Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Проблеми Хрвата са Бобом Диланом и Бранком Лустигом

Датум објаве: петак, 5 октобра, 2012
Објављено у Ратко Дмитровић
Величина слова: A- A+

Геноцид над Србима у Другом светском рату био је познат само на потесу од Вардара до Триглава, и међу малобројним историчарима…Зато је запањујуће, готово невероватно, да један музичар, истина светског калибра, планетарно познат, али само музичар, изговара оно што нико пре њега није; Павелићеве Хрвате ставља у ранг нациста, а Србе на позицију Јевреја

Ратко Дмитровић
Ратко Дмитровић

Изненада, кад то нико није могао да претпостави ни у сновима, два у свету врло угледна и утицајна човека, један из музичког, други из филмског света, урадила су нешто што је у Хрватској изазвало велику пажњу, реакције и протесте. Наравно, реч је о Србима.

УДАРАЦ У ВРХ БРАДЕ

Не памтим да је неко на међународном плану Хрватима тако забио прст у око као ових дана светска рок легенда – Боб Дилан. Ставио их је у ред расиста из Кју Клукс клана и Хитлерових нациста. Ударац у врх браде. У разговору за један амерички лист, говорећи о злочину и жртви, препознавању зла, страховима…Дилан је казао:„Уколико у вашим коренима постоји неки робовласник или припадник Кју Клукс клана, црни људи то могу да осете, баш као што Јевреји могу да нањуше нацисте или Срби неког Хрвата.“
Цео свет зна за беле америчке робовласнике и њихове црне робове; зна за масовно, систематско, нацистичко убијање Јевреја, али тај свет, нечијом вољом не зна, појма нема, да је држава Хрватска, за време Другог светског рата, проводила програм потпуног уништења једног народа, Срба, и у тој накани делимично успела, убивши најмање 700.000 припадника тог народа.
Геноцид над Србима у Другом светском рату био је познат само на потесу од Вардара до Триглава, и међу малобројним историчарима у Европи, онима који су имали воље и жеље да то изучавају. Зато је запањујуће, готово невероватно, да један музичар, истина светског калибра, планетарно познат, али само музичар, изговара оно што нико пре њега није; Павелићеве Хрвате ставља у ранг нациста, а Србе на позицију Јевреја.
Не знам због чега је Дилан то урадио и откуд му уопште сазнања шта су све Хрвати кроз историју радили Србима, али његова констатација обавезује Србе, бар неког и неке у том народу, да сада, кад нема оних ранијих брана и бреша, свету представе стварну слику догађања у предратној, ратној и послератној, Титовој Југославији. Свет о томе појма нема.
Ниједна влада „демократске Србије“ није ни покушала да пошаље ту стварну слику преко наших граница, ниједан од српских писаца, прихваћених на Западу, не усуђује се ни да говори, а камоли да пише о томе (можда су баш због тога и прихваћени); ниједан српски филмски стваралац – режисер, сценариста – нема ни снаге, ни храбрости да се позабави овом темом. Десетине филмова снимљено је о страдању Јевреја, исто толико о робовласницима и робовима на југу Америке, али не постоји, поновићу и на овом месту, ниједан филм о Јасеновцу, Јадовном, Глинској цркви… чак ни о Маспоку као припреми за оно што ће уследити 1991. посебно 1995. године у Хрватској.

Хрватска, данашња, ова што ће за који месец постати члан Европске уније, протерала је 400.000 Срба, отела њихову имовину, вредну милијарде евра, делимично уништила трагове њиховог вековног постојања на тим просторима и нико о томе још није снимио филм, документарни серијал, написао пажње вредан роман. Срби, ваљда, чекају да то уради Стивен Спилберг или Би-Би-Си. Спилберг је, као Јеврејин, ту врсту дуга према свом народу испунио неколико пута до сада, на филмском платну, уметнички обликованим потресним делима, са јасним порукама; Би-Би-Си у својим архивима има десетине документараца о борби Енглеза против Хитлерове Немачке, жртвама, херојству.
Срби у својим архивама држе партизанске филмове, идеолошки, комунистички чисте, у којима су Немци нацисти, усташе домаћи издајници, а српски антифашизам Народноослободилачка борба народа и народности Југославије. Нове, истините, ослобођене сваке идеологије, филмове који би представили праву слику Другог светског рата на просторима Југославије, нико не снима.
За оне који нису упознати, Боб Дилан је рођен у Америци 1941. године, у јеврејској породици, као Роберт Ален Цимерман. Музички критичари држе да је један од највећих, можда и највећи кантаутор 20. века. Пише сценарије за филмове, глуми, режира, објављује поезију. До овог „инцидента“ у Хрватској је имао култни статус, од пре неки дан је „стари наркоман“, „глазбени дилетант“, „незналица и будала“. Чим је чула шта је Дилан изјавио уредница Радио „Сплита“ Ведрана Крстић Иванишевић скинула је његову песму, емитовану као хит-недеље, и забранила до даљњег Дилана на таласима тог радија. Таквих забрана на осталим електронским медијима није било, али пада у очи, тврде у Хрватској, да ниједна радио-станица, ниједан ТВ канал у тој држави већ данима не пуштају Диланове песме. Дилан је своје у Хрватској отпевао.
Један други Јеврејин, Бранко Лустиг, рођен у Хрватској, филмски продуцент у „Холивуду“, двоструки оскаровац, има ових октобарских дана код Хрвата третман сличан Дилану. Шта је он згрешио? На пројекцији његовог филма: „Последњи лет Петра Гинца“, у Задру, пред тамошњим ђацима, Лустиг је рекао: „Бога нема, јер да га има спречио би холокауст“.
Задрани су бојкотовали наставак приказивања и Лустиг је повукао филм из тог града. То остварење, иначе, говори о судбини четрнаестогодишњака кога нацисти доводе у концентрациони логор где се његов живот окончава. Филм има препоруку Уједињених нација и добио је бројне похвале широм света. Лустиг је имао идеју да кроз ту причу представи сву монструозност идеологије фашизма и нацизма, свакако и усташтва, хрватског облика фашизма.

