Велики рат – Некажњени геноцид и неодмерени степен кривице (4) Правда није извршена

У Великом рату у Србиjи и над српским народом учињени су до тада незапамћени злочини. Са сигурношћу се да закључити да jе злочин геноцида био део ратне политике Беча, Пеште и Софиjе. О томе потпуно поуздано, аргументовано, са конкретним доказима сведочи шваjцарски универзитетски професор др Рудолф Арчибалд Раjс, дакле лице из неутралне земље, али у складу са сопственим начелом да „пред злочином нема неутралности“

Русиjа, као и разне друге садашње и некадашње државе, а и више него већина њих, због своjе жеђи за влашћу и карактера полуазиjске и теократске, степске државе, има тенденциjу да се све више прошируjе. Као инструменти те тенденциjе jоj се при томе нуде народи задоjени национализмом и шовинизмом, коjи би се, следећи Русиjу, дали у лов: Французи, Срби, сада опет Румуни и – раниjе а, вероватно, опет у будућности – Бугари. Неко би сад могао да нас саветуjе да пустимо да таj талас шовинизма jедноставно прође; али све говори у прилог томе да ће он бивати све jачи што слабиjе ми изгледамо. Па и савет да са Србима треба поступати добро и праведно, коjи долази и од људи коjи нам мисле добро, али су необавештени и не знаjу са колико се обзира владало, превиђа оно наjважниjе: Млечани су своjевремено имали обичаj да кажу како не желе да Аустриjа њима добро влада – већ да она уопште не би требало да влада њима. (Венециjа jе била део Хабзбуршког царства од 1815. до 1866. године.) Управо тако говоре и Срби, штавише, с нарочитим инсистирањем Балканаца. Ми стоjимо управо наспрам jедног времена, наоштреног традициjама Балкана, пред коjим не можемо да попустимо а да притом не извршимо самоубиство. Само ако будемо деловали свом снагом, талас шовинизма више неће, бар у неколико наредних децениjа, бити опасан по нас. Нашег главног противника, Русиjу, тиме нећемо победити, ако се са своjом воjском не умеша у рат, али ћемо имати времена да ухватимо ваздуха, а то може бити од велике вредности. Ко зна, штавише, какве се све промене спремаjу у источноj Азиjи. Опасност да би рат са Србиjом могао да доведе до  рата са Русиjом не треба, као што jе речено, потпуно искључити, упркос евентуалном преовлађуjућем почетном разочарању на царском двору у Петербургу због атентата. Али управо због тога што jе не треба искључити, деjство нашег енергичног наступа ће утолико бити jаче – у Србиjи, Румуниjи, Бугарскоj ће се приметити да ми нећемо устукнути пред том могућношћу. Наравно да би било боље када би та опасност била умањена; њу умањуjе, осим чврстог савезништва Немачке, вероватно, и држање Енглеске. Не треба претпостављати да би Енглеска сматрала да jе у њеном интересу рат коjи би захватио готово читав европски континент, чак и не узимаjући у обзир разматрања економске природе коjа би jоj се морала наметнути. Победа Немачке jоj не би била добродошла, победа Русиjе за њу би била веома неприjатна. Енглеска ће стога тежити да, колико год jе то у њеноj моћи, локализуjе аустроугарско-српски рат. Енглеска би, логично, морала да радосно поздрави пораз Србиjе и са њим повезани морални пораз Русиjе, jер би енглески политичари морали бити слепи а да не виде да jе Русиjа центар завере усмерене против интегритета и аутономиjе Аустроугарске и, на краjу, опасне и по егзистенциjу Енглеске, да jе та завера све jача што се дуже и несметано пушта да расте и да би њен успех значио превласт царске империjе над целом облашћу између граница Немачке и Индиjе. Енглеска влада већ прилично отворено признаjе да Русиjа сноси кривицу за продор у Персиjу, а чини се да предстоjе и нови продори на Блиском истоку.  Вероватно jе циљ да се обезбеђивањем пробне мобилизациjе, коjа би требало да обесхрабри противљење аустроугарске и немачке стране, изврши притисак на владу Турске не би ли се издеjствовао некакав споразум коjи би ситуациjу у вези с мореузом и Малом Азиjом ставио пред свршен чин. Врло jе могуће да Русиjа покушава да се нагоди са Италиjом, коjа jе увек била против отварања мореуза, да jоj она и Француска обећаjу своjу сагласност око утврђивања у Валони. Упустимо ли се у рат са Србиjом, Италиjа ће вероватно ионако начинити таj корак. Наш одговор морао би бити заузимање Драча и са овим, свакако, не исто толико вредним залогом у нашим рукама могли бисмо након успеха у Србиjи да нешто енергичниjе разговарамо са Италиjом. Такав успех ће бити веома сврсисходан при гушењу ароганциjе италиjанских империjалиста, коjи би временом, када примете да слабимо, опет могли да дођу на помисао да своjу срећу потраже не на обалама Француске, већ на нашим обалама, што би, наравно, за Немачку био тежак ударац.

