Прича о забрањеној љубави

Волело се двоје младих… кад су хтели да се узму, душмани им не дадоше… Стихови познате песме могли би да се примене на причу о љубави Цилета и Бранке Марјановић. Епилог њихове личне приче je, ипaк, био другачији.

Када се у јуну 1941. Драгослав-Циле Марјановић, голобради момчић из Ивановаца у Качеру, запутио у слободне српске планине, није ни могао да предвиди да ће тај чин драматично изменити његов живот. Први пут тада видео је Дражу Михаиловића, пуковника којем је – због његове очинске бриге, благог карактера и дубине идеализма – остао веран целог живота. Због помагања Равногорског покрета Цилета Марјановића су прогањали и хапсили Немци и љотићевци 1942, а 1944. и победници у грађанском рату у Србији – комунисти. Тек што је Љиг ослобођен од Немаца, Цилету је на улици пришао кум близак новим властима и дошапнуо му:

Решили су, сигурно ти тврдим, да те ноћас ухапсе и спроведу у Белановицу. Успут, кад прођу качерску ћуприју, следи ти метак у потиљак!

Циле се нашао у чуду. Никоме у рату није ништа скривио, пуцао је само на окупатора. Но, знао је да са комунистичком тајном полицијом ОЗН-ом нема шале. У Љигу и околним селима већ је било стрељаних. Морао је у шуму, у одметништво. Крио се две пуне године. Највише је боравио у Београду, са лажним идентитетом, обављајући физичке послове. Када му је дозлогрдило да се скрива, знајући да је невин и верујући да је прошло време смрти, вратио се у завичај. Погрешио је, одмах су га ухапсили и утамничили. Судили су му под сумњом да је хапсио и тукао партизане, а једног од њих и стрељао. С обзиром да је цела оптужба, иако исконструисана у ОЗН-и, стајала на стакленим ногама, ослобођен је.

Циле је удахнуо слободу пуним плућима. Запослио се, у слободно време играо је фудбал и забављао се са вршњацима. Изучио је и занат фотографа и у Љигу отворио своју радњицу. Загледао се у књижарку из суседства, чија га је светла коса везана у кике опчинила. Смогао је снаге да јој то и призна. Њихови младалачки сусрети били су испуњени разговорима пуним поверења и искрености. Циле је свраћао у књижару, а затим је пратио до железничке станице. Сазнао је да се његова изабраница зове Гордана. Да је десет година млађа од њега. Да је родом из оближњег села Цветановаца. И… да су јој оца… убили четници. Она је била члан комунистичке партије.

Чињеница да припадају двема странама у грађанском рату који је још тињао у миру није их раздвојила, нити се испречила између њиховог односа. Двоје младих су изнад свега веровали – у љубав. Међутим, други нису тако мислили. Једне вечери, Гордана је узбуђено испричала Цилету да су је звали у УДБ-у и рекли јој да мора да прекине да се виђа са њим. Он је четник, а исти ти четници су њој убили оца. Циле је био очајан. Душа му је била растрзана дилемама и питањима.

Како могу да будем крив за нешто што нисам довољно ни знао? На месту убиства твог оца нисам био и не знам шта се све тамо догодило! Откуд им таква памет? Моја су осећања према теби искрена и поштена! Ја знам да су се четници и партизани гледали преко нишана. Могу да разумем да код неких људи постоји доживотна мржња због ратног учествовања на различитим странама. Али, не могу да разумем, зашто се и међу односе четничких и партизанских породица ставља глогов колац?

Пркосан какав је био, одбио је Горданин предлог да се виђају крадом. Ко да му забрани да неког воли? Али, УДБ-а их је преко својих агената стално држала на оку. Цилету је наговештено да, ако ће их то раставити, он може да буде и ухапшен. Горданина браћа су у полицији (један је и начелник) и противе се њиховој љубави. Њих двоје, не обазирући се на претње, кројили су заједничке планове о томе где ће и како живети, маштали да имају пуно деце. Тајно су отпутовали за Београд 1952. и тамо се венчали. У малени Љиг вратили су се пркосно, држећи се под руку, док су шетали улицама. Сви су могли да их виде. Свет је био њихов. Циле је своју младу невесту довео у кућу и обрадовао родитеље. Из њене породице понајвише су стизала упозорења и претње, а она им је одговарала кратко и јасно:

Ја се нисам удала у четничку кућу, већ за Цила! Ја Цила волим!

