Проклетство бојовника Душка

У грађанском рату деведесетих Душко ниjе био jедини хрватски воjник или полицаjац српске националности, коjем су хрватске оружане снаге убили чланове наjближе породице. Душков случаj jе изишао у jавност захваљуjући одважности и писмености његове ћерке Сање. Остали ћуте и пате очекуjући повећања бранитељских привилегиjа.

ПИШЕ: Ђорђе Пражић

Душко Кнежевић jе рођен у Карловцу. Након развода родитеља у четвртоj години са маjком се вратио у Госпић. Његова маjка Душанка Вранеш jе бринула о њему и настоjала му пружити сву родитељску љубав. Душко ниjе био срећно диjете и притискали су га многи комплекси. Проблем jе покушао „рjешити“ одласком у воjну школу. Тешко да би се нормално уписао у воjну школу да ниjе било тетке Маше Ерцеговић, коjа jе радила у Одсjеку народне одбране у Госпићу. Душко одлази у Сплит гдjе 1984. завршава Морнаричку средњетехничку воjну школу.

По завршетку школе распоређен jе на торпедни чамац у Флоти Југославенске ратне морнарице коjа jе базирала у ратноj луци Лора у Сплиту. Традиционална морнаричка тегет и биjела униформа нису успjеле потиснути комплексе (приjе свега изгледа) несрећног Душка. Дужности на ратним бродовима изискивали су значаjне психо-физичке напоре и одрицања, на коjе Душко ниjе био спреман.

По ратноj луци Лора jе шетао мрзовољан и неуредан, вjечито незадовољан статусом и животом. Преко своjих рођака, ћерки тетке Маше М.М. и Ј.Б. успио се повезати са неким воjним докторима, коjи су му по потреби обезбеђивали боловање.  Када би његов брод требао испловити на задатак, он би се пар сати приjе испловљења поjавио са здраственом књижицом и намjенским боловањем. Командат брода би биjеснио, посада би гунђала а Душко би мирно након испловљења брода сjео у своjу „шкоду“ и отишао за Госпић, гдjе би по биртиjама и кафићима љечио животне комплексе. Један од наjбољих другова му jе био симпатични момак црне пути, унук од гостионичара Бициjе, кога су у Госпићу мало подругљиво звали Тоби (Кунта Кинте) по главном лику из ТВ сериjе „Корjени“ . Оба су имали сличан проблем са идентитетом, па су вjероватно заjедно налазили рjечи утjехе.

Да би се Душка рjешили из оперативне jединице послали су га у прекоманду у Краљевицу, гдjе се градио нови ратни брод ракетна фрегата. Ту упознаjе будућу супругу Жељку, коjа jе била екстремних хрватских националистичких схватања. Супруга не жели да напусти завичаj  па Душко успjева измолити прекоманду за Пулу 1988. године. Почиње радити у обалскоj артиљериjскоj батериjи на Музилу, коjа jе била у саставу 199. обалске артиљериjске групе са обалском артиљериjском батериjом и командом у касарни „Светице“ покраj села Шишан. Још jедна обалска батериjа из састава те групе налазила се на Барбариги.

Дезертер из ЈНА постаjе хероj Туђманове солдатеске

Вjероватно под утицаjем антисрпске расположене супруге а можда и због подршке маjке Душанке, 16.08.1991. дезертира из ЈНА и облачи униформу паравоjног састава Збора народне гарде Хрватске, гдjе постаjе дочасник (подофицир) 119. бригаде  ЗНГ. Међу припадницима те  пулске бригаде Душко се истицао са мржњом према припадницима ЈНА и српском народу. Да би хрватски заповjедник 119. бригаде испитао његову лоjалност, након три дана од дезертерства упутио га jе да обучен у униформи ЈНА, подмукло нападне своjе бивше другове у обалскоj артиљериjскоj батериjи на Барбариги код Пуле. Хрватска штампа jе обjавила да jе он заробио два тенка, два камиона, топ и 200 граната за тенк. Ти подаци нису истинити, jер у Пули и околини Морнарица (ЈНА) ниjе имала тенкова. Радило се о jедном случаjу предислокациjе топова 130 мм тешких осам тона са Барбариге. Код села Пероj покварила су се два камиона КРАЗ за вучу топова. Командант тадашњег 8. воjнопоморског сектора jе наредио да се та два топа гурну у море.