Политичка и, ако тако мора бити, воjна демонстрациjа силе против Србиjе свуда би имале утицаjа. Сила би можда била и плодотворна, премда би за почетак била тек jедна одбрамбена мера у политичкоj стратегиjи – иако офанзивна у смислу тактике. Она би деловала и на Русиjу коjа се већ неко време опет опиjа сликом о сопственоj величини и зна како да и другима сугерише мишљење о себи. Воjна демонстрациjа силе би деловала и на Аустроугарску и потиснула би рушилачке тенденциjе, коjе се хране вером у слабост и безнадежну будућност њене државе – а то деjство би било бар толико драгоцено колико оно усмерено ка споља.

Можда и постоjе средства да се напросто занемари утисак коjи би морало да изазове прихватање наjновиjих открића о рату безимених банди Србиjе против нас. Таj утисак неће дозволити да сасвим нестане и утолико мање након што jе овдашња преовлађуjућа узнемиреност већ постала видљива целом свету, док ће симптоми пропасти бити све изражениjи. Али и непосредно практичне последице ће се осетити. Уколико се истовремено са неком великом акциjом Русиjе коjа jе већ у току, како се то може закључити на основу интензивних активности њене дипломатиjе, наjави уjедињење Србиjе с Црном Гором, ми ћемо морати да некако заузмемо став о томе. Будемо ли интервенисали са намером да га спречимо, играћемо улогу коjу jе играо Наполеон III када jе Немачка хтела да се уjедини, наступићемо као неприjатељи националних тежњи коjе се оправдаваjу у складу са емоциjама. Будемо ли захтевали аутономиjу за српску Македониjу, ситуациjа ће постати слична садашњоj. Задовољимо ли се било каквим уверавањима, бићемо преварени. Наша позициjа ће бити неповољниjа него што би то сада била и, штавише, недостаjала би нам подршка народа, разумевање широких маса за jедан разумљив, трагичан догађаj. Политички а вероватно и воjно, акциjа би у овом тренутку била много извесниjа него у сваком следећем – психолошки би била знатно повољниjа. Данас имамо своjу судбину jош у своjим рукама; сутра можда више не.

i. p. Бертолд Молден 6. jул 1914.

III

У Великом рату у Србиjи и над српским народом учињени су до тада незапамћени злочини. Са сигурношћу се да закључити да jе злочин геноцида био део ратне политике Беча, Пеште и Софиjе. О томе потпуно поуздано, аргументовано, са конкретним доказима сведочи шваjцарски универзитетски професор др Рудолф Арчибалд Раjс, дакле лице из неутралне земље, али у складу са сопственим начелом да „пред злочином нема неутралности“. У своjим делима писаним на француском jезику, опремљеним фотографиjама, статистикама, изводима из ратне пропаганде, воjним директивама, информациjама о коришћењу забрањених оружjа (меци са распрскаваjућим пуњењем) конкретним именима жртава, али и злочинаца, проф. Раjс jе упознао свет са непоjмљивим злочинима учињеним над српским воjницима и цивилима, укључуjући децу, бебе, жене, старице и старце. Ти злочини су запрепастили цивилизовани свет до те мере да многи, у почетку, нису могли да поверуjу у истинитост налаза и података.

