Priča o zabranjenoj ljubavi

Volelo se dvoje mladih… kad su hteli da se uzmu, dušmani im ne dadoše… Stihovi poznate pesme mogli bi da se primene na priču o ljubavi Cileta i Branke Marjanović. Epilog njihove lične priče je, ipak, bio drugačiji.

Kada se u junu 1941. Dragoslav-Cile Marjanović, golobradi momčić iz Ivanovaca u Kačeru, zaputio u slobodne srpske planine, nije ni mogao da predvidi da će taj čin dramatično izmeniti njegov život. Prvi put tada video je Dražu Mihailovića, pukovnika kojem je – zbog njegove očinske brige, blagog karaktera i dubine idealizma – ostao veran celog života. Zbog pomaganja Ravnogorskog pokreta Cileta Marjanovića su proganjali i hapsili Nemci i ljotićevci 1942, a 1944. i pobednici u građanskom ratu u Srbiji – komunisti. Tek što je Ljig oslobođen od Nemaca, Ciletu je na ulici prišao kum blizak novim vlastima i došapnuo mu:

Rešili su, sigurno ti tvrdim, da te noćas uhapse i sprovedu u Belanovicu. Usput, kad prođu kačersku ćupriju, sledi ti metak u potiljak!

Cile se našao u čudu. Nikome u ratu nije ništa skrivio, pucao je samo na okupatora. No, znao je da sa komunističkom tajnom policijom OZN-om nema šale. U Ljigu i okolnim selima već je bilo streljanih. Morao je u šumu, u odmetništvo. Krio se dve pune godine. Najviše je boravio u Beogradu, sa lažnim identitetom, obavljajući fizičke poslove. Kada mu je dozlogrdilo da se skriva, znajući da je nevin i verujući da je prošlo vreme smrti, vratio se u zavičaj. Pogrešio je, odmah su ga uhapsili i utamničili. Sudili su mu pod sumnjom da je hapsio i tukao partizane, a jednog od njih i streljao. S obzirom da je cela optužba, iako iskonstruisana u OZN-i, stajala na staklenim nogama, oslobođen je.

Cile je udahnuo slobodu punim plućima. Zaposlio se, u slobodno vreme igrao je fudbal i zabavljao se sa vršnjacima. Izučio je i zanat fotografa i u Ljigu otvorio svoju radnjicu. Zagledao se u knjižarku iz susedstva, čija ga je svetla kosa vezana u kike opčinila. Smogao je snage da joj to i prizna. Njihovi mladalački susreti bili su ispunjeni razgovorima punim poverenja i iskrenosti. Cile je svraćao u knjižaru, a zatim je pratio do železničke stanice. Saznao je da se njegova izabranica zove Gordana. Da je deset godina mlađa od njega. Da je rodom iz obližnjeg sela Cvetanovaca. I… da su joj oca… ubili četnici. Ona je bila član komunističke partije.

Činjenica da pripadaju dvema stranama u građanskom ratu koji je još tinjao u miru nije ih razdvojila, niti se isprečila između njihovog odnosa. Dvoje mladih su iznad svega verovali – u ljubav. Međutim, drugi nisu tako mislili. Jedne večeri, Gordana je uzbuđeno ispričala Ciletu da su je zvali u UDB-u i rekli joj da mora da prekine da se viđa sa njim. On je četnik, a isti ti četnici su njoj ubili oca. Cile je bio očajan. Duša mu je bila rastrzana dilemama i pitanjima.

Kako mogu da budem kriv za nešto što nisam dovoljno ni znao? Na mestu ubistva tvog oca nisam bio i ne znam šta se sve tamo dogodilo! Otkud im takva pamet? Moja su osećanja prema tebi iskrena i poštena! Ja znam da su se četnici i partizani gledali preko nišana. Mogu da razumem da kod nekih ljudi postoji doživotna mržnja zbog ratnog učestvovanja na različitim stranama. Ali, ne mogu da razumem, zašto se i među odnose četničkih i partizanskih porodica stavlja glogov kolac?

Prkosan kakav je bio, odbio je Gordanin predlog da se viđaju kradom. Ko da mu zabrani da nekog voli? Ali, UDB-a ih je preko svojih agenata stalno držala na oku. Ciletu je nagovešteno da, ako će ih to rastaviti, on može da bude i uhapšen. Gordanina braća su u policiji (jedan je i načelnik) i protive se njihovoj ljubavi. Njih dvoje, ne obazirući se na pretnje, krojili su zajedničke planove o tome gde će i kako živeti, maštali da imaju puno dece. Tajno su otputovali za Beograd 1952. i tamo se venčali. U maleni Ljig vratili su se prkosno, držeći se pod ruku, dok su šetali ulicama. Svi su mogli da ih vide. Svet je bio njihov. Cile je svoju mladu nevestu doveo u kuću i obradovao roditelje. Iz njene porodice ponajviše su stizala upozorenja i pretnje, a ona im je odgovarala kratko i jasno:

Ja se nisam udala u četničku kuću, već za Cila! Ja Cila volim!