Касниjе jе Морнарица извукла из мора та два топа. У сваком случаjу таj „подвиг“ jе приписан Кнежевићу,  чиме jе подигнут боjовнички углед дезертера Душка. Занимљив jе податак да jе у одбрани jединице ЈНА на Барбариги од Душкових боjовника, учествовао часни подофицир ЈНА И.С. Хрват из околине Сиња (комшиjа од Мирка Норца). Значи Србин Душко jе погазио своjу заклетву а Хрват И.С ниjе, већ jе достоjанствено до краjа свог живота обављао старешинску дужност.

Подофицир И.С. jе видио Душка како се мота око воjног обjекта Барбарига, па му jе одржао лекциjу о патриотизму и отjерао. Душко се ниjе задовољио „пулским подухватом“, већ jе своjу мржњу према ЈНА, коjа га jе школовала и хранила, показао у нападима на воjне обjекте. У jедном таквом нападу на складиште мунициjе ЈНА код Делница jе рањен чиме jе добио ореол заслужног боjовника против „србочетничког“ агресора. У исто време у Госпићу бjесни рат. Нападани су и заузети обjекти ЈНА, нападана су околна српска насеља а у самом граду jе почео лов на Србе, коjи су остали у своjим становима и кућама.

Убиство Душкове маjке

Душанка Вранеш, виша медицинска сестра, jе била вредна жена.  Потицала jе из породице Вранеш из Смиљана коjа jе пуно страдала од госпићких усташа током Другог свjетског рата. Као медицински радник  несебично jе помагала свима, без обзира на националност, имовно стање или слично. Живjела скромно у свом стану у улици Маршала Тита у Госпићу, заjедно са невjенчаним супругом Николом Гаjићем. Женидба сина Душка и добиjање унуке Сузане и Сање, уњели су радост у њен скроман живот. Задњи пут jе била у Пули у аугусту 1991. на прослави трећег рођендана унуке Сузане. Душко jе тада знао да ће Хрвати ићи до краjа у борби за своjу државу па jе маjци предлагао да остане у Пули. Душанка ниjе хтjела остати у Пули jер jе вjеровала у државу Хрватску и нови имиџ њеног сина. Уосталом, када jе Душко звао маjку за савjет приjе дезертирања из ЈНА, она му jе рекла: „ЈНА ниjе више наша воjска, чим туче по свом народу“.

Први пут у Душанкин стан jе проваљено краjем септембра, причали су Душку у Госпићу накнадно. Злочинци са маскама на лицу пронашли су његову диплому из средње воjне школе и ножем jе забили у орман. Узалуд jе Душанка увjеравала маскиране припаднике „госпићких ескадрона смрти“ да jе њен син хрватски часник и да му jе jош у jулу поручила да „не  пуца на своj народ и да окрене страну“. Још два пута су проваљивали у стан а онда су њу и невjенчаног супруга Николу 17/18. октобара ухапсили, потрпали заjедно са другим Србима у камион и одвели у напуштену касарну  у Перушићу. У том некадашњем обjекту ЈНА, припадници хрватских снага под командом Стjепана Грандића, мучили су и тукли мушкарце а жене су силовали.