Уследило је весеље у Љигу. Преко 300 гостију играло је и певало, музика се орила околином. Заједнички живот наличио је на идиличан: обоје су радили, он и превише јер се прочуо као добар фотограф, а недуго потом родио им се и син, наследник презимена и крсне славе. Била је година ’53, када се чинило да репресија у друштву почиње да попушта. Син је правио прве кораке, а Гордана је и други пут затруднела. У раним вечерњим часовима Циле је затварао радњу и полазио кући на вечеру. Изненада му се све завртело када му је, као у ружном сну, група полицајаца везала руке и као каквог разбојника одвела га у затвор да му тамо – ставе окове. Свет породице Марјановић окренуо се наопачке.

Циле је до граница издржљивости ноћу одвођен на саслушања, где су му претили и понижавали га. Тражили су од њега да призна да је био у четничком преком суду, да је мучио људе – све оно за шта су га теретили 1946. Преко дана су га приморавали да трља под рукама док не прокрваре. Истовремено, против њега је припремљен читав тим лажних сведока, већина силом приморана да га оптуже пред судом. Овога пута све је било припремљено, а режисер је била локална УДБ-а. Пред окружним судом у Ваљеву Циле је 1956. осуђен на 13 година затвора. Џабе је Гордана писала жалбе надлежнима, чак и Јосипу Брозу Титу, где је наводила праве разлоге његовог робијања. Циљ је био остварен: растурен је брак непокорног четника и ћерке партизанског првоборца.

Насловна страна сећања Цилета Марјановића, преточених у књигу

Циле је на робији пролазио своју голготу. Стражари су приморавали затворенике да ходају четвороношке, да лају на сијалице, да лижу прљаве зидове. Када је Циле дошао на ред, он је одбио да им се повинује. За казну су га под батинама угурали у неку фуруну, где је преноћио у ранама и без свести. Одржавале су га само мисли о породици, која је имала своју тамницу и на слободи. Пролазили су дани… сто дана… хиљаду дана… три хиљаде дана… четири хиљаде дана… у затвору. Гордана је чаршијом ходала уздигнуте главе, иако су је сви они који су били против њиховог брака називали женом убице. Није ни помишљала да га остави. Но дошао је 1969. и дан када је, после свих мука, Цилетова казна истекла. Изашао је из затвора журним кораком и није се освртао. На слободи, „дарованој слободи“ како ју је Борислав Пекић називао, Гордана га је чекала. Док је био у затвору, родила му је и кћи, а деца су одрастала без очевог присуства. У малој средини, Циле је сретао оне који су га затворили, оптужили и осудили невиног, само због забрањене љубави. Попут завета је тада носио три мајчине речи: „Опрости им сине“.

Прохујале су године и деценије када је дошло до преокрета. Лажни сведоци, један по један, тражили су га да га сретну, стисну му руку и замоле га за опроштај јер су говорили оно на шта су, и сами у животној опасности, били приморани. Један од њих тражио је Цилета и да га посети на самрти – да сам лакше испусти душу. Њихове изјаве, моменат када су после деценија ћутње отварали душу, бележио је и човек из суда, који ће потом пресуду из 1956. прогласити ништавном, да стари равногорац буде бар тако рехабилитован… Циле Марјановић никада није заборавио своју голготу. То није могао. Могао је да опрости и то је и учинио. Свој живот преточио је у књигу. Био је цењен грађанин Љига, у ком је доживео дубоку старост поред вољене жене, гледајући потомство које се умножава.

Извор: Српски Академски Круг