африци.

А ко не учи, њему се понови.  Пребиловци су болан примjер.

Ова изложба jе само каменчић у усваjању истине о српском страдању од стране Независне државе Хрватске у наше траjно памћење. Ако и даље будемо овако историjски и национално неодговорни, постоjи обjективна опасност да ће се зла историjа поновити нашоj дjеци, нашим потомцима. Поред Цркве, неколико до сада изданих књига, интернет саjтова и ове изложбе, у Пребиловцима треба да се подигне и Мемориjални центар са свим садржаjима коjе имаjу слични центри у свиjету.

Идући ка том циљу, УГ Јадовно jе донаторским средствима недавно прибавило jедну страдалничку кућу, уништену у протеклом рату и у току jе прибављање потребних дозвола и израда проjектне документациjе за подизање Мемориjалног центра под радним називом “Пребиловачка кућа”.

Наша кућа ће, бити мjесто гдjе ће поред централног пребиловачког Архива и библиотеке, постоjати и музеjско-галериjско-едукативни простор као и смjештаjни дио за научнике али и за умjетнике свих профила коjи ће овдjе стварати, пунећи своjа чула свим богатствима коjе ово свето мjесто и херцеговачка земља нуде.

Пребиловачка кућа ће бити и мjесто дружења потомака српских жртава геноцида почињеног од стране Независне државе Хрватске али и витални покретачки обjекат сваковрсне обнове села.

Оваj веома захтjеван али и богоугодан проjекат, не можемо реализовати сами, али смо дубоко увjерени да ће Срби широм свиjета, српске институциjе и коначно међународне организације које његују културу сјећања, препознати његов значаj и помоћи у његовоj реализациjи.

Позивам Вас да поклоните пажњу овој изложби али Вас нећу позвати да уживате гледајући ју, јер она у човјеку буди нека сасвим другачија осјећања.

Осјећања туге, осјећања кривње, одговорности, беспомоћности, осјећање велике трагедије.

Хвала.

Везане вијести:

Британској јавности представљена истина о страдању Пребиловчана

Немања Девић: Пребиловци су темељ, али и огледало – свих нас