Протојереј глинске цркве: Нигде није лако бити Србин

Ни у Београду, ни у Глини није лако бити Србин, само су искушења различита и трудимо се да будемо све то што није лако, првенствено људи, па потом Срби, каже протојереј епархије Горњокарловачке Слободан Дракулић у разговору за „Танјуг“ на месту некадашњег Спомен дома, у знак сећања на злочин почињен над Србима јула 1941, а данас Хрватски дом.

Највећи масовни злочин над цивилним становништвом ван концентрационих логора у Европи, према речима Дракулића, десио се у православној цркви Пресвете Богородице у Глини 1941. године, након формирања НДХ када је убијено 1.764 Срба.

Недуго након што је извршен тај злочин и сама црква је порушена и спаљена, а једино што је остало од ње јесте грумен земље који се налази у новој цркви у Глини, као и икона Богородице, у приватном власништву потомака некадашњег глинског проте Николе Ерцеговца.

Сам почетак Другог светског рата на територији Хрватске обележен је оснивањем НДХ 10. априла 1941. године а, како је испричао протојереј Дракулић, да страдање Срба није било случајно показују и закони који су донети касније и систематски покољ српског народа у тим крајевима.

„Само после месец дана проглашења НДХ, у Глини 12. на 13. мај 1941. године, сви Срби, мушкарци старији од 15 година, изведен су из кућа у току ноћи и у селу надомак Глине су побијени. На челу те групе од 423 мушкарца налазио се свештеник глински Богдан Опачић“, испричао је Дракулић за Танјуг.

Како је додао, страдање српског народа није се завршило тим, већ је „систематизација уништавања свега српског и православног потрајала све до одласка првих људи у шуме и збегове и оснивања првих јединица оружаног отпора, касније названих партизанских јединица“.

„Масовно страдање Срба у глинској цркви 1941“

Једно од већих страдања српског народа било је у глинској цркви изграђеној 1846. године, а догодио се крајем јула и почетком августа 1941. године, када су из ноћи у ноћ у цркву довођени људи где су убијани.

„То је највећи масовни злочин над цивилним становништвом ван концентрационих логора у Европи. Неколико дана, из ноћи у ноћ, су доводили људе у глинску цркву Рођења Пресвете Богородице и убијали су колико су стигли на најбруталније начине“, навео је Дракулић.

Тела убијених су камионима превожена у већ припремљене масовне гробнице у села надомак Глине, где су закопавана.

„Сутрадан би, одмах, преко тих тела било преорано и била би засејана нека пољопривредна култура, како би на тај начин покушали да сакрију злочине које су починили над српским народом на овим простором“, истакао је Дракулић.

Нажалост, скоро ништа није сачувано из старе цркве, рекао је Дракулић и додао да је једини спомен на ту цркву и страдање био споменик који је подигнут деведесетих година, а на којем су била исписана имена свих страдалих у цркви.

Споменик који је освештао некадашњи патријарх Српске православне цркве Павле срушен је 1995. године, у војној акцији Хрватске „Олуја“.

„И плоче са тог споменика су уништене, али по неким незваничним сазнањима, сачуване су у неком подруму у Глини. Међутим, њима ми немамо приступ“, рекао је Дракулић, који је већ 15 година прота нове глинске цркве.

У разговору са екипом Танјуга, Дракулић је сазнао и за постојање иконе пресвете Богородице, која се налази у приватној ризници, у породици потомака некадашњег глинског свештеника Николе Ерцеговца у Београду.

Праунук проте Ерцеговца Момчило Мирић испричао је за Танјуг да по величини та икона може бити олтарска, те да је рађена у италокритском стилу.

Како је навео, икону је наследио од сестре његове бабе Богданке, Ранке Ерцеговац, ћерке проте Ерцеговца.

Ранка Ервеговац пре Другог светског рата школовала се на Сорбони, где је упознала свог будућег мужа – Либанца, који је као пилот за време рата погинуо 1941. године.

