Prečica u večitom čekanju

Flamance i slovenske podanike Austrougarske povezivao je osećaj stida zbog socijalne i kulturne izopštenosti.

Eksplozivni potencijal vidi se i kod mladih frustriranih imigranata u Belgiji, koji nemaju mnogo izgleda na zaposlenje niti boljitak. Takve okolnosti i stvaraju Principe. Kada se desi neko ubistvo iz rasističkih pobuda, kao što je to bio slučaj sa ubistvom jednog Marokanca u antverpenskom predgrađu Borherhaut (2002), onda se uvek nađe neko kao što je Abu Džadža, osnivač Arapsko – evropske lige, koji koristi situaciju da podstiče na masovne demonstracije. A onda, pak, sledi protivosveta, kao što je ubistvo koje je Belgijanac . Hans van Temse izvršio2006. nad nedužnom bebisiterkom crne puti. Haši nemački susedi, međutim, imaju bogatija iskustva s tom vrstom nasilja, kao što se vidi iz tzv. doner, odnosno kebab ubistava. Da ne spominjemo sada masovnog ubicu Andersa s Brejvika.

O kontinuitetu određenih ideja i 8 mehanizama razgovaraćemo malo kasnije. Ha svakog ljubitelja književnosti bi svakako moralo da ostavi dubok utisak to što je i maestralni pripovedač Ivo Andrić bio mladobosanac. Taj inače tako oprezni, diplomatski, mudri i suzdržani čovek nije prikrivao da je duboko u srcu ostao privržen idealima svoje mladosti. A te ideale, između ostalog, ovekovečio je u svojoj ranoj poeziji kao što je i „Prva proljetna pesma” (1914), u kojoj željno iščekuje oslobođenje tj. dolazak srpske vojske pod kraljem Petrom Prvim.

„Oblaci nebom idu; radosti kad procvatu/ brda strašnim sjajem njihova oružja, kad/ posiju plamene cvjetove po poljima, kad se/ začuje prva truba, kad se pojave prvi konjanici,/ umorni, prašni i poprskani pjenom,/ kao u nekoj staroj pjesmi, koju sam/ na pola zaboravio; o radosti!/ Kad će doći kraljeve vojske?/ Žene tkaju u tišini za njih darove, njih/ pominju dobri ljudi u molitvama, o njima/ pjevaju djevojke za prozorima i za njih/ raste cvijeće u malim vrtovima./ Čeka spremnih stotinu nježnosti./ Kad će doći kraljeve vojske?/ Oblaci nebom plove, kao vojske; ja slutim dane velikih djela. Jutros sam vidio/ napupalu granu./ Kad li će doći kraljeve vojske?”

Tu je, naravno, i sjajna studija beogradskog germaniste Dušana Glišovića o političkom delovanju Andrića (2012).

Ne sme se, dakle, zanemariti socijalni faktor, jer upravo je u tome ležala snaga tog pokreta, što su se spojile nacionalna i socijalna oca. „Gajili su socijalističke ideale”, pisao je holandski list „Tilburhse kurant” 1. jula 1914. Ili „anarhističke”, no mišljenu flamanskog „Volkshazeta” od 2. jula 1914.

To spajanje oca odlikovalo je i Flamanski pokret. To je takođe bio širok emancipatorski pokret koji je težio nacionalnom, socijalnom i kulturnom oslobođenju Flamanaca u okviru Belgije. Osećaj ozlojeđenosti zbog nepriznatosti i potcenjenosti od strane frankofone elite bio je pre svega akutan kod nižih slojeva, ali je jak uticaj katoličke crkve otupio revolucionarnu oštricu. Flamance i slovenske podanike Austrougarske povezivao je osećaj stida zbog socijalne i kulturne izopštenosti. O tom osećanju stida pevao je i Miloš Crnjanski u svom „Spomenu Principu” (1918): „Moj narod nije steg carski što se vije,/ nego majka obeščašćena./ Znoj i sirotinja i mržnja što tinja/ u stidu zgarišta i stena.”

Budući da je bio skromnog porekla, Princip je verovatno najviše patio zbog nemogućnosti da sopstvenim snagama postane neko i nešto. Intelektualnih kapaciteta za to je, naime, imao. Bez korenitih promena, on i njegovi sunarodnici bili su osuđeni na tavorenje. Kao što Vladimir Pištalo to lepo kaže: Princip je hteo da izbegne sudbinu Kafkinog junaka i bezuspešno čekanje pravde. Svojim pucnjem napravio je prečicu u tom večitom čekanju. Pod „sunarodnicima” Princip nije podrazumevao samo Srbe već i sve Južne Slovene, odnosno „naše”. U današnje vreme, doduše, i u Belgiji se mora biti obazriv sa upotrebom prvog lica množine jer neki pod tim podrazumevaju flamanski identitet, a drugi belgijski.

Da je Princip pripadao široj grupi istomišljenika opšte je poznato. A ta grupa je, poput same Bosne i Hercegovine, bila multietnička. Andrić je bio više Hrvat nego Srbin (mada se nije tako osećao), a među atentatorima 28. juna bio je i jedan musliman. Tada još sa malim m, da bi pod Titom muslimanstvo postalo oznaka etničke, a ne verske pripadnosti. Zato ne treba da čudi što je Musliman Safet Isović 1976. još pevao pesmu u čast Principa.

Naravno da su Južni Sloveni pod austrougarskom vlašću dizali pogled ka slobodnoj i samostalnoj Srbiji, i svakako su odande dobijali finansijsku i moralnu podršku. I naravno da su njihovi iskreni mladalački ideali o socijalnoj i nacionalnoj emancipaciji bili podložni manipulacijama. To pre svega izlazi na videlo kada se pogleda na koje je sve načine predstavljen Principov identitet u poslednjih sto godina.

Nastaviće se

Piše: Jelica Novaković i Sven Peters

Knjiga se može naručiti od izdavača: CLIO, Gospodar Jovanova 63, Beograd, tel. 011/3288-471, 3035-696, e-mail: forum@clio.rs, sajt: www.clio.rs

Izvor: Politika, ponedjeljak 05. oktobar 2015., str. 22

Vezane vijesti:

Feljton: Posledice jednog pucnja (1)

Feljton: Posledice jednog pucnja (2)

Feljton: Posledice jednog pucnja (3)

Feljton: Posledice jednog pucnja (4)

Feljton: Posledice jednog pucnja (5)

Feljton: Posledice jednog pucnja (7)

Feljton: Posledice jednog pucnja (8)

Feljton: Posledice jednog pucnja (9)

Feljton: Posledice jednog pucnja (10)

Feljton: Posledice jednog pucnja (11)

Feljton: Posledice jednog pucnja (12)

Feljton: Posledice jednog pucnja (13)

Feljton: Posledice jednog pucnja (14)

Feljton: Posledice jednog pucnja (15)

Prvi svjetski rat – Jadovno 1941.