Veliki rat – Nekažnjeni genocid i neodmereni stepen krivice (4) Pravda nije izvršena

Datum objave: sreda, 11 juna, 2014
Objavljeno u Prvi svjetski rat
Veličina slova: A- A+

U Velikom ratu u Srbiji i nad srpskim narodom učinjeni su do tada nezapamćeni zločini. Sa sigurnošću se da zaključiti da je zločin genocida bio deo ratne politike Beča, Pešte i Sofije. O tome potpuno pouzdano, argumentovano, sa konkretnim dokazima svedoči švajcarski univerzitetski profesor dr Rudolf Arčibald Rajs, dakle lice iz neutralne zemlje, ali u skladu sa sopstvenim načelom da „pred zločinom nema neutralnosti“

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/prvi_svjetski_rat/veliki-rat-4-1.jpg

Rusija, kao i razne druge sadašnje i nekadašnje države, a i više nego većina njih, zbog svoje žeđi za vlašću i karaktera poluazijske i teokratske, stepske države, ima tendenciju da se sve više proširuje. Kao instrumenti te tendencije joj se pri tome nude narodi zadojeni nacionalizmom i šovinizmom, koji bi se, sledeći Rusiju, dali u lov: Francuzi, Srbi, sada opet Rumuni i – ranije a, verovatno, opet u budućnosti – Bugari. Neko bi sad mogao da nas savetuje da pustimo da taj talas šovinizma jednostavno prođe; ali sve govori u prilog tome da će on bivati sve jači što slabije mi izgledamo. Pa i savet da sa Srbima treba postupati dobro i pravedno, koji dolazi i od ljudi koji nam misle dobro, ali su neobavešteni i ne znaju sa koliko se obzira vladalo, previđa ono najvažnije: Mlečani su svojevremeno imali običaj da kažu kako ne žele da Austrija njima dobro vlada – već da ona uopšte ne bi trebalo da vlada njima. (Venecija je bila deo Habzburškog carstva od 1815. do 1866. godine.) Upravo tako govore i Srbi, štaviše, s naročitim insistiranjem Balkanaca. Mi stojimo upravo naspram jednog vremena, naoštrenog tradicijama Balkana, pred kojim ne možemo da popustimo a da pritom ne izvršimo samoubistvo. Samo ako budemo delovali svom snagom, talas šovinizma više neće, bar u nekoliko narednih decenija, biti opasan po nas. Našeg glavnog protivnika, Rusiju, time nećemo pobediti, ako se sa svojom vojskom ne umeša u rat, ali ćemo imati vremena da uhvatimo vazduha, a to može biti od velike vrednosti. Ko zna, štaviše, kakve se sve promene spremaju u istočnoj Aziji. Opasnost da bi rat sa Srbijom mogao da dovede do  rata sa Rusijom ne treba, kao što je rečeno, potpuno isključiti, uprkos eventualnom preovlađujućem početnom razočaranju na carskom dvoru u Peterburgu zbog atentata. Ali upravo zbog toga što je ne treba isključiti, dejstvo našeg energičnog nastupa će utoliko biti jače – u Srbiji, Rumuniji, Bugarskoj će se primetiti da mi nećemo ustuknuti pred tom mogućnošću. Naravno da bi bilo bolje kada bi ta opasnost bila umanjena; nju umanjuje, osim čvrstog savezništva Nemačke, verovatno, i držanje Engleske. Ne treba pretpostavljati da bi Engleska smatrala da je u njenom interesu rat koji bi zahvatio gotovo čitav evropski kontinent, čak i ne uzimajući u obzir razmatranja ekonomske prirode koja bi joj se morala nametnuti. Pobeda Nemačke joj ne bi bila dobrodošla, pobeda Rusije za nju bi bila veoma neprijatna. Engleska će stoga težiti da, koliko god je to u njenoj moći, lokalizuje austrougarsko-srpski rat. Engleska bi, logično, morala da radosno pozdravi poraz Srbije i sa njim povezani moralni poraz Rusije, jer bi engleski političari morali biti slepi a da ne vide da je Rusija centar zavere usmerene protiv integriteta i autonomije Austrougarske i, na kraju, opasne i po egzistenciju Engleske, da je ta zavera sve jača što se duže i nesmetano pušta da raste i da bi njen uspeh značio prevlast carske imperije nad celom oblašću između granica Nemačke i Indije. Engleska vlada već prilično otvoreno priznaje da Rusija snosi krivicu za prodor u Persiju, a čini se da predstoje i novi prodori na Bliskom istoku.  Verovatno je cilj da se obezbeđivanjem probne mobilizacije, koja bi trebalo da obeshrabri protivljenje austrougarske i nemačke strane, izvrši pritisak na vladu Turske ne bi li se izdejstvovao nekakav sporazum koji bi situaciju u vezi s moreuzom i Malom Azijom stavio pred svršen čin. Vrlo je moguće da Rusija pokušava da se nagodi sa Italijom, koja je uvek bila protiv otvaranja moreuza, da joj ona i Francuska obećaju svoju saglasnost oko utvrđivanja u Valoni. Upustimo li se u rat sa Srbijom, Italija će verovatno ionako načiniti taj korak. Naš odgovor morao bi biti zauzimanje Drača i sa ovim, svakako, ne isto toliko vrednim zalogom u našim rukama mogli bismo nakon uspeha u Srbiji da nešto energičnije razgovaramo sa Italijom. Takav uspeh će biti veoma svrsishodan pri gušenju arogancije italijanskih imperijalista, koji bi vremenom, kada primete da slabimo, opet mogli da dođu na pomisao da svoju sreću potraže ne na obalama Francuske, već na našim obalama, što bi, naravno, za Nemačku bio težak udarac.