БОЈКОТ И НЕГИРАЊЕ БОГА

Ако се не зна наставак ове приче лако је закључити да су Хрвати у Задру филм бојкотовали због Лустиговог негирања Бога. То они сами кажу. Али… догодило се ту још понешто. После задарске пројекције Лустиг је окупљенима говорио и о филму и времену које он осликава. Ту је споменуо Јасеновац, убијање Срба, Рома и Јевреја од стране усташа, па случај једне основне школе у Хрватској, у којој су ученици одбили да седе у клупи са Ромима и на крају праксу у Вуковару где су српска деца одвојена у посебне школе. Тога не сме да буде – рекао је Лустиг.
Додуше, казао је он и да је недавно био у Аушвицу и осетио стид кад је видео да међу заставама земаља страдалих у том логору нема хрватске заставе. Није јасно шта је тиме хтео да каже, највероватније да мало релаксира ситуацију, пошто је заиста тешко некоме објаснити да би хрватска заставе требало да буде у Аушвицу, као доказ хрватског страдања у тој индустрији смрти. Тамо су убијани Јевреји из Хрватске, Срби, и делимично Роми из Хрватске, али шта са тим има хрватска застава? Но, добро, да ми видимо шта је даље било са Лустигом.
У разговору после пројекције у Задру једна ученица је жестоко протестовала, подржана гласним одобравањем присутних, рекавши Лустигу да је повређена начином на који се у филму говори о Католичкој цркви, односно да филм има антихришћанске елементе. Лустига је то повредило, па је одлучио да филм из Задра однесе у Книн и прикаже га тамошњим ученицима. Тек је ту доживео разочарање и потпун пораз; у Книну је дворана била празна, не рачунајући тројицу дечака који су се ту затекли и сели у последњи ред.
Испоставило се да су бојкот заједнички организовали родитељи деце и директор основне школе, уз образложење да Лустиг на пројекцијама држи политичке говоре. Тачно, Лустиг је то заиста и радио, јер другачије се о фашизму говорити не може, прецизније, он је подсећао на Јасеновац, усташку државу, мржњу као стање из којег се увек рађа зло… и закључио: „Говорим о свему томе сада да неко не каже да тога није било, а већ се тако говори.“ Лустиг је само проширивао оно што је, у једној полуреченици, казао Боб Дилан.
Догађаји у Хрватској, са Лустигом у центру пажње, побудили су прилично интересовање у свету, у Америци пре свега. Много веће него оно што је рекао Боб Дилан. Лустиг је у интервјуу за ријечки „Нови лист“ изјавио да му се јавио чак и Стивен Спилберг и – ваљда забринут за његову личну безбедност у Хрватској – позвао га да се хитно врати у Лос Анђелес.
Е, ту сада имамо разлог и потребу за једном малом екскурзијом у прошлост, подсећањем у чијем су центру Лустиг и Спилберг. Негде средином деведесетих, када је Фрањо Туђман у Хрватској још имао статус божанства, а по зидовима касарни Хрватске војске још висиле слике усташких ратних злочинаца (скинуте су тек после одлучног захтева америчког амбасадора у Загребу), Бранко Лустиг је наговорио Стивена Спилберга да Туђману пошаље писмо подршке за све што чини у својој држави. Срби у Хрватској су били шокирани тим писмом. Нису могли да схвате због чега чувени и веома утицајни режисер, Спилберг, Јеврејин као и Лустиг, шаље такво писмо човеку који се јавно хвалио да му жена није ни Српкиња, ни Јеврејка.
Шта се у међувремену догодило да је Лустиг окренуо плочу? Откуда његово ондашње одушевљење Туђманом и Хрватском, која је била проусташка, а откуд ово накнадно реално сагледавање ствари, потреба да се малим Хрватима, филмом и причом, предочава шта се на тлу њихове државе догађало у време Другог светског рата. Одговори постоје, али су, бар овде, мање важни од чињенице да се истина о страшној хрватско-српској прошлости пробија у свет. На кашичицу, полако, али се ипак пробија.

Пише: Ратко Дмитровић

Извор: ПЕЧАТ

 

Везане виjести:

Хрватска: Забрањен Боб Дилан

БУДАЈ: ХРВАТСКА ИЗБЈЕГАВА ОДГОВОРНОСТ ЗА УСТАШКЕ ЗЛОЧИНЕ

Боб Дилан: Срби могу да нањуше Хрвате!




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top