Pozadina ubistva kralja Aleksandra Karađorđevića: Obaveštajac Vladeta Milićević je krunski svedok koji je znao sve o ustašama, i ne samo o njima

Obaveštajac Vladeta Milićević je u više navrata, kontinuirano od leta 1934. pa sve do dana atentata u Marseju 9. oktobra, izveštavao Beograd o planovima za ubistvo kralja Aleksandra Karađorđevića. „U svetskim policijskim analima ne postoji nijedan atentat o kome se unapred više znalo, a da je, kasnije, uspeo!“, reći će Milićević. Njegovo svedočenje o pozadini atentata čini ga jednim krunskih svedoka tajne istorije 20. veka.

Piše: Dragan Bisenić

Gotovo sve što znamo o delovanju ustaškog pokreta između dva rata kao i o njihovoj ulozi u ubistvu kralja Aleksandra Karađorđevića koje se dogodilo 9. oktobra 1934. dugujemo dr Vladeti Milićeviću, vodećoj ličnosti međuratne jugoslovenske obaveštajne službe. Poslednjih godina, njegovo ime počelo je da se pojavljuje u filmovima, serijama i knjigama koje su se bavile međuratnim temama i sudbinom kralja Aleksandra Karađorđevića. 

Selo Samaila

Moja porodica potiče iz istog sela kao i Vladeta Milićević. Samaila su prostorno (2.400 hektara) i po broju stanovnika (oko 1.500) najveće selo kraljevačke opštine koje se nalazi na starom putu Kraljevo-Čačak. Prema knjizi Dragoljuba  V. Korićanca „Nadibar-1″, objavljenoj 1992. godine, naselje pod ovim imenom pominje se prvi put u jednom zapisu iz 1540. godine gde se kaže da su „pop Mijo i đak Vuk prepisali četvorojevanđelje iz sela Samaile“.

Filmske novosti o ubistvu kralja Aleksandra u Marseju,9. oktobra 1934.

Iz ovog spisa vidi se da su Samaila postojala kao naselje još u XVI veku, ali su kao i druga iz svog okruženja bila u sastavu velikog turskog spahiluka, pa se u turskim katastarskim popisima kao samostalno selo ne pominje. Kao naselje pod imenom Samaii pominje se i u starim austrijskim kartama iz 1718. godine, kada je posle Požarevačkog mira duž Zapadne Morave uspostavljena granica između turske i austrijske carevine.

Poreklo imena sela nije nikada tačno utvrđeno, ali ono zvuči nekako biblijski, kako to govori jedan moj prijatelj. Jasno je da je ime nastalo davno, u srednjem veku. Istina, na grad istog imena naišao sam u Omanu. Naša porodica, pored još nekoliko, kako je naveo Dragoljub Korićanac, ubraja sa među starosedeoce koji istrajavaju od nastanka mesta.

Zgrada osnovne škole u Samailima u kojoj je predavao otac Vladete Milićevića

Na platou Vojnog muzeja u Beogradu stoji spomenik vojniku Vladimiru Đekoviću iz Samaila. Spomenik je ovde verovatno donešen da bi bio sačuvan. Međutim, o njemu niko ne brine , pa je jedna strana u potpunom raspadanju. Tekst na spomeniku glasi:

„Ovai Spomenik pokazuje ime Vladimir Đeković iz Samajla bivši vojnik 1 klase 111 čete karanovačkog bataljona koj poživi 22 g. a pogibe u Kuršumli 26. dekembra 1877 god. boreći se s Turcima za veru jočestvo srbsko a pod vla viteškog knjaza M-Obrenovića!  Ovaj spomenik podiže mu ucveljena majka njegova Jajnka (Janika)“. 

Atentat bez presedana

Osnovna škola u Samailima postoji od 1892, dakle tačno 130 godina. U toj školi učitelji su bili otac i majka dr Vladete Milićevića, Nedeljko i Darinka. U matičnoj knjizi rođenih crkve u Lascu (inv.br.7, str. 297, Arhiv Kraljeva) stoji da je Vladeta Milićević rođen 21. maja 1898. i da je bio treće dete svojih roditelja. Starija od njega bila je njegova sestra Milica, rođena 1895. Kum na venčanju i krštenju dece bio je poreznik iz Kraljeva, Milutin Vesnić.