Politička i, ako tako mora biti, vojna demonstracija sile protiv Srbije svuda bi imale uticaja. Sila bi možda bila i plodotvorna, premda bi za početak bila tek jedna odbrambena mera u političkoj strategiji – iako ofanzivna u smislu taktike. Ona bi delovala i na Rusiju koja se već neko vreme opet opija slikom o sopstvenoj veličini i zna kako da i drugima sugeriše mišljenje o sebi. Vojna demonstracija sile bi delovala i na Austrougarsku i potisnula bi rušilačke tendencije, koje se hrane verom u slabost i beznadežnu budućnost njene države – a to dejstvo bi bilo bar toliko dragoceno koliko ono usmereno ka spolja.

Možda i postoje sredstva da se naprosto zanemari utisak koji bi moralo da izazove prihvatanje najnovijih otkrića o ratu bezimenih bandi Srbije protiv nas. Taj utisak neće dozvoliti da sasvim nestane i utoliko manje nakon što je ovdašnja preovlađujuća uznemirenost već postala vidljiva celom svetu, dok će simptomi propasti biti sve izraženiji. Ali i neposredno praktične posledice će se osetiti. Ukoliko se istovremeno sa nekom velikom akcijom Rusije koja je već u toku, kako se to može zaključiti na osnovu intenzivnih aktivnosti njene diplomatije, najavi ujedinjenje Srbije s Crnom Gorom, mi ćemo morati da nekako zauzmemo stav o tome. Budemo li intervenisali sa namerom da ga sprečimo, igraćemo ulogu koju je igrao Napoleon III kada je Nemačka htela da se ujedini, nastupićemo kao neprijatelji nacionalnih težnji koje se opravdavaju u skladu sa emocijama. Budemo li zahtevali autonomiju za srpsku Makedoniju, situacija će postati slična sadašnjoj. Zadovoljimo li se bilo kakvim uveravanjima, bićemo prevareni. Naša pozicija će biti nepovoljnija nego što bi to sada bila i, štaviše, nedostajala bi nam podrška naroda, razumevanje širokih masa za jedan razumljiv, tragičan događaj. Politički a verovatno i vojno, akcija bi u ovom trenutku bila mnogo izvesnija nego u svakom sledećem – psihološki bi bila znatno povoljnija. Danas imamo svoju sudbinu još u svojim rukama; sutra možda više ne.

i. p. Bertold Molden 6. jul 1914.

III

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/prvi_svjetski_rat/veliki-rat-4-2.jpg

U Velikom ratu u Srbiji i nad srpskim narodom učinjeni su do tada nezapamćeni zločini. Sa sigurnošću se da zaključiti da je zločin genocida bio deo ratne politike Beča, Pešte i Sofije. O tome potpuno pouzdano, argumentovano, sa konkretnim dokazima svedoči švajcarski univerzitetski profesor dr Rudolf Arčibald Rajs, dakle lice iz neutralne zemlje, ali u skladu sa sopstvenim načelom da „pred zločinom nema neutralnosti“. U svojim delima pisanim na francuskom jeziku, opremljenim fotografijama, statistikama, izvodima iz ratne propagande, vojnim direktivama, informacijama o korišćenju zabranjenih oružja (meci sa rasprskavajućim punjenjem) konkretnim imenima žrtava, ali i zločinaca, prof. Rajs je upoznao svet sa nepojmljivim zločinima učinjenim nad srpskim vojnicima i civilima, uključujući decu, bebe, žene, starice i starce. Ti zločini su zaprepastili civilizovani svet do te mere da mnogi, u početku, nisu mogli da poveruju u istinitost nalaza i podataka.