Ако jе истинита Душанкина порука сину Душку да „не пуца на своj народ, већ да окрене страну“, вjероватно jе након пакла у касарни у Перушићу и одвожења до Липове Главице, промjенила мишљење. Можда се сjетила своjих звjерски побиjених Вранеша у Смиљану током Другог свjетског рата. Гледаjући у стрељачком строjу припаднике разуларене хрватске воjске у коjоj jе њен син био хероj, вjероватно се покаjала за „изабрану другу страну“ и ЈНА као „агресора“.  Заjедно са осталим познатим госпићким Србима стрељана jе и масакрирана 18.октобра 1991. на Липовоj Главици близу Широке Куле. У децембру 1991. године извиђачи ЈНА и териториjаци из Широке Куле  на „ничиjоj земљи“ проналазе 24 измасакрирана тиjела

Обдукциjу и идентификациjу jе извршио познати воjни патолог Зоран Станковић, коjи jе на Душанкин обдукциони налаз ставио ознаку „УС-22“. „У „ jе значио Удбину као мjесто идентификациjе а „22“ броj леша. Душака jе привремено сахрањена на гробљу у Дебелом Брду.

Агониjа боjовника Душка

Негдjе 1992. године, Душко jе сазнао да су Мирко Норац-Кево и његови боjовници из Госпића убили његову маjку. Писао jе Туђману, влади и Сабору али одговора ниjе било.

Ратуjући на личком ратишту као Србин против Срба постаjе хероj у Туђмановоj новонасталоj независноj држави. Завршетком рата његове заслуге се заборављаjу и 31.12.1995. jе био пензионисан у року „пет минута“ у чину наредника, без одликовања. У међувремену они коjи су избjегавали крваво личко ратиште, борбу и напрезање, уз помоћ веза добили су одликовања и веће чинове а тиме и већа примања и привилегиjе.

Са ексхумираним посмртним остацима маjке сусрео се 2001. године у Заводу за судску медицину у Риjеци. Те године jе у Риjеци почело суђење „хероjу домовинског рата“ пензионисаном генералу ХВ Мирку Норцу-Кеви и осталим злочинцима. У то вриjеме Душко jе тешко живио од бранитељске пензиjе. Душкова мржња према ЈНА и српском народу ниjе материjално валоризована од стране хрватске државе.

За хрватску државу jе он био српска воjничка потрошна роба, коjоj никада не треба вjеровати. Био jе свjедок на суђењу Норцу. – Моjа маjка лежи у пластичноj врећи у Заводу за судску медицину у Риjеци на чиjем jе краjу окачена  ознака „УС-22“. Има три метка у грудима и jедан у глави коjа jоj jе располућена сjекиром. Доњег тjела нема, очаjаваjући jе говорио Душко. За таj случаj заинтересовала се хрватска jавност, приjе свега сплитски лист „Ферал“ коjи jе jедан од риjетких говорио о злочинима хрватске стране.

Сиромашан и болестима (диjабетес, претjерана гоjазност, посттрауматски ратни стрес (ПТСП), бубрези, главобоље итд.) измучени „дочасник у причуви“ Душко требао jе сахранити своjу маjку а за то ниjе имао новаца. Да би jе сахранио у гробљу у Пули Душку jе требало 6.000 марака, коjе ниjе имао.

–  Ако Рачан и Месић не плате укоп моjоj маjци, макар уз помоћ свог џепа, сахранићу jе у дворишту у Пули гдjе живим, очаjно се обраћао незаинтересованоj хрватскоj jавности.

Редакциjа „Ферала“ и Истарски демократски савез плаћаjу сахрану у Пули, гдjе Душанка Вранеш напокон налази вjечни мир.

Фералова прича о хрватском хероjу Србину Душку jе узнемирила домољубну jавност па се први у одбрану хрватког витеза Норца, jавио познати сплитски новинар Јосип Јовић, познат по своjим антисрпским ставовима, произашлим из његове привржености усташкоj идеологиjи.

