Усташки злочин над српским народом у Пребиловцима у Херцеговини (трећи део)

Отварање jама, сахрана усташких жртава и градња Спомен храма у Пребиловцима, посвећеног новомученицима, поред старих и нових усташа, сметало jе и другима, у земљи и иностранству, чиjи jе главни политички циљ био разбиjање Југославиjе по авноjевским шавовима, на српску штету и несрећу.

Ови догађаjи откривали су, дотле сакривену или замагљену истину о ужасном страдању Срба у Независноj Држави Хрватскоj, чиjу су обнову многи тада спремали. Кости из jама су упозоравале да би такви планови били, не само неправедни него и опасни. Такође, тек развиjеном култу Међугорjа, одjедном jе запретила срамота. Испало jе да се мноштво ходочасника из целог света клањало селу чиjи су мештани, у jами поред села, затрли све маjке са децом jедног другог села, само због разлике у вери, а jош су Павелићу дали 80 усташких старешина и наjокрутниjе кољаче у логору Јасеновац, какви су били Мато и Станиша Васиљ. Отварање jама нервирало jе и утицаjне припаднике авноjевско-титовских и удбашких кругова у Београду.

Свима њима ниjе ишло на руку ни то што су мученичке кости из Пребиловаца отварале очи српском народу, мотивишући га на отпор разбиjању државе.Зато су се често из медиjа и са политичких говорница чуло да отварање jама подстиче српски национализам, квари међунационалне односе, узнемирава jавност, све до лажи да кости у Шурманачкоj jами нису само српске, и разних других увреда и претњи. Жртве су проглашене кривим, обjављен jе рат мртвоj деци и Пребиловци су поново, од истог злодуха, осуђени на погубљење.

Срби из долине Неретве наjбоље су осећали опасност, коjа jе претила српском народу, после промена у Источноj Европи и самоj Југославиjи. Ипак, ни они нису могли да предвиде догађаjе коjи ће се ускоро десити. Од српских политичара, са обе стране Дрине и од ЈНА, засипани су изjавама да неће бити заборављени и незаштићени. Показало се да jе све то било без покрића, као и веровање у цивилизациjске тековине, савест западног света, снагу jавности, мећународно право и слично. Босна и Херцеговина jе међународно призната 6. априла 1992. године, када jе почео и рат. ЈНА се повукла из нове државе 19. маjа, а Србиjи су уведене санкциjе 31. маjа исте године. На малоброjне, слабо организоване, деморалисане и саме себи препуштене Србе у долине Неретве, Хрватска jе одмах затим покренула офанзиву.

Операциjа jе носила назив „Чагаљ“, одобрио jу jе лично Туђман, а изедена jе под командом генерала Збора хрватске воjске Јанка Бобетка коjи jе детаље у вези са њом изнео у своjоj књизи „Све моjе битке“. Поред ове књиге драгоцен материjал о овоj офанзиви jе и видео трака коjу су снимили нападачи, а коjа jе истог лета доспела у Београд.

Бобетко открива да у нападу на Пребиловце, Клепце и Тасовчиће учествуjе 156. бригада регуларне хрватске воjске и 1. бригада ХВО, као и четири диверзантске групе хрватске воjске и низ других jединица. Из видео материjала уочљиво jе и значаjно учешће Парагиног ХОС-а и муслиманских зелених беретки. Ове снаге биле су распоређене у две борбене групе и требало jе да из два правца упадну у Пребиловце, са мученичком спомен црквом као главном метом, а коjу Бобетко назива костурницом. Офанзива jе почела у недељно праскозорjе 7. jуна, страховитим бомардовањем поменутих српских насеља из више десетина разних оруђа коjе jе траjало сатима. На простор ових села, од свега неколико квадратних километара, пало jе за пар сати око 7000 проjектила. Истог jутра српски териториjалци и већина цивила су се, уз мале губитке, повукли прво у Дубраве, а затим и даље.

Хрвати тек сутрадан улазе у напуштене Пребиловце и Тасовчиће, а за неколико дана у њихове руке пада цела лева обала Неретве, са Мостаром, дубравски плато и Столац. Затечене српске цивиле, махом стариjе жене, одмах брутално убиjаjу, а затим почиње обрачун са материjалним и духовним добрима Срба. Спровођен jе бесомучно, систематски, у огорчењу што нема у рукама више живих Срба, и траjао jе недељама. Требало jе да нестане све што jе било српско и што jе на Србе подсећало па jе уништавана и природа, а пеjсажи су добиjали други, осакаћени изглед. У првом налету српска добра коjа су могла да горе су спаљена. Наредних дана и недеља, инжњериjске jединице ХВ и ХВО и позната грађевинска предузећа „Бетон“ из Метковића и „Конструктор“ из Сплита, експлозивом су рушиле српске куће коjе су у себи имале армиране бетонске елементе, цркве, манастире, гробнице, домове културе, школе, системе за снабдевање струjом и водом и друго, све до камена поред пута на коме jе неко ћирилицом уклесао своjе име. Манастир Житомислић, духовни центар херцеговачких Срба и мостарска Саборна црква, наjвећи српски храм до изградње цркве Светог Марка на Ташмаjдану, претворени су у гомилу камења.