Проф. Раjс даjе пример ратнохушкачке, али и ратнозлочиначке пропаганде на самом почетку рата од стране листа „Франкфуртер цаjтунг“: Ниjе нам до заробљења проклетог српског племена; ми га морамо истребити, уништити… Изjаве Андрашиjа да Словенима треба забити клин у живо месо или Тисина да треба здробити главу словенскоj хидри.

Индикативно jе да jе Аустриjа Сенжерменским миром прихватила део кривице за ултиматум Србиjи, коjи jе у суштини значио обjаву рата, али jе том приликом Беч пребацио добар део кривице на мађарски ратнохушкачки кадар у Министарству спољних послова Аустроугарске.

У директиви Царске и Краљевске IX корпусне команде за држање према становништву у Србиjи се наређуjе да се неуниформисани а наоружани људи не заробљаваjу, већ се имаjу „безусловно потући“ (поубиjати) при чему jе било општепознато да у српскоj воjсци другог и трећег позива, по правилу, нема униформи. Директива говори и о убиjању талаца (попова, учитеља, угледних поседника) о вешању цивила, о људима коjи „ако само ма по чему изгледаjу сумњиво“ да се имаjу „смлатити“. Ако се истакне бела застава, „ни наjмање се на то не обазирати и борбу безусловно продужити“.

Сви докази налазе се у књигама проф. Рудолфа Арчибалда Раjса.

Неке релевантне чињенице везане за Велики рат:

Бугарска jе капитулирала 29. септембра 1918; Турска jе капитулирала 30. октобра 1918; Аустроугарска jе капитулирала 3. новембра 1918; Немачка jе капитулирала 11. новембра 1918. (влада кнеза Макса Баденског потписала jе безусловну капитулациjу, а примирjе jе потписано у
Компjењу).

Таjним Лондонским уговором из 1916. Италиjи jе обећана Далмациjа, а Далмациjа jе обећана и Србиjи, ако се одрекне Македониjе у корист
Бугарске (да би Бугарска прешла на страну Антанте).

Амерички председник Вилсон jе у плану од 14 тачака предвидео и право народа на самоопредељење како би привукао већину народа на страну Савезника.

Немачке колониjе су преузели Француска, Енглеска и Јапан, а мањи део Белгиjа и Португалиjа.

Француска jе тражила распарчавање Немачке, али томе су се успротивили Енглеска и САД, због британске политике равнотеже снага (САД су подржале Немачку jер jе у то време зазирала од британске моћи у Европи, па jе jака Немачка за САД била противтежа за британску превагу у европскоj политици). САД су из Великог рата изашле као велики поверилац коjи потражуjе од европских држава 10.082 милиjарде златних долара!

Укупан репарациони износ коjи jе требало да плати Немачка износио jе 1.035 милиjарди златних франака, али jе политичким играма око очувања моћи Немачке до 1931. године она платила свега 11 милиjарди.

Одмах по немачком осваjању Белгиjе, Британиjа улази у рат и блокира немачку флоту. Тиме онемогућава и америчку трговину коjа jе имала за циљ зараду кроз снабдевање обе зараћене стране, због чега су односи Британиjе и САД били повремено затегнути. Победом у Великом рату Енглези су остварили многе геополитичке циљеве: проширење колониjа, посебно контролу блискоисточних нафтних извора и поморских путева (Суец, Хаифа). Од 1925. (Локарно) Британиjа постаjе главни европски политички посредник, посебно у односима Француске и Немачке. Ипак, Британиjа од повериоца у међународним односима постаjе дужник (потраживање САД према Енглескоj jе било 5,5 милиjарди долара).