Новинар Јосип Јовић jе изнио податке да jе Душко  „лажни свjедок“ коjи  настоjи оспорити дигнитет домовинског рата и ратни допринос и углед хероjа генерала Мирка Норца. По Јовићу, Душко jе „лажну причу“ продао „Фералу“ за 20.000 куна (3.000 марака). Јовић у своjоj усташкоj пропаганди иде даље и тврди да jе Душко сам убио своjу маjку Душанку, како би оптужио младу, тек насталу демократску хрватску државу. То jе иначе одавно позната хрватска теза да Срби сами себе убиjаjу, како би оптужили Хрвате. У хрватскоj jавности и историографиjи служи за оправдање свих усташких злочина над српским народом.

Оно што jе у овом случаjу jош горе jе чињеница да jе  Јосип Јовић лично познавао Душка. Новинар Јовић jе живио у Стобречу, иначе предграђу Сплита, гдjе су живjеле и Душкове рођаке. Јосипова супруга jе била добра приjатељица са М.М. па су се породично често дружили. Тим дружењима понекад jе присуствовао и Душко. У сваком случаjу Јовић jе добро упознат са несрећним Душковим животом, а његова „новинарска кама“ jе на неки начин извршила софистицирани злочин.

Приjатељство Јовићеве и М.М. породице  jе престало 06. маjа 1990. односно послиjе другог круга првих вишестраначких избора у Хрватскоj. Породице Душкових рођака су саме запале у проблем опстанка у Сплиту, па нису могле утицати на ширење Јовићевих лажи.

Екстремно домољубни дио хрватске jавности се окренуо против Душка. На улици у Пули почињу провокациjе домољуба а његове болести ескалираjу уништаваjући психофизички истрошени организам. Умире 31.10.2009. од последица можданог удара.

Његова супруга и двиjе ћерке остаjу да живу у сиромаштву у Пули. Борачки синдром из Југославиjе, гдjе су неборци уз два свjедока добивали веће пензиjе и привилегиjе од бораца и инвалида, поjавио се и у Хрватскоj. Душкова породица jе са невjерицом гледала богате и бахате породице хрватских бранитеља коjи су лажирали учешће у рату. Видећи да jе живот и смрт боjовника Душка био промашен, хрватскоj jавности се  15.11. 2009. у емисиjи „Недељом у 2“се обратила  његова ћерка Сања. У свом писму „Кад умреш више ниси бранитељ“ кукала jе над очевом судбином, апеловала jе на хрватску jавност за побољшање положаjа „бранитељских обитељи“ и смањење самоубистава бранитеља. Свирепо убиство баке Душанке Вранеш од стране хрватске воjске у Перушићу ниjе спомињала. Можда им jе Душко обjаснио да им jе бака убиjена у Госпићу због виших националних интереса у домовинском рату.

Трагедиjа породица Вранеш из Смиљана

Вранеши су позната личка српска породица. Породице Вранеш потичу из Теслиног Смиљана. Током Другог свjетског рата усташе су убиле 56 цивила различите доби са презименом Вранеш. Вранеш Јово jе погинуо 1945.  као партизан.

После рата Вранеши су у Госпићу били познати као вредни и поштени људи. Љепе црнке „Вранешке“ су западале за око госпићким момцима. Када се jе 1991. у Госпићу кољевци усташке идеологиjе поново повампирило усташтво, опет су страдали Вранеши. Осим стрељане Душанке рођене 02.01.1939., убиjена jе Борка Вранеш рођена 02.01.1926. иначе са статусом борца НОБ. Посебна трагедиjа jе убиство супружника  Вранеш Милана-Миће рођ. 07.02.1947. и Вранеш Наде рођене 23.11.1949. Они су убиjени од 18.-20. октобра 1991. Глава Миће-Милана Вранеша jе пронађено без главе на гробљу у Риjеци а тиjело у Сењу. Тиjело покоjне Наде нађено jе са неколико метака у потиљку.