Milićević je tokom Prvog svetskog rata školovan u Francuskoj, a posle rata počeo je da radi u Ministarstvu unutrašnjih poslova, odakle je brzo upućen kao policijski ataše u Beč, gde je pratio razvoj i delovanje revanšističkih i revizionističkih pokreta. Tu je dospeo u kontakt s frankovačkim krugovima, koji će nešto kasnije biti važan oslonac u delovanju ustaškog pokreta. Sledeći kretanje ustaša, prešao je u Rim, gde se temeljno infiltrirao u ustaški pokret, sa mrežom doušnika u samom vrhu pokreta, tako da je gotovo instantno bio obavešten o njihovim planovima.

Vladeta Milićević

Otuda je Milićević u više navrata, kontinuirano od leta 1934. pa sve do dana atentata, izveštavao Beograd o planovima za ubistvo kralja Aleksandra Karađorđevića. Biće to – atentat bez presedana. Za atentat na kralja Aleksandra, Milićević je rekao da „u svetskim policijskim analima, ne postoji nijedan atentat o kome se unapred više znalo, a da je, kasnije, uspeo!“ Pet meseci pre atentata dobio je prve podatke o njegovim pripremama u ustaškom štabu.

Drugo obaveštenje dobio je kraljev prvi ađutant, divizijski general Milan Ječmenić, koji je u leto 1934. godine boravio na oporavku u Bad Gaštajnu u Austriji. Prilikom njegovog povratka u zemlju, septembra, obavestio ga je jugoslovenski vojni ataše iz poslanstva Kraljevine Jugoslavije u Beču, „da ustaše vrše pripreme za atentat na Njegovo kraljevsko veličanstvo prilikom predstojećeg putovanja u Bugarsku i Francusku“.

Treće, najkonkretnije upozorenje, dostavio je zagrebački Jevrejin, dr Vladimir Saks Petrović, koji se rano pridružio ustašama, te je posle uspostavljanja NDH dobio zvanje „počasnog arijevca“, iako je bio doušnik kraljevske policije. 

Naredbe Ante Pavelića

Na sam dan kraljevog odlaska iz Beograda, 2. oktobra, Milićević je ministru unutrašnjih poslova Živojinu Laziću pokazao dve naredbe Ante Pavelića o likvidaciji jugoslovenskog kralja. Lazić je odmah otišao kod predsednika Vlade, Nikole Uzunovića zahtevajući da se odmah pošalje 50 policajaca u Francusku koji bi štitili kralja. Uzunović je poslao Lazića kralju, jer sam nije smeo da odluči da izdvoji 20.000 dolara iz budžeta, koliko bi ta akcija koštala. Kralj je podržao Uzunovića, hvaleći pri tom francusku policiju.

Beogradska policija obavestila je francusku policiju o pripremama atentata i poslala spisak osumnjičenih osoba koje je tražila da budu proterane, a među njima bila su i dvojica budućih atentatora. 

Kralju Aleksandru su na dan pristajanja u Marsej, 9. oktobra posle podne, saopštili najnoviju Milićevićevu informaciju da će atentatori (njih pet ili šest) pokušati atentat u Marseju, a da je druga grupa otišla u Pariz da tamo pokuša atentat, ako ne bi uspeli oni na obali. Zbog toga su zabrinuti predlagali Aleksandru da se ne iskrcava nego da ostane na brodu dok se ne preduzmu sve mere bezbednosti ili da uplove u ratnu luku Tulon. Aleksandar, izmoren putovanjem i rezigniran, odgovorio je da je sad prekasno za sve to. Isto tako je već ranije, prilikom oblačenja admiralske uniforme, odbio molbu svog sobara Zečevića da navuče zaštitni pancir što bi mu tom prilikom sigurno spasilo život.

I u Marseju su jugoslovenski poslanik u Parizu, Miroslav Spalajković, maršal dvora, general Aleksandar Dimitrijević i konzul u Marseju Svetislav Lazarević raspravljali sa domaćinima problem bezbednosti jugoslovenskog kralja. Domaćini su ih uveravali da nema razloga za strahovanje, iako je policijsko obezbeđenje svedeno na minimalno. General Dimitrijević u svom kasnijem svedočenju tvrdio je da je pratnja od 12 motorciklista uklonjena nakon naređenja iz kabineta francuskog ministra Albera Saroa.