Британска влада jе новембра 1935. признала (споразум Хор − Лавал) италиjанско (фашистичко) осваjање Абисиниjе (Етиопиjе). Британци су одбили предлог САД за заjедничку акциjу против Јапана (осваjање Манџуриjе од стране Јапана) а одбила jе и акциjу против Немачке због Хитлеровог запоседања Раjнске области, марта 1936. Чак ни Аншлус 1938. Аустриjе од стране Хитлерове Немачке ниjе био разлог за узбуну у Британиjи. Напротив, Чемберлен jе и то подржао. Коначно, исте године, жртвована jе и Чехословачка, њена воjска, фабрике „Шкода“, коjе су производиле и савремено наоружање. Резултат такве политике био jе и пакт Немачке са СССР-ом од 23. августа 1939. и подела интересних сфера.

Француска jе, као што jе већ наведено, желела враћање Алзаса и Лорене и леву обалу Раjне. Трећи главни циљ ниjе остварила, због противљења Енглеске и САД.

У току Великог рата Италиjа jе таjним Лондонским споразумом прешла априла 1915. на страну Антанте (Мусолини jе, тада припадник Социjалистичке партиjе, такође био за таj споразум, због чега jе искључен из странке). Италиjи су обећана териториjална проширења, али jе учинак италиjанске воjске био невероватно лош. Октобра 1917. код Капорета аустроугарска воjска наноси Италиjанима страховит пораз, од коjега се Италиjа ниjе опоравила до краjа рата.

У Великом рату САД су три године биле формално неутралне и трговале са обе зараћене стране стичући велике профите. Од земље дужника (око 600 милиона долара) постале су велики европски поверилац. САД су ушле у рат 6. априла 1917.

Силе Антанте су пресудиле да jе Немачка главни кривац за Велики рат. Огромна страдања и разарања, каква свет до тада ниjе видео, повукла су и тежину санкциjе. Аргументи Специjалне савезничке комисиjе, коjима jе утврђена одговорност Централних сила, били су jаки. Утврђено jе да одговорност лежи пре свих на Немачкоj и Аустриjи. Међутим, Немачка jе осуђена на ратне репарациjе коjе ниjе могла да издржи ниjедна привреда − репарациони износ коjи jе требало да плати износио jе 1.035 милиjарди златних франака! Глад, недостатак угља за греjање, инфлациjа и општа беда довели су до општег мишљења у Немачкоj, чак и ван ње, да jе учињена неправда. Неправда пак посебно када jе велика, ствара осећање гнева, а у таквом колективном стању свести маргиналне и екстремне групе, уз популистичке и демагошке методе, лако могу да постигну своjе политичке циљеве. Уместо да се репарациjе одмере према степену кривице (наjвиши проценат репарациjа требало jе да падне на Аустриjу и Мађарску, потом на Немачку, Бугарску и на краjу на Турску) али уз корекциjу економске снаге (што ће утицати и на рокове) тако да не дође до привредног колапса дужника репарациjа.

У првом светском рату jе ипак Аустроугарска имала одлучуjућу улогу, она jе извршила Анексиjу Босне и Херцеговине 1908. противно тада важећем међународном праву (поредак заснован Берлинским конгресом) вршила jе наjвећу предратну пропаганду и коначно притиснула окидач, дакле учинила злочин против мира. У том рату jе учињен злочин геноцида према српском народу и то не од немачких трупа маршала Фон Макензена, већ од лица у аустроугарским и бугарским униформама, са наређењима коjа су управо издата у том циљу из Беча и Пеште, али и Софиjе. У том злочину нарочито су учествовали Мађари, Бугари и воjна лица из тадашњих аустриjских териториjа, при чему су изузетак Чеси. О свему томе, како jе наведено, документовано сведочи др Арчибалд Раjс. Геноцид jе остао некажњен и послужио jе, нажалост, као модел за постизање политичких циљева и у следећем рату. Аустроугарски каплар, коjи jе учествовао у Великом рату био jе, у наjмању руку, сведок ових догађања за коjа кривци никада нису изведени пред лице правде. Можда jе управо та чињеница утицала на монструозни геноцидни план спровођен у Другом светском рату − аустроугарски каплар jе, у ствари, обешчастио, на наjгори начин, немачко оружjе и саму Немачку.

Чини се да су узроци Великог рата били обjективниjе проучени и, нарочито, санкциjе правилно одмерене, да jе, другим речима, изречена правда, не би се остварили ни политички услови да маргинална и екстремна група у Немачкоj дође, и то путем парламентарне демократиjе, до апсолутне власти и на краjу до апсолутног злочина. У Првом светском рату нису на оптуженичку клупу изведени сви учесници на страни Централних сила. Аустриjанци, Мађари и Бугари, наравно не као нациjе већ конкретни кривци, нису одговарали за „злочин над злочинима“, зато су многи од њих таj злочин над истом жртвом, али и другим, у jош горем виду поновили у Другом светском рату. Многи су одговорност за злочине у Другом светском рату, укључуjући и геноцид, поново избегли, а правда jе, jош jедном, доживела пораз.

Имаjући у виду „историjску дистанцу“ и нове доказе коjи су сада доступни научноj и стручноj jавности, требало би jош jедном размотрити степен кривице у злочину против мира, коjи jе предуслов свих других злочина у рату, укључуjући и геноцид − Аустроугарске, Немачке, Бугарске и Турске. Нама се чини да, према изнетим подацима, управо наведени редослед упућуjе на степен државне одговорности међу Централним силама. Са становишта кривичног права, теориjски, саучесници у злочину, дакле како подстрекачи тако и помагачи, могу се казнити исто као и извршилац. Ипак, правило jе да наjтежа санкциjа погађа извршиоца. У случаjу злочина против мира и ратних злочина везаних за Први светски рат, Аустроугарска jе извршилац, али у доброj мери и подстрекач. Немачка jе кључни помагач, у извесноj мери и подстрекач (пружаjући Бечу carte blanche). Бугарска и Турска су помагачи, али jе Бугарска саизвршилац у делу ратног злочина и геноцида (у то време геноцид ниjе био посебно санкционисан). Многи историчари, као што су Ф. Фелнер, Р. Ј. В. Еванс, С. Р. Вилиjамсон Млађи, А. Скед, Б. Јелавич и Ф. Р. Бриџ изjашњаваjу се у том смислу − да аустроугарска власт ниjе била пуко оруђе Берлина, већ напротив, управо су они испровоцирали рат, подстакли насиље у jулу 1914. године и увукли Европу у рат. У ствари, може се као заjеднички именилац истаћи Вилиjамсонова констатациjа: „Премда нико не сумња да jе Берлин имао значаjну и важну улогу у лето 1914. године, остаjе чињеница… да су
Аустриjанци имали главну улогу у вези са узроцима рата, без притиска из Берлина.“ Разуме се, питање индивидуалне одговорности за конкретне злочине jе посебно питање коjе спада у судску jурисдикциjу. Ипак, остаjе констатациjа да правда, како са колективног тако и са индивидуалног становишта, после окончања Великог рата ниjе извршена. Злочин геноцида остао jе без казне − то jе био управо тренутак да се геноцид посебно санкционише, а имаjући у виду страхоте коjе jе изазвао, било jе основа чак и за увођење ретроактивности! Да jе то тада учињено, можда би био избегнут и Холокауст. Велика неправда (укључуjући све њене елементе − од некажњавања свих криваца до исувише тешких економских санкциjа за jедног из групе криваца) остала jе да тиња да би се већ након петнаестак година развила у пламен коjи ће покренути други, jош већи рат, чиjи jе огањ надвисио злочине претходног, Првог светског рата.

Велика неправда, чак и само осећање такве неправде, коjе можда и ниjе довољно утемељено у чињеницама, искуство учи, отвара врата новоj неправди, насиљу, тероризму. Зато jе у миру врло значаjно да се створе услови за рат идеjа, коjи ће своjом научном аргументациjом и истицањем релевантних историjских искустава бити у стању да однесе победу над екстремним, насилним и терористичким идеологиjама. То jе, уосталом, и jедна од наjзначаjниjих улога праве демократиjе.

Пише: Др Оливер Антић

Извор: Печат