Prof. Rajs daje primer ratnohuškačke, ali i ratnozločinačke propagande na samom početku rata od strane lista „Frankfurter cajtung“: Nije nam do zarobljenja prokletog srpskog plemena; mi ga moramo istrebiti, uništiti… Izjave Andrašija da Slovenima treba zabiti klin u živo meso ili Tisina da treba zdrobiti glavu slovenskoj hidri.

Indikativno je da je Austrija Senžermenskim mirom prihvatila deo krivice za ultimatum Srbiji, koji je u suštini značio objavu rata, ali je tom prilikom Beč prebacio dobar deo krivice na mađarski ratnohuškački kadar u Ministarstvu spoljnih poslova Austrougarske.

U direktivi Carske i Kraljevske IX korpusne komande za držanje prema stanovništvu u Srbiji se naređuje da se neuniformisani a naoružani ljudi ne zarobljavaju, već se imaju „bezuslovno potući“ (poubijati) pri čemu je bilo opštepoznato da u srpskoj vojsci drugog i trećeg poziva, po pravilu, nema uniformi. Direktiva govori i o ubijanju talaca (popova, učitelja, uglednih posednika) o vešanju civila, o ljudima koji „ako samo ma po čemu izgledaju sumnjivo“ da se imaju „smlatiti“. Ako se istakne bela zastava, „ni najmanje se na to ne obazirati i borbu bezuslovno produžiti“.

Svi dokazi nalaze se u knjigama prof. Rudolfa Arčibalda Rajsa.

Neke relevantne činjenice vezane za Veliki rat:

Bugarska je kapitulirala 29. septembra 1918; Turska je kapitulirala 30. oktobra 1918; Austrougarska je kapitulirala 3. novembra 1918; Nemačka je kapitulirala 11. novembra 1918. (vlada kneza Maksa Badenskog potpisala je bezuslovnu kapitulaciju, a primirje je potpisano u
Kompjenju).

Tajnim Londonskim ugovorom iz 1916. Italiji je obećana Dalmacija, a Dalmacija je obećana i Srbiji, ako se odrekne Makedonije u korist
Bugarske (da bi Bugarska prešla na stranu Antante).

Američki predsednik Vilson je u planu od 14 tačaka predvideo i pravo naroda na samoopredeljenje kako bi privukao većinu naroda na stranu Saveznika.

Nemačke kolonije su preuzeli Francuska, Engleska i Japan, a manji deo Belgija i Portugalija.

Francuska je tražila rasparčavanje Nemačke, ali tome su se usprotivili Engleska i SAD, zbog britanske politike ravnoteže snaga (SAD su podržale Nemačku jer je u to vreme zazirala od britanske moći u Evropi, pa je jaka Nemačka za SAD bila protivteža za britansku prevagu u evropskoj politici). SAD su iz Velikog rata izašle kao veliki poverilac koji potražuje od evropskih država 10.082 milijarde zlatnih dolara!

Ukupan reparacioni iznos koji je trebalo da plati Nemačka iznosio je 1.035 milijardi zlatnih franaka, ali je političkim igrama oko očuvanja moći Nemačke do 1931. godine ona platila svega 11 milijardi.

Odmah po nemačkom osvajanju Belgije, Britanija ulazi u rat i blokira nemačku flotu. Time onemogućava i američku trgovinu koja je imala za cilj zaradu kroz snabdevanje obe zaraćene strane, zbog čega su odnosi Britanije i SAD bili povremeno zategnuti. Pobedom u Velikom ratu Englezi su ostvarili mnoge geopolitičke ciljeve: proširenje kolonija, posebno kontrolu bliskoistočnih naftnih izvora i pomorskih puteva (Suec, Haifa). Od 1925. (Lokarno) Britanija postaje glavni evropski politički posrednik, posebno u odnosima Francuske i Nemačke. Ipak, Britanija od poverioca u međunarodnim odnosima postaje dužnik (potraživanje SAD prema Engleskoj je bilo 5,5 milijardi dolara).