Ниjе се само од Вранеша боjовник Душко двоумио у одбрани Југославиjе и српског народа. Вранеш Лука, Миланов-Мићин рођени брат jе завршио госпићку гимназиjу 1971. године. Био jе познати омладински активиста у Госпићу. Завршио jе Воjну академиjу у Загребу, а 1991. налазио се на дужности начелника службе безбедности у 367. пуку везе у Самобору. Након заробљавања, малтретирања и мучења од стране хрватске паравоjске одлази у Словениjу, гдjе се понижен вjероватно и данас бори за држављанство Словениjе. Образ и част породице Вранеш jе сачувао С. Вранеш коjи заслужуjе свако дивљење и поштовање.

Закључак

Као и многи лички Срби, Душко jе био васпитан у анационалном духу партизанског jугославенства. Та jугославенска заблуда jе са jедне стране посљедица наднационалног космополитског духа у српском народу, а са друге стране чињенице да су Срби убиjани због своjе националности и православне вjероисповjести. На таj начин у краjевима гдjе су наjвише страдали, Срби су подсвjесним бjежањем од своjе нациjе, покушали сачувати живот. Душко jе имао многе личне комплексе и у тешким тренутцима 1991. национално инфериоран, изабрао jе уз помоћ национално доминантне супруге „своj“ хрватски народ.

До краjа живота jе остао поносан на своjе учешће у хрватскоj воjсци коjа му jе убила маjку а мрзио jе ЈНА коjа га jе школовала и толерисала му jавашлук и нерад. Душка jе пратило своjеврсно српско проклетство, гдjе су Срби кроз различите личне везе (често у мjешовитим браковима), преко Југославена постаjали Хрвати.

Да би доказали приврженост новоприхваћеноj хрватскоj нациjи а често и католичкоj вjери морали су мрзити и учествовати у уништењу своjе српске нациjе. То доказивање хрватства код бивших Срба, нарочито код њихових потомака, представља стални генератор хистеричне шовинистичке мржње према српском народу у Хрватскоj. Прави Хрвати немаjу потребе доказивања свог хрватства. У грађанском рату деведесетих Душко ниjе био jедини хрватски воjник или полицаjац српске националности, коjем су хрватске оружане снаге убили чланове наjближе породице. Душков случаj jе изишао у jавност захваљуjући одважности и писмености његове ћерке Сање. Остали ћуте и пате очекуjући повећања бранитељских привилегиjа.

Литература:

„Хрватска држава jе убила моjу маjку“, arhiva.glas – javnosti.rs, 01.07.2001.
„Моjа воjска jе jе убила моjу маjку“, Ферал, Split, 10.02.2001.
„Када умреш ниси више бранитељ“, www.hous.hrvati-amac.com,
„Када умреш ниси више бранитељ“, youtube 13.10.2011,
Ратко Дмитровић, „Случаj хрватског воjника Душка“, www.pecat.co.rs.

Извор: Удружење Госпићана „Никола Тесла“ – gospic.rs

Од истог аутора:

Ђорђе Пражић: Хрватски сан | Јадовно 1941. – КУЛТУРА …

Ђорђе Пражић: ГУБИЦИ СТАНОВНИШТВА КОСИЊА У ДРУГОМ …

Ђорђе Пражић: Од кољача до витеза, од жртве до агресора …

Ђорђе Пражић: Јаме наших страдања и заблуда | Јадовно 1941 …

Ђорђе Пражић: Списак српских жртава рата на подручју …

Ко се борио у Хрватској од 1941. до 1945. године? | Јадовно …

Тајна Косињске јаме

Госпићка крвава јесен 1991.

Страва иза Основне школе „Анж Франкопан“ у Горњем Косињу …

Проклетство бојовника Душка | Јадовно 1941.

Хрватски напади на ЈНА 1991. године | Јадовно 1941 …

Три разгледнице из Госпића | Јадовно 1941. – КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Злочин над Србима из села Крш бацањем у јаму „Нездравка“ у …

Хрватска ревизија и српска амнезија

Госпићка крвава јесен 1991.