Glavni organizator atentata na kralja Aleksandra bio je Eugen Dido Kvaternik koji je bio pod direktnom komandom Ante Pavelića. Paveliću je naređenja izdavao specijalni viši savetnik u OVRA, dr Erkole Konti.

Ante Pavelić 1927.

Pavelić je živeo i radio u Italiji pod visokom Musolinijevom zaštitom, a „Duče“ je naoružavao i hranio oko 340 ustaša u logorima na italijanskoj teritoriji. Italija je bila zemlja koja je stajala iza Aleksandrovog ubistva, a ne Mađarska koja je za to optužena u Ligi naroda. To skretanje krivice s Rima izveli su Britanci i Francuzi, jer su promašeno verovali u mogućnost privlačenja Italije na svoju stranu i izbegavanje rata koji je ubrzo pokucao na evropska vrata.

Politički spektar za izbegavanje rata kretao se od pacifizma do ponovnog naoružavanja. Napetosti između Jugoslavije i Mađarske rasle su ka vrhuncu. Evropskim silama više nije bilo ni na kraj pameti da utvrde istinu i osude organizatore atentata.

Prvi zadatak bio je da se ceo događaj zataška. U tome su vodeću ulogu igrale Francuska i Velika Britanija, odnosno ministar Laval i državni sekretar Entoni Idn.

Ukoliko bi Jugoslavija izašla u Ligi naroda sa dokazima koji bi bili optužujući za Italiju, Bartouv plan približavanja Italiji bio bio okončan. Laval je demonstrirao potpuno političko slepilo, ne razumevajući da posle ubistva tvorca plana, ministra Bartua, i jednog od najvažnijih oslonaca tog plana, kralja Aleksandra, ni sam plan neće biti mogućan. 

Vest o atentatu u francuskim novinama,10. oktobra 1934.

Zločin i njegova pozadina

Svoju sliku o atentatu na jugoslovenskog kralja, a zatim kasniju istragu i zataškavanje istine o njemu, Vladeta Milićević dao je u knjizi „Ubistvo kralja u Marseju – zločin i njegova pozadina“. „Piratsko“ izdanje ove knjige pojavilo se negde na početku 2000. ali će se uskoro, uz autorska prava, pojaviti na srpskom jeziku uz obimno prateće istraživanje u izdanju Kluba „PLUS“ iz Beograda.

Ova knjiga, inače, bila je u centru velikog hladnoratovskog zapleta krajem 50-ih godina prošlog veka. Prvi put je na Milićevićevu knjigu pažnju skrenula Fikreta Jelić Butić u svom radu „Prilog proučavanju djelatnosti ustaša do 1941″, koji je objavljen 1969.  U uvodu u ovaj rad, u kojem se nabrajaju značajniji izvori o razvoju ustaškog pokreta, Milićevićeva knjiga nije ni pomenuta. Ona se navodi tek kasnije na nekoliko mesta, u fusnotama. To je na neki način i razumljivo, jer je ona koristila materijale organa unutrašnjih poslova socijalističke Jugoslavije, koji su tada već bili „obogaćeni“ brojnim isledničkim materijalima nad značajnim ličnostima iz ustaškog vođstva, a u predratnim materijalima bili su i  Milićevićevi izveštaji iz Rima, Beča i Pariza. Fikreta Jelić Milićevićevu knjigu, ali na nemačkom, prvi put pominje u fusnoti 44, nabrajajući literaturu u vezi sa ubistvom kralja Aleksandra Karađorđevića.

Hitler, Pavelić i Gering

Pun značaj Milićevićeva knjiga naći će u obimnim istraživanjima dr Bogdana Krizmana „Ante Pavelić i ustaše“, (1978), „Pavelić između Hitlera i Musolinija“, (1980), dvotomnoj knjizi „Ustaše i Treći rajh“, (1983) i u knjizi „Pavelić u bjekstvu“, (1986). 

Karijera Hansa Špajdela

Milićevićeva knjiga pojavila se u okviru obnovljene internacionalne kontroverze koja se razvila pedesetih godina povodom ubistva kralja Aleksandra u Marseju. Oficijalno glasilo istočnonemačke Radničke partije, „Neues Deutschland“ započelo je u maju 1957. novu debatu o pozadini ubistva jugoslovenskog kralja, navodeći da su iza svega stajali Hitler i tadašnja nacistička Nemačka.

