Problemi Hrvata sa Bobom Dilanom i Brankom Lustigom

Genocid nad Srbima u Drugom svetskom ratu bio je poznat samo na potesu od Vardara do Triglava, i među malobrojnim istoričarima…Zato je zapanjujuće, gotovo neverovatno, da jedan muzičar, istina svetskog kalibra, planetarno poznat, ali samo muzičar, izgovara ono što niko pre njega nije; Pavelićeve Hrvate stavlja u rang nacista, a Srbe na poziciju Jevreja

Iznenada, kad to niko nije mogao da pretpostavi ni u snovima, dva u svetu vrlo ugledna i uticajna čoveka, jedan iz muzičkog, drugi iz filmskog sveta, uradila su nešto što je u Hrvatskoj izazvalo veliku pažnju, reakcije i proteste. Naravno, reč je o Srbima.

UDARAC U VRH BRADE

Ne pamtim da je neko na međunarodnom planu Hrvatima tako zabio prst u oko kao ovih dana svetska rok legenda – Bob Dilan. Stavio ih je u red rasista iz Kju Kluks klana i Hitlerovih nacista. Udarac u vrh brade. U razgovoru za jedan američki list, govoreći o zločinu i žrtvi, prepoznavanju zla, strahovima…Dilan je kazao:„Ukoliko u vašim korenima postoji neki robovlasnik ili pripadnik Kju Kluks klana, crni ljudi to mogu da osete, baš kao što Jevreji mogu da nanjuše naciste ili Srbi nekog Hrvata.“
Ceo svet zna za bele američke robovlasnike i njihove crne robove; zna za masovno, sistematsko, nacističko ubijanje Jevreja, ali taj svet, nečijom voljom ne zna, pojma nema, da je država Hrvatska, za vreme Drugog svetskog rata, provodila program potpunog uništenja jednog naroda, Srba, i u toj nakani delimično uspela, ubivši najmanje 700.000 pripadnika tog naroda.
Genocid nad Srbima u Drugom svetskom ratu bio je poznat samo na potesu od Vardara do Triglava, i među malobrojnim istoričarima u Evropi, onima koji su imali volje i želje da to izučavaju. Zato je zapanjujuće, gotovo neverovatno, da jedan muzičar, istina svetskog kalibra, planetarno poznat, ali samo muzičar, izgovara ono što niko pre njega nije; Pavelićeve Hrvate stavlja u rang nacista, a Srbe na poziciju Jevreja.
Ne znam zbog čega je Dilan to uradio i otkud mu uopšte saznanja šta su sve Hrvati kroz istoriju radili Srbima, ali njegova konstatacija obavezuje Srbe, bar nekog i neke u tom narodu, da sada, kad nema onih ranijih brana i breša, svetu predstave stvarnu sliku događanja u predratnoj, ratnoj i posleratnoj, Titovoj Jugoslaviji. Svet o tome pojma nema.
Nijedna vlada „demokratske Srbije“ nije ni pokušala da pošalje tu stvarnu sliku preko naših granica, nijedan od srpskih pisaca, prihvaćenih na Zapadu, ne usuđuje se ni da govori, a kamoli da piše o tome (možda su baš zbog toga i prihvaćeni); nijedan srpski filmski stvaralac – režiser, scenarista – nema ni snage, ni hrabrosti da se pozabavi ovom temom. Desetine filmova snimljeno je o stradanju Jevreja, isto toliko o robovlasnicima i robovima na jugu Amerike, ali ne postoji, ponoviću i na ovom mestu, nijedan film o Jasenovcu, Jadovnom, Glinskoj crkvi… čak ni o Maspoku kao pripremi za ono što će uslediti 1991. posebno 1995. godine u Hrvatskoj.

