Прилог из 1999. године: Јасеновачка збирка на путу ка забораву – остављена да нестане

Да би је сачувао од уништења, Брдар је збирку премјештао пет пута, да би на крају завршила у његовом стану

„Чим смо сазнали да се грађа из Спомен-подручја Јасеновац налази на више мјеста у Козарској Дубици и да је неадекватно заштићена, предузели смо мјере…“ , причају у Министарству науке и културе.

А од тренутка када је овај вриједни историјски материјал остао без званичне бриге до наведеног сазнања требало је да прође цијелих осам година. За све то вријеме јасеновачка музејска збирка била је у апсолутној бризи само једног човјека – кустоса и тадашњег помоћника директора Спомен-подручја Јасеновац Симе Брдара.

Видјевши како ствари теку и у жељи да спаси збирку, Брдар је у априлу ’91. пренио дио музејске грађе у Козарску Дубицу и поставио изложбу „Јасеновац 1941-1945.“ Наредних мјесеци он и двојица његових колега криомице износе дио по дио докумената и депонују их у Дубицу. „У октобру исте године јединице ЈНА су потиснуле хрватске снаге из Јасеновца . Уз помоћ старјешина ЈНА ушли смо у Музеј Спомен-подручја Јасеновац и покупили све што је преостало иза хрватске војске, која је ту боравила од јуна 1991. Напомињем да је прије ратних операција било довољно времена да се збирка дислоцира ако треба и на Мјесец, но очито је да је она остављена као подвала и са намјером да нестане. С обзиром на историјски значај збирке, другачије објашњење немам“, каже Симо Брдар.

Да би је сачувао од уништења, Брдар је током наредних осам година збирку премјештао пет пута, а на крају је завршила у његовом стану. Од спашеног дијела збирке поставио је и изложбу, за чије организовање је помоћ добио само од општинских органа Козарске Дубице. Дописи које је у међувремену слао званичним институцијама већином су остајали без икаквог одговора.

Почело је:

Средином прошле године на апеле за збрињавање збирке коначно је реаговано. Формирана је Комисија коју су чинили представници Ресорног министарства, Архива РС и сам Брдар.

„Грађа је најприје лоцирана, а потом је одлучено да се изузме из пунктова у Дубици и смјести у Архив РС“, каже министар за науку и културу Живојин Ерић. Требало је опет чекати више од годину дана да се одлука реализује; у септембру ове године сав материјал је из Дубице пребачен у Архив. По ријечима директора Архива Душана Вржине, „грађа је сада обезбијеђена и већ се кренуло са чишћењем и разврставањем“.

Захваљујући стручној Брдаревој бризи доста је очувана. „Има мањих оштећења, али се могу толерисати; помоћу одређених поступака осигураћемо материјал од даљег пропадања“, каже Вржина.

Иако још остаје дилема да ли је Архив или Музеј адекватније мјесто за чување ове драгоцјене грађе, сви истичу како је за почетак најбитније да је она коначно негдје смјештена. „Физички је осигурана, обезбијеђен је простор и испуњени услови у погледу потребне температуре, свјетлости… „, објашњава директор Архива. Додуше, још нису обезбијеђени апарати за исушивање влаге, „али се просторије свакодневно природно вјетре“.

По мишљењу Симе Брдара, једино адекватно мјесто за чување јасеновачке грађе јесте Доња Градина (дио јасеновачког стратишта који се налази у РС) или јединствено Спомен-подручје Јасеновац.“Сваки други однос је расипање моштију јасеновачких и градинских великомученика; ако су гробови на једном мјесту, крстови на другом, документи и предмети на трећем, све то води ка неминовном путу у заборав“, каже Брдар.

В.Д. ничега:
Оспособљавање Спомен-подручја Доња Градина прича је за себе. Формално, на томе се почело „радити“ средином ’96, када је Скупштина РС донијела Закон о Спомен-подручју Доња Градина. „Подручје је формирано, било је неколико људи који су задужени за то, али не знам из којих разлога није пуно учињено; вјероватно због финансијских и неких других слабости“, објашњава министар Ерић.

Један од разлога за оволико одуговлачење јесте и немогућност избора управног одбора. Проблеми су изглед страначке природе, јер свако покушава да „прогура“ свог човјека; учешће у управном одбору асоцира на појмове утицај и новац, мада је дискутабилно колико би се у овом случају било ко могао окористити.

Због тога што још није изабран управни одбор, не може се расписати ни конкурс, изабрати директор, запослити радници и кренути у уређење простора. Цијели простор је запуштен и девастиран, а посао око одржавања поново је пао на терет Симе Брдара и двојице ранијих радника Спомен-подручја Јасеновац Милана Вукића и Мирка Живковића.