Na naslovnoj strani lista od 23. maja 1957. glavni tekst bio je „NATO General Speidel organisierte Königs – und Ministermord“. Kao dokaz za takvu tvrdnju ponuđeno je da je pomoćnik nemačkog vojnog atašea u Parizu, Hans Špajdel, izveo operaciju „Tevtonski mač“, što je bilo šifrovano ime za atentat na kralja Aleksandra.

Hans Špajdem, nacistički general

List je već 15. februara 1957. stavio na znanje da se bavi sudbinom ovog Hitlerovog generala. Tada je na naslovnoj strani lista objavljeno da je njegovo imenovanje za komandanta NATO-a u Evropi „uvredilo Francusku“.  Ista naslovna strana donela je i tekst o „tajnim Rokfelerovim dokumentima“ u kojima je on američkom predsedniku Ajzenhaueru, navodno, dostavio „cinični plan“ o „ovladavanju svetom“ preko privredne pomoći.

Špajdel je imao zapaženu vojničku karijeru u Hitlerovoj vojsci da bi posle rata bio bliski savetnik Konrada Adenauera. Ostalo je zabeleženo da je analizirao opcije za ponovno naoružavanje Nemačke. Poseban kuriozitet je da je bio prijatelj sa poznatim nemačkim piscem, Ernstom Jingerom. Oni su se upoznali kao okupacioni vojnici u Parizu 1941.

Nešto kasnije, istočnonemačko rukovodstvo pokazalo je nove dokaze za ove tvrdnje – navodnu prepisku Hansa Špajdela i Hermana Geringa u kojoj Špajdel tvrdi da su sve pripreme za atentat na jugoslovenskog kralja završene i daje se tačna maršruta njegovog kretanja. Dokumenti su predstavljeni na konferenciji za štampu koja je imala veliki odjek u Evropi.

„Neues Deutschland“ je 19. jula 1957. posvetio čitavu naslovnu stranu atentatu na kralja Aleksandra, ilustrovanu slikom atentata i kopijama dokumenata uz tvrdnje da je Špajdel bio uključen u njega.

Glavnokomandujući kopnenih snaga NATO-a general Hans Špajdel drži govor u Štutgartu 11. septembra 1963. godine

Tevtonski mač

Istražujući dublje motive i pozadinu za uključivanje Hitlerove Nemačke i generala Špajdela u ubistvo jugoslovenskog kralja, nedeljnik „Der Spiegel“ je pronašao da su Sovjeti prvi put „lapidarno pomenuli“ pomoć atentatorima od strane „obaveštajnih organa nemačkog Vermahta“ u „Istoriji diplomatije“ koja je objavljena odmah posle rata.

Kada je istočnoberlinski izdavač „Kongres“ krajem jeseni 1950. pripremao brošuru o „Titovom fašizmu“, nemačka uloga u atentatu takođe nije pomenuta. Umesto toga, odjednom su zajedno sa „hrvatskim Pavelićevim fašistima“ dovedeni u vezu sa atentatom i – „jugoslovenski trockisti na čelu s Titom“.

Materijal za tu dokumentaciju pripremio je, kako navodi magazin, „poručnik Kasanović“, ali je verovatnije da je ispravno prezime „Kosanović“. Kosanović  je bio obaveštajni oficir jugoslovenske vojske, a kasnije i kod partizana, a tada, navodi „Špigel“, bio je na čelu istočnoberlinskog „Komiteta za podršku jugoslovenskoj oslobodilačkoj borbi“ čiji članovi su povremeno pomagali i bili savetnici u pisanju i objavljivanju antitioističkih pamfleta. 

Smrtno pogođen kralj Aleksandar

U tom materijalu Špajdelovo ime nije takođe pomenuto. Ono je prvi put upotrebljeno od strane propagandnog šefa istočnonemačkih komunista, Alberta Nordena, koji je bio na čelu „Odbora za nemačko ujedinjenje“ i ubačeno u Kosanovićeve dokumente. Takva verzija događaja predstavljena je krajem jeseni 1956. funkcionerima francuskih sindikata, koji je nisu upotrebili onako kako su to pretpostavljali oni koji su im dali tu priču. Francuzi je nisu objavili, nego su je dostavili svojim prijateljima u Beogradu, koji su zauzvrat radili na prikupljanju dokumentacionog materijala u Berlinu. 