Usledilo je veselje u Ljigu. Preko 300 gostiju igralo je i pevalo, muzika se orila okolinom. Zajednički život naličio je na idiličan: oboje su radili, on i previše jer se pročuo kao dobar fotograf, a nedugo potom rodio im se i sin, naslednik prezimena i krsne slave. Bila je godina ’53, kada se činilo da represija u društvu počinje da popušta. Sin je pravio prve korake, a Gordana je i drugi put zatrudnela. U ranim večernjim časovima Cile je zatvarao radnju i polazio kući na večeru. Iznenada mu se sve zavrtelo kada mu je, kao u ružnom snu, grupa policajaca vezala ruke i kao kakvog razbojnika odvela ga u zatvor da mu tamo – stave okove. Svet porodice Marjanović okrenuo se naopačke.

Cile je do granica izdržljivosti noću odvođen na saslušanja, gde su mu pretili i ponižavali ga. Tražili su od njega da prizna da je bio u četničkom prekom sudu, da je mučio ljude – sve ono za šta su ga teretili 1946. Preko dana su ga primoravali da trlja pod rukama dok ne prokrvare. Istovremeno, protiv njega je pripremljen čitav tim lažnih svedoka, većina silom primorana da ga optuže pred sudom. Ovoga puta sve je bilo pripremljeno, a režiser je bila lokalna UDB-a. Pred okružnim sudom u Valjevu Cile je 1956. osuđen na 13 godina zatvora. Džabe je Gordana pisala žalbe nadležnima, čak i Josipu Brozu Titu, gde je navodila prave razloge njegovog robijanja. Cilj je bio ostvaren: rasturen je brak nepokornog četnika i ćerke partizanskog prvoborca.

Naslovna strana sećanja Cileta Marjanovića, pretočenih u knjigu

Cile je na robiji prolazio svoju golgotu. Stražari su primoravali zatvorenike da hodaju četvoronoške, da laju na sijalice, da ližu prljave zidove. Kada je Cile došao na red, on je odbio da im se povinuje. Za kaznu su ga pod batinama ugurali u neku furunu, gde je prenoćio u ranama i bez svesti. Održavale su ga samo misli o porodici, koja je imala svoju tamnicu i na slobodi. Prolazili su dani… sto dana… hiljadu dana… tri hiljade dana… četiri hiljade dana… u zatvoru. Gordana je čaršijom hodala uzdignute glave, iako su je svi oni koji su bili protiv njihovog braka nazivali ženom ubice. Nije ni pomišljala da ga ostavi. No došao je 1969. i dan kada je, posle svih muka, Ciletova kazna istekla. Izašao je iz zatvora žurnim korakom i nije se osvrtao. Na slobodi, „darovanoj slobodi“ kako ju je Borislav Pekić nazivao, Gordana ga je čekala. Dok je bio u zatvoru, rodila mu je i kći, a deca su odrastala bez očevog prisustva. U maloj sredini, Cile je sretao one koji su ga zatvorili, optužili i osudili nevinog, samo zbog zabranjene ljubavi. Poput zaveta je tada nosio tri majčine reči: „Oprosti im sine“.

Prohujale su godine i decenije kada je došlo do preokreta. Lažni svedoci, jedan po jedan, tražili su ga da ga sretnu, stisnu mu ruku i zamole ga za oproštaj jer su govorili ono na šta su, i sami u životnoj opasnosti, bili primorani. Jedan od njih tražio je Cileta i da ga poseti na samrti – da sam lakše ispusti dušu. Njihove izjave, momenat kada su posle decenija ćutnje otvarali dušu, beležio je i čovek iz suda, koji će potom presudu iz 1956. proglasiti ništavnom, da stari ravnogorac bude bar tako rehabilitovan… Cile Marjanović nikada nije zaboravio svoju golgotu. To nije mogao. Mogao je da oprosti i to je i učinio. Svoj život pretočio je u knjigu. Bio je cenjen građanin Ljiga, u kom je doživeo duboku starost pored voljene žene, gledajući potomstvo koje se umnožava.

Izvor: Srpski Akademski Krug