Док jе у завичаjу све претварано у прах, пепео и дим, Срби из долине Неретве развеjали су се по целом свету као бескућници. Био jе то историjски лом и национална трагедиjа, незабележена од турског осваjања Херцеговине у 15. веку. Затим jе око српских села, на земљи коjу су комунисти своjевремено одузели, изграђено више насеља за хрватске избеглице из средње Босне. Одмах по уласку у село, окупатор jе скоро ритуално спалио Пребиловце. На фасади последње куће, паликућа из некакве трогирске боjне, зване „Мравоjеди“, оставио jе графит: „Средиjа сам што сам стига“. Лако им jе било да обаве злочиначки посао у напуштеном селу, кога jе остала да „брани“ само Драгиња Медић, стара 64 године, jедна од четири пребиловачке девоjчице коjе су преживеле покољ 1941. године. Одбила jе да напусти Пребиловце, у коjима jе поново оплакала маjку и сестре, страдале у Шурманачкоj jами. Мученички jе страдала од унука оних од коjих jе 1941. године избегла, а за гроб jоj се jош не зна.

Окупациjу и спаљивање Пребиловаца, Клепаца и Тасовчића ниjе прославила само западна Херцеговина већ и Далмациjа, а наjвеселиjе jе било на сплитскоj риви. Оваj догаћаj Хрвати и данас обележаваjу, под називом „Липањска зора хрватске Херцеговине“. Обjављивањем у своjоj књизи десетерачког хвалоспева њему самом, под називом „Бобеткова гарда“, хрватски генерал Збора jе, заjедно са своjом државом и председником, стао иза вандалских злочина у долини Неретве. Уз одушевљење због „уништења српских трагова“ народни „пjесник“ оптужуjе Србе да су покрали хрватске кости и изазвали зло позивањем Патриjарха у Пребиловце.

Наводимо део:

„Док jе сунца Срби ће га клети,
Што им стуче воjску на Неретви,
Спржио им Клепца и Гњилишта,
Била села сада нема ништа,
Пребиловци село на злу гласу,
Сад по њему дивље свиње пасу,
Од Храснога па до изнад Стоца,
Све спржио, не оста ни коца.“

Усташки видео снимци показуjу да су им сеоске куће, а поготово гробље и зидови Спомен цркве са криптом у Пребиловцима, пали у руке неоштећени и да jе над овим селом, његовим покоjницима на гробљу и новомученицима у цркви, смишљено извршен монструозан злочин, без примера у историjи. На поменутом снимку, после приказа усташа испред цркве, како псуjу Србе и прете да ће ускоро избити на Дрину, види се архитекта из Чапљине Зденко Вего, потомак Фрање и Јанка Веге, злогласних усташких логорника из 1941, како седи у крипти у униформи официра ХВО, са руком на макети Спомен цркве. Тако су, на српску и људску срамоту уопште, пребиловачка деца и други мученици из jама, поново пали у руке усташких злочинаца, овога пута унука оних коjи су их, jеднако беспомоћне, бездушно бацили у jаму пре пола века.

После триjумфалног сликања и иживљавања над костима жртава своjих дедова, савремене усташе су приступиле уклањању свих трагова цркве и крипте. Како су ове биле масивно грађене, рушење им jе успело тек из трећег пута. Експлозиjа се чула до Мостара, удаљеног 30 км. Механизациjа jе одгурала 50 метара даље смрвљене остатке храма, а терен на коме се он налазио jе насут земљом и поравнат. До данас се не зна шта jе заиста учињено са моштима новомученика. Непознати аутор „Клетве“, исклесане на споменику Огњена Ждракановића, прве усташке жртве из Пребиловаца у 1941. години, jе пре последњег рата завапио:

„У беле тврђаве мермера закључаjте нам добро кости!

Могле би и мртве усташе да нам се напиjу здравља.

Не, не веруjте тишини што се уместо нас jавља!“

И заиста, пребиловачко гробље на чиjим jе споменицима била исписана истина о усташким злочинима и мртви у њему, било jе мета умоболног пира. Многе гробнице су отворене, а кости неких покоjника некуда однете, других избачене и разасуте испред гробнице, а трећих спаљене у гробници. Код спаљивању, заостали су делови нагорелог скелета и месингане ручке сандука покоjника. Трипко-Трише Екмечић као жртва коjа jе избегла усташке злочине, умро jе поред Шурманачке jаме, приликом изношења костиjу из ње, у новембру 1990. године, од инфаркта, што jе своjевремено било приказано на телевизиjи. Усташе су 1992. године, пронашли Трипкову гробницу, минирали jе и у њоj спалили његове кости, као и кости његовог четворогодишњег унука, умрлог 1984. Спаљене су и кости Раде Медана, Ристе и Маноjла Шарића…

Споменици коjи су остали, „стрељани“ су усташким рафалима, а све фотографиjе покоjника су однете. Читав атар Пребиловаца jе, на разне начине оскрнављен и опустошен. На простору где се налазила Спомен црква и на делу самог гробља заснована jе депониjа наjразличитиjег отпада коjа jе недавно уклоњена. Осуjећена jе обнова села тако да се у њега вратило само око 15% предратних становника. Долина Неретве данас jе сва у знаку победе злочина и потпуне експлоатациjе геноцида над Србима. Само уз памћење и поштовање своjих Светих мученика, љубав према своме народу и завичаjу, уз спремност на одређену личну жртву Срби могу да се обнове и опстану у овом страшном, али и дивном краjу. Тога има, Богу хвала. Ако jе до сада пропуштено, предстоjећа 15. годишњица од прогона и пустошења jе прилика, да званично позвани у српском народу од Хрватске и Босне и Херцеговине затраже да се обjави истина о судбини моштиjу новомученика из Спомен цркве у Пребиловцима и да се материjално помогне повратак прогнаних на вековна огњишта.

Миле Прибиловић

Извор: pravoslavlje

Везане виjести:

Пребиловци -два пута убиjени и заборављени

Усташки злочин над српским народом у Пребиловцима у Херцеговини (други део)

ПОКЛОНИЧКО ПУТОВАЊЕ У ПРЕБИЛОВЦЕ

Страница на нашем саjту посвећена ПРЕБИЛОВЦИМА