Iz ovoga proizilazi da je u ovu celokupnu operaciju bila uključena i jugoslovenska strana i da je to bio jedan od prvih gestova otopljavanja odnosa dve strane koje su bile nepomirljivo sukobljene od 1948. i raskola Tito-Staljin. Na taj način može delimično, ali ne potpuno, da se razume zašto samo Jugoslavija od svih evropskih država nije poklonila nikakvu pažnju svemu ovome, iako je bila direktno zainteresovana i bila subjekat celog događaja.

U Jugoslaviji nije prikazan ni film „Tevtonski mač“, niti je sve do 1983. bila prevedena i objavljena knjiga ruskog istoričara Konstantina Volkova „Ubistvo kralja Aleksandra – Hitlerova zavera“ koja je štampana još 1964, jednim delom i kao odgovor na Milićevićevu knjigu.

Hans Špajdel na plakatu za film „OPeracija Tevtonski mač“ (1958.)

Akcija je nastavljena dalje tako što je, prema ovim tvrdnjama, Istočna Nemačka snimila dokumentarni film „Tevtonski mač“, a Ministarstvo odbrane objavilo je knjigu (Andrew Thorndike, Annelie Thorndike, Karl Raddatz: „Die große Karriere eines kleinen Spions“. Verlag des Ministeriums für Nationale Verteidigung, Berlin 1959).

Film je dobio prvu nagradu na međunarodnom festivalu u Karlovim Varima 1959. godine. Špajdel je nastojao da zabrani prikazivanje filma, posebno u Londonu, ali je Gradsko veće tesnom odlukom 59:58 glasalo da se prikazivanje filma odobri. 

Krunski svedok

U kontekstu ove blokovske konfrontacije na najvišem nivou, naći se u javnosti i ime Vladete Milićevića. On i njegova knjiga pojavili su se kao centralni protivdokaz Špajdelovog odgovora i odbrane od istočnonemačkih navoda, a Milićević je nazvan „krunskim svedokom“ koji je „godinama najbliži poznavalac marsejskog kraljeubistva“. 

Predstavljajući ga, nemački magazin „Špigel“ navodi da je kao predstavnik Jugoslavije u Interpolu 12 godina pratio tragove ubica kralja i ljudi u pozadini i koji je u svojoj tek objavljenoj knjizi „Der Königsmord von Marseille“ nepobitno ustvrdio da je ubistvo bilo delo hrvatskih fašističkih ustaša. Njega je izveo ustaški vođa Ante Pavelić uz pomoć i podršku italijanske tajne policije. 

Nemačko izdanje Milićevićeve knjige iz 1959.

Nedeljnik je naveo Milićevićeve reči da je bilo dovoljno dokaznih materijala protiv Italije i Mađarske i da nijedna druga strana sila nije bila uključena. Vlasti u Berlinu su podržavale istragu, a predsednik berlinske policije Heldorf lično je učestvovao u tome.  

„Špigel“ navodi da Milićević objašnjava i kako je mogućno da pored dokaza  Musolinijevog učešća bude mogućno da „Pankov“ (sinonim za Istočnu Nemačku), poveže Hitlera i Špajdela sa ubistvom kralja Aleksandra. „Francuska diplomatija je tada težila savezu sa Italijom i Jugoslavijom i zato je Musolinijeva uloga u marsejskoj aferi prećutana“, naveo je „Špigel“. 

Milićevićeva knjiga objavljena je u Bad Godebergu na više jezika, a koštala je 8,80 nemačkih maraka. Interesantno je da ova rasprava nije bila uključena u saslušanje o komunističkim propagandnim falsifikatima u američkom Kongresu, mada su brojni drugi slučajevi iz tog perioda bili predmet razmatranja nakon izveštaja koji je podneo zamenik direktora CIA, Ričard Helms. 