Hrvatska, današnja, ova što će za koji mesec postati član Evropske unije, proterala je 400.000 Srba, otela njihovu imovinu, vrednu milijarde evra, delimično uništila tragove njihovog vekovnog postojanja na tim prostorima i niko o tome još nije snimio film, dokumentarni serijal, napisao pažnje vredan roman. Srbi, valjda, čekaju da to uradi Stiven Spilberg ili Bi-Bi-Si. Spilberg je, kao Jevrejin, tu vrstu duga prema svom narodu ispunio nekoliko puta do sada, na filmskom platnu, umetnički oblikovanim potresnim delima, sa jasnim porukama; Bi-Bi-Si u svojim arhivima ima desetine dokumentaraca o borbi Engleza protiv Hitlerove Nemačke, žrtvama, herojstvu.
Srbi u svojim arhivama drže partizanske filmove, ideološki, komunistički čiste, u kojima su Nemci nacisti, ustaše domaći izdajnici, a srpski antifašizam Narodnooslobodilačka borba naroda i narodnosti Jugoslavije. Nove, istinite, oslobođene svake ideologije, filmove koji bi predstavili pravu sliku Drugog svetskog rata na prostorima Jugoslavije, niko ne snima.
Za one koji nisu upoznati, Bob Dilan je rođen u Americi 1941. godine, u jevrejskoj porodici, kao Robert Alen Cimerman. Muzički kritičari drže da je jedan od najvećih, možda i najveći kantautor 20. veka. Piše scenarije za filmove, glumi, režira, objavljuje poeziju. Do ovog „incidenta“ u Hrvatskoj je imao kultni status, od pre neki dan je „stari narkoman“, „glazbeni diletant“, „neznalica i budala“. Čim je čula šta je Dilan izjavio urednica Radio „Splita“ Vedrana Krstić Ivanišević skinula je njegovu pesmu, emitovanu kao hit-nedelje, i zabranila do daljnjeg Dilana na talasima tog radija. Takvih zabrana na ostalim elektronskim medijima nije bilo, ali pada u oči, tvrde u Hrvatskoj, da nijedna radio-stanica, nijedan TV kanal u toj državi već danima ne puštaju Dilanove pesme. Dilan je svoje u Hrvatskoj otpevao.
Jedan drugi Jevrejin, Branko Lustig, rođen u Hrvatskoj, filmski producent u „Holivudu“, dvostruki oskarovac, ima ovih oktobarskih dana kod Hrvata tretman sličan Dilanu. Šta je on zgrešio? Na projekciji njegovog filma: „Poslednji let Petra Ginca“, u Zadru, pred tamošnjim đacima, Lustig je rekao: „Boga nema, jer da ga ima sprečio bi holokaust“.
Zadrani su bojkotovali nastavak prikazivanja i Lustig je povukao film iz tog grada. To ostvarenje, inače, govori o sudbini četrnaestogodišnjaka koga nacisti dovode u koncentracioni logor gde se njegov život okončava. Film ima preporuku Ujedinjenih nacija i dobio je brojne pohvale širom sveta. Lustig je imao ideju da kroz tu priču predstavi svu monstruoznost ideologije fašizma i nacizma, svakako i ustaštva, hrvatskog oblika fašizma.