Након смрти мужа, Ранка је одлучила да се врати у Србију где је њена породица већ прешла, али је на свом повратку прво свратила у Глину.

„Будући да је имала литвански пасош била је пропуштена од стране тадашњих власти НДХ, чак јој је било дозвољено да узме ствари из парохијског, очевог дома и да их укрца на воз за Београд. Међу тим стварима је била и икона Пресвете Богородице, која је стајала до њене смрти у трпезарији у њеном стану у Београду, а након њене смрти ја сам је наследио“, испричао је Мирић.

„У новом храму чува се грумен земље који је био натопљен крвљу страдалих“

Пројереј Дракулић навео је и да је у време када је изграђена нова глинска црква 1963. године постојала жеља да један део у храму буде посвећен успомени на стару глинску цркву, која је поделила судбину свог народа 1941. године.

„Зато је у самом храму, на месту леве певнице направљен мали олтар и у том олтару се налази у кивоту један грумен земље који је био натопљен крвљу страдалих мученика, која је по сведочењу ондашњег народа за време страдања, потоком текла из цркве“, рекао је Дракулић.

На месту где је била стара црква изграђен је првобитно Спомен дом, који је имао функцију спомен дома жртвама фашизма, међутим, како је навео Дракулић, 1995. године после „Олује“ и прогона српског народа из тих крајева, тај дом је претворен у Хрватски дом.

„Наш народ је хтео да се зида нова црква на темељима те порушене и спаљене цркве, јер су темељи још увек постојали, али ондашња комунистичка власт је национализовала ту парцелу, одузела је цркви и дала дозволу да се црква гради на другој, данашњој локацији, која је завршена и освештена 1963. године“, испричао је Дракулић.

И нова црква у Глини, централна црква глинске парохије, је страдала, односно минирана је у „Олуји“ 1995. године, али није срушена у потпуности.

Последице тог минирања саниране су пре две године, а према неким подацима, избегла је судбину старе цркве уз помоћ Хрвата, покојног Матије Хермана, који је једно време био прочелник Друштвеног одела у граду Глини.

„Чуо сам да је он заслужан што нова црква није срушена до темеља. Он се потрудио да после првобитног минирања, црква буде запечаћена и да буде под полицијским чувањем, да не би дошао неко и срушио цркву“, рекао је Дракулић.

„Трудимо се да будемо првенствено људи“

Како је испричао, већина злочина над српским народом у Хрватској се и данас негира или се амортизује на тај начин што покушава да се прекрије са догађајима из 1991. године.

„Покушавају да амортизују то као да се нешто слично десило њиховом народу од нашег народа. У рату деведесетих година, опет су српске жртве, ако се узме бројати ко је колико страдао, далеко у већем броју него жртве на хрватској страни. Било је и тамо невиних жртава, али у много мањем броју, него што је било на српској страни, а не може се поредити са мученицима из Другог светског рата, не само из Глине, већ са подручја целе НДХ“, навео је Дракулић.

Према његовим речима, данас је много мање Срба у Глини, око 900 људи у мање од 400 домаћинстава, а и они који су још ту су махом старији људи, који у просеку имају око 70 година.

У цркву увек долази неколико, од петоро до 20, 30 људи се окупља на Литургијама, а када су велики празници, Бадње вече, Божић, Васкрс и на славу цркве – Рођење пресвете Богородице, пуна је и црква и порта око цркве.

„Где год човек да живи подложан је разним искушењима тако да ми носимо различите крстове од оних који живе у Београду, али није лако нигде бити Србин. Није лако нигде бити човек данас. Трудимо се да будемо све то што није лако, првенствено људи, па потом Срби“, закључио је Дракулић.

(Тањуг)

Извор: РТС

Везане вијести:

ЗЛОЧИНИ ХРВАТСКИХ УСТАША: Убијање српског народа у Горњем Таборишту, код Глине, од стране својих комшија

Фељтон: Покољи Срба у Глини 1941. године (1)

Јереј Јован Обреновић: „ Све сам 1941. изгубио, осим вјере у Бога“