Britanska vlada je novembra 1935. priznala (sporazum Hor − Laval) italijansko (fašističko) osvajanje Abisinije (Etiopije). Britanci su odbili predlog SAD za zajedničku akciju protiv Japana (osvajanje Mandžurije od strane Japana) a odbila je i akciju protiv Nemačke zbog Hitlerovog zaposedanja Rajnske oblasti, marta 1936. Čak ni Anšlus 1938. Austrije od strane Hitlerove Nemačke nije bio razlog za uzbunu u Britaniji. Naprotiv, Čemberlen je i to podržao. Konačno, iste godine, žrtvovana je i Čehoslovačka, njena vojska, fabrike „Škoda“, koje su proizvodile i savremeno naoružanje. Rezultat takve politike bio je i pakt Nemačke sa SSSR-om od 23. avgusta 1939. i podela interesnih sfera.

Francuska je, kao što je već navedeno, želela vraćanje Alzasa i Lorene i levu obalu Rajne. Treći glavni cilj nije ostvarila, zbog protivljenja Engleske i SAD.

U toku Velikog rata Italija je tajnim Londonskim sporazumom prešla aprila 1915. na stranu Antante (Musolini je, tada pripadnik Socijalističke partije, takođe bio za taj sporazum, zbog čega je isključen iz stranke). Italiji su obećana teritorijalna proširenja, ali je učinak italijanske vojske bio neverovatno loš. Oktobra 1917. kod Kaporeta austrougarska vojska nanosi Italijanima strahovit poraz, od kojega se Italija nije oporavila do kraja rata.

U Velikom ratu SAD su tri godine bile formalno neutralne i trgovale sa obe zaraćene strane stičući velike profite. Od zemlje dužnika (oko 600 miliona dolara) postale su veliki evropski poverilac. SAD su ušle u rat 6. aprila 1917.

Sile Antante su presudile da je Nemačka glavni krivac za Veliki rat. Ogromna stradanja i razaranja, kakva svet do tada nije video, povukla su i težinu sankcije. Argumenti Specijalne savezničke komisije, kojima je utvrđena odgovornost Centralnih sila, bili su jaki. Utvrđeno je da odgovornost leži pre svih na Nemačkoj i Austriji. Međutim, Nemačka je osuđena na ratne reparacije koje nije mogla da izdrži nijedna privreda − reparacioni iznos koji je trebalo da plati iznosio je 1.035 milijardi zlatnih franaka! Glad, nedostatak uglja za grejanje, inflacija i opšta beda doveli su do opšteg mišljenja u Nemačkoj, čak i van nje, da je učinjena nepravda. Nepravda pak posebno kada je velika, stvara osećanje gneva, a u takvom kolektivnom stanju svesti marginalne i ekstremne grupe, uz populističke i demagoške metode, lako mogu da postignu svoje političke ciljeve. Umesto da se reparacije odmere prema stepenu krivice (najviši procenat reparacija trebalo je da padne na Austriju i Mađarsku, potom na Nemačku, Bugarsku i na kraju na Tursku) ali uz korekciju ekonomske snage (što će uticati i na rokove) tako da ne dođe do privrednog kolapsa dužnika reparacija.

U prvom svetskom ratu je ipak Austrougarska imala odlučujuću ulogu, ona je izvršila Aneksiju Bosne i Hercegovine 1908. protivno tada važećem međunarodnom pravu (poredak zasnovan Berlinskim kongresom) vršila je najveću predratnu propagandu i konačno pritisnula okidač, dakle učinila zločin protiv mira. U tom ratu je učinjen zločin genocida prema srpskom narodu i to ne od nemačkih trupa maršala Fon Makenzena, već od lica u austrougarskim i bugarskim uniformama, sa naređenjima koja su upravo izdata u tom cilju iz Beča i Pešte, ali i Sofije. U tom zločinu naročito su učestvovali Mađari, Bugari i vojna lica iz tadašnjih austrijskih teritorija, pri čemu su izuzetak Česi. O svemu tome, kako je navedeno, dokumentovano svedoči dr Arčibald Rajs. Genocid je ostao nekažnjen i poslužio je, nažalost, kao model za postizanje političkih ciljeva i u sledećem ratu. Austrougarski kaplar, koji je učestvovao u Velikom ratu bio je, u najmanju ruku, svedok ovih događanja za koja krivci nikada nisu izvedeni pred lice pravde. Možda je upravo ta činjenica uticala na monstruozni genocidni plan sprovođen u Drugom svetskom ratu − austrougarski kaplar je, u stvari, obeščastio, na najgori način, nemačko oružje i samu Nemačku.