Policijski delegat

Iznenadno ponovno pojavljivanje ove teme u evropskoj javnosti posledica je činjenice da je Špajdel, tada već general, nastavio svoju vojničku karijeru u Zapadnoj Nemačkoj i postao komandant NATO snaga u Evropi i ostao do 1963.  Posle rata nastavio je da se bavi obaveštajnim poslovima jer je od 1947. do 1952. vodio obaveštajnu službu kralja Petra Karađorđevića, sa razgranatom agenturom u Latinskoj Americi. Tu je bio u redovnim kontaktima s Milanom Stojadinovićem koji je bio kontakt sa argentinskim predsednikom Huanom Peronom, ali i sa ustaškim čelnicima. Naročito su ga zanimali njegov doušnik Ante Godina i ustaški poglavnik Ante Pavelić.

Milan Stojadinović i Ante Pavelić u Buenos Ajresu 1954.

Ante Godina je bio Milićevićev doušnik pre i posle ubistva Aleksandra, kada je bio policijski delegat u poslanstvu Kraljevine Jugoslavije u Rimu. Njegove informacije bile su od kapitalne vrednosti. Zauzvrat, Milićević je omogućio grupi švercera da i dalje tranzitno proturaju svoju robu preko Jugoslavije, što je kao fikcija obrađeno u seriji Dragan Bjelogrlića „Senke nad Balkanom“.  

Sve do 1956. godine Vladeta Milićević je delio sudbinu Petra Karađorđevića. Selio se s njim po pariskim i londonskim hotelima, živeo u Kanu i Nici, u njegovo ime uzimao novac na zajam, deponovao menice i zajedno s njim trošio i rasipao pare po mondenskim letovalištima i barovima.

Dejstvovao je i „policijski“: bdeo nad bezbednošću bivšeg kraljevskog para. Organizovao je „gostovanja“ Petra Karađorđevića po Evropi i Americi, kao kada je u doba rata bio njegov telohranitelj u SAD i Kanadi. Pored toga, pomagao je bivšeg suverena i u njegovom „političkom radu“ kojim se, sada pokojni poslednji jugoslovenski monarh, neko vreme pokušavao baviti.

Naravno, održavao je vezu sa francuskim „Drugim biroom“ i britanskim „Intelidžensom“, radio za njih informacije i neke druge poslove – o čemu on podrobno piše u svojim zabeleškama iz tog perioda. Taj period bio je Milićevićeva „labudova pesma“. Već od 1953. do 1955. godine, zalazi njegova „zvezda“ u emigraciji. Vladeta Milićević tada sarađuje na pisanju knjige, biografije Petra Karađorđevića („Život jednog kralja“). Odmah posle toga,  Milićević je dobio  otkaz. Bio je to početak dubokog raskola u srpskoj emigraciji u Evropi koja će kasnije biti oštro podeljena na „parisku“ i „londonsku“ frakciju.

Kralj Petar II i Vladeta Milićević

Milićevića je zamenio bivši general Todor-Toša Milićević, koji nije ni u kakvom srodstvu sa Vladetom. Sve poslove kojima se bavio raniji „ministar dvora“ preuzima njegov naslednik, za koga se u emigraciji javno govorilo da predstavlja „čoveka Druge uprave“ francuske obaveštajne službe. Neki su čak protumačili Vladetin pad sukobom dveju obaveštajnih službi oko Petra Karađorđevića, britanske i francuske. U tom sukobu Vladeta Milićević je pao kao „ličnost Intelidžens servisa“, a bivši general Todor Milićević došao na njegovo mesto kao eksponent „Drugog biroa“, koji je na svom terenu, u Parizu, slavio pobedu.

Milićevićev povratak u zemlju

Kada je 1966. pripremao drugo izdanje svoje knjige, Milićevića su nepoznate osobe pozvale na sastanak u jedan od najluksuznijih evropskih hotela, pariski „Plaza Athenee“. Avenija Montenj, koja je dobila ime po francuskom piscu i filozofu Mišelu Montenju, povezuje dve privlačne tačke Pariza – Jelisejska polja i Plas d Alma. U toj aveniji, nalazi se i ovaj hotel koji je decenijama bio stecište najviših svetskih krugova.

Istorija zgrade koja obuhvata tri broja, od 23 do 27, u stvari je istorija luksuznog hotela „Plaze Atene“ u kome se od kraja 19. veka okupljaju svi ljudi od imena i značaja u životu Evrope. U diskretnim salonima tog hotela, na prvom spratu sastajao se belgijski kralj Leopold