BOJKOT I NEGIRANjE BOGA

Ako se ne zna nastavak ove priče lako je zaključiti da su Hrvati u Zadru film bojkotovali zbog Lustigovog negiranja Boga. To oni sami kažu. Ali… dogodilo se tu još ponešto. Posle zadarske projekcije Lustig je okupljenima govorio i o filmu i vremenu koje on oslikava. Tu je spomenuo Jasenovac, ubijanje Srba, Roma i Jevreja od strane ustaša, pa slučaj jedne osnovne škole u Hrvatskoj, u kojoj su učenici odbili da sede u klupi sa Romima i na kraju praksu u Vukovaru gde su srpska deca odvojena u posebne škole. Toga ne sme da bude – rekao je Lustig.
Doduše, kazao je on i da je nedavno bio u Aušvicu i osetio stid kad je video da među zastavama zemalja stradalih u tom logoru nema hrvatske zastave. Nije jasno šta je time hteo da kaže, najverovatnije da malo relaksira situaciju, pošto je zaista teško nekome objasniti da bi hrvatska zastave trebalo da bude u Aušvicu, kao dokaz hrvatskog stradanja u toj industriji smrti. Tamo su ubijani Jevreji iz Hrvatske, Srbi, i delimično Romi iz Hrvatske, ali šta sa tim ima hrvatska zastava? No, dobro, da mi vidimo šta je dalje bilo sa Lustigom.
U razgovoru posle projekcije u Zadru jedna učenica je žestoko protestovala, podržana glasnim odobravanjem prisutnih, rekavši Lustigu da je povređena načinom na koji se u filmu govori o Katoličkoj crkvi, odnosno da film ima antihrišćanske elemente. Lustiga je to povredilo, pa je odlučio da film iz Zadra odnese u Knin i prikaže ga tamošnjim učenicima. Tek je tu doživeo razočaranje i potpun poraz; u Kninu je dvorana bila prazna, ne računajući trojicu dečaka koji su se tu zatekli i seli u poslednji red.
Ispostavilo se da su bojkot zajednički organizovali roditelji dece i direktor osnovne škole, uz obrazloženje da Lustig na projekcijama drži političke govore. Tačno, Lustig je to zaista i radio, jer drugačije se o fašizmu govoriti ne može, preciznije, on je podsećao na Jasenovac, ustašku državu, mržnju kao stanje iz kojeg se uvek rađa zlo… i zaključio: „Govorim o svemu tome sada da neko ne kaže da toga nije bilo, a već se tako govori.“ Lustig je samo proširivao ono što je, u jednoj polurečenici, kazao Bob Dilan.
Događaji u Hrvatskoj, sa Lustigom u centru pažnje, pobudili su prilično interesovanje u svetu, u Americi pre svega. Mnogo veće nego ono što je rekao Bob Dilan. Lustig je u intervjuu za riječki „Novi list“ izjavio da mu se javio čak i Stiven Spilberg i – valjda zabrinut za njegovu ličnu bezbednost u Hrvatskoj – pozvao ga da se hitno vrati u Los Anđeles.
E, tu sada imamo razlog i potrebu za jednom malom ekskurzijom u prošlost, podsećanjem u čijem su centru Lustig i Spilberg. Negde sredinom devedesetih, kada je Franjo Tuđman u Hrvatskoj još imao status božanstva, a po zidovima kasarni Hrvatske vojske još visile slike ustaških ratnih zločinaca (skinute su tek posle odlučnog zahteva američkog ambasadora u Zagrebu), Branko Lustig je nagovorio Stivena Spilberga da Tuđmanu pošalje pismo podrške za sve što čini u svojoj državi. Srbi u Hrvatskoj su bili šokirani tim pismom. Nisu mogli da shvate zbog čega čuveni i veoma uticajni režiser, Spilberg, Jevrejin kao i Lustig, šalje takvo pismo čoveku koji se javno hvalio da mu žena nije ni Srpkinja, ni Jevrejka.
Šta se u međuvremenu dogodilo da je Lustig okrenuo ploču? Otkuda njegovo ondašnje oduševljenje Tuđmanom i Hrvatskom, koja je bila proustaška, a otkud ovo naknadno realno sagledavanje stvari, potreba da se malim Hrvatima, filmom i pričom, predočava šta se na tlu njihove države događalo u vreme Drugog svetskog rata. Odgovori postoje, ali su, bar ovde, manje važni od činjenice da se istina o strašnoj hrvatsko-srpskoj prošlosti probija u svet. Na kašičicu, polako, ali se ipak probija.

Piše: Ratko Dmitrović

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti:

Hrvatska: Zabranjen Bob Dilan

BUDAJ: HRVATSKA IZBJEGAVA ODGOVORNOST ZA USTAŠKE ZLOČINE

Bob Dilan: Srbi mogu da nanjuše Hrvate!