Одлуком из 1996. Симо Брдар је постављен за в.д. директора Спомен-подручја Доња Градина. „Још увијек обављам ту дужност, ма шта то в.д. значило“, каже Брдар, додајући како ова институција, коју чине њих тројица, још није званично регистрована. Такође, не располаже ни канцеларијским и музејским простором, као ни опремом за одржавање. „Радим као кустос, набављач, водич… Користим свој стан као канцеларијски простор, свој приватни телефон, приватни аутомобил. Живковић и Вукић својим тракторима бране масовне гробнице у Доњој Градини од корова“, прича Брдар.

По тврђењу министра Ерића, обезбијеђена су средства за реконструкцију помоћног објекта у Спомен-подручју Доња Градина и за уређење пјешачких прилаза и инсталирање освјетљења. Сљедећа фаза – уређење самог Спомен-подручја – захтијеваће, по министровим ријечима, знатно већа средства; још их нема, али их очекују.

Очекује се, такође, да се овога пута на реализацију неће чекати осам година. Било би „мало превише“.

Хрватска рачуница

Недавно је испред Велепосланства Хрватске у БиХ стигао допис званичним органима РС, са захтјевом да се јасеновачка грађа уступи Хрватској; наводно с намјером да се поново стави у функцију и презентира као документ. Како би та презентација изгледала, није тешко замислити , поготово након њихових посљедњих „истраживања“.

Једна од комисија хрватског Сабора изашла је недавно са податком да је у јасеновачком логору уморено негдје између 2.200 и 2.300 људи, и то већином Хрвата.

„У њиховом извјештају помиње се број од „само“ 203 уморена Јевреја, мада се поуздано зна да свака од укупно 105 истражених масовних гробница садржи већи број уморених од наведеног“, каже Брдар.

* * * * * *

Музеј жртава геноцида

Дио јасеновачке збирке који је уступљен Музеју жртава геноцида у Београду априла ’98. још увијек није враћен. „Истина је да сам на основу снажних, па и политичких притисака, а на своје велико противљење, уступио на реверс изложбу „Јасеновац 1941-1945.“ Музеју у Београду. Договор је био да се она врати до јула исте године, али то ни до данас није испоштовано“, каже Симо Брдар.

По сопственом признању, на њега су као присталицу тезе да збирка мора остати на аутентичном мјесту, тј. Доњој Градини, непрестано вршени притисци, како у виду добронамјерних упозорења, тако и у виду пријетњи. „Небројано пута је од мене тражено да се спашени дио јасеновачке збирке измјести у Београд, као наводно сигурније мјесто. Колико је сигурно, показали су посљедњи догађаји“, прича Брдар. Ускоро би , по његовим ријечима, требало да услиједи састанак са пар људи, гдје би се требало понудити разјашњење ове ситуације.

Извор: Митрополија Црногорско-приморска децембар 1999.

Аутор: СЛАВА ГОВЕДАРИЦА

Прилог је објављен у магазину Репортер, Бања Лука, бр. 85, децембар 1999.

Архива Јасеновца бесправно уступљена Вашингтону!?
3. децембар 1999.

Како Радио-Светигора сазнаје од господина Симе Брдара, кустоса Јасеновачког музеја, бивши премијер Републике Српске Милорад Додик је пред крај своје власти, 27. октобра 2000., потписао споразум са Музејем холокауста у Вашингтону којим је без икакве одлуке Владе Српске и без знања Скупштине Музеју уступио комплетну Архиву Јасеновачког музеја.

Архива је тешком муком спашена од погрома и уништавања током операције Бљесак на Побусани понедјељак 1. маја 1995. (када су хрватске јединице бомбардовале чак и гробове на босанској страни јасеновачког логора) и налазила се на чувању код кустоса Јасеновачког музеја Симе Брдара до 1999. када је одлуком Додикове Владе измештена у Архив Републике Српске, наводно ради обраде, одакле је требало да буде враћена у Градину (јасеновачко стратиште које се налази у Републици Српској). Међутим, грађа уопште није дирана ни обрађивана све до Додикове самовољне одлуке, која је услиједила тачно годину дана након што су се за збирку заинтересовали представници Музеја холокауста из Вашингтона и обишли је.

Баш у тренутку када је проглашењем јасеновачког спомен-храма за манастир цијели проблем почео да се благодатно преображава и рјешава, овај поступак Милорада Додика је тежак ударац не само свом народу већ и било каквој могућности да се дође до истине, која је потребна и спасоносна и Србима и Хрватима.

Извор: Митрополија Црногорско-приморска