Čini se da su uzroci Velikog rata bili objektivnije proučeni i, naročito, sankcije pravilno odmerene, da je, drugim rečima, izrečena pravda, ne bi se ostvarili ni politički uslovi da marginalna i ekstremna grupa u Nemačkoj dođe, i to putem parlamentarne demokratije, do apsolutne vlasti i na kraju do apsolutnog zločina. U Prvom svetskom ratu nisu na optuženičku klupu izvedeni svi učesnici na strani Centralnih sila. Austrijanci, Mađari i Bugari, naravno ne kao nacije već konkretni krivci, nisu odgovarali za „zločin nad zločinima“, zato su mnogi od njih taj zločin nad istom žrtvom, ali i drugim, u još gorem vidu ponovili u Drugom svetskom ratu. Mnogi su odgovornost za zločine u Drugom svetskom ratu, uključujući i genocid, ponovo izbegli, a pravda je, još jednom, doživela poraz.

Imajući u vidu „istorijsku distancu“ i nove dokaze koji su sada dostupni naučnoj i stručnoj javnosti, trebalo bi još jednom razmotriti stepen krivice u zločinu protiv mira, koji je preduslov svih drugih zločina u ratu, uključujući i genocid − Austrougarske, Nemačke, Bugarske i Turske. Nama se čini da, prema iznetim podacima, upravo navedeni redosled upućuje na stepen državne odgovornosti među Centralnim silama. Sa stanovišta krivičnog prava, teorijski, saučesnici u zločinu, dakle kako podstrekači tako i pomagači, mogu se kazniti isto kao i izvršilac. Ipak, pravilo je da najteža sankcija pogađa izvršioca. U slučaju zločina protiv mira i ratnih zločina vezanih za Prvi svetski rat, Austrougarska je izvršilac, ali u dobroj meri i podstrekač. Nemačka je ključni pomagač, u izvesnoj meri i podstrekač (pružajući Beču carte blanche). Bugarska i Turska su pomagači, ali je Bugarska saizvršilac u delu ratnog zločina i genocida (u to vreme genocid nije bio posebno sankcionisan). Mnogi istoričari, kao što su F. Felner, R. J. V. Evans, S. R. Vilijamson Mlađi, A. Sked, B. Jelavič i F. R. Bridž izjašnjavaju se u tom smislu − da austrougarska vlast nije bila puko oruđe Berlina, već naprotiv, upravo su oni isprovocirali rat, podstakli nasilje u julu 1914. godine i uvukli Evropu u rat. U stvari, može se kao zajednički imenilac istaći Vilijamsonova konstatacija: „Premda niko ne sumnja da je Berlin imao značajnu i važnu ulogu u leto 1914. godine, ostaje činjenica… da su
Austrijanci imali glavnu ulogu u vezi sa uzrocima rata, bez pritiska iz Berlina.“ Razume se, pitanje individualne odgovornosti za konkretne zločine je posebno pitanje koje spada u sudsku jurisdikciju. Ipak, ostaje konstatacija da pravda, kako sa kolektivnog tako i sa individualnog stanovišta, posle okončanja Velikog rata nije izvršena. Zločin genocida ostao je bez kazne − to je bio upravo trenutak da se genocid posebno sankcioniše, a imajući u vidu strahote koje je izazvao, bilo je osnova čak i za uvođenje retroaktivnosti! Da je to tada učinjeno, možda bi bio izbegnut i Holokaust. Velika nepravda (uključujući sve njene elemente − od nekažnjavanja svih krivaca do isuviše teških ekonomskih sankcija za jednog iz grupe krivaca) ostala je da tinja da bi se već nakon petnaestak godina razvila u plamen koji će pokrenuti drugi, još veći rat, čiji je oganj nadvisio zločine prethodnog, Prvog svetskog rata.

Velika nepravda, čak i samo osećanje takve nepravde, koje možda i nije dovoljno utemeljeno u činjenicama, iskustvo uči, otvara vrata novoj nepravdi, nasilju, terorizmu. Zato je u miru vrlo značajno da se stvore uslovi za rat ideja, koji će svojom naučnom argumentacijom i isticanjem relevantnih istorijskih iskustava biti u stanju da odnese pobedu nad ekstremnim, nasilnim i terorističkim ideologijama. To je, uostalom, i jedna od najznačajnijih uloga prave demokratije.

Piše: Dr Oliver Antić

Izvor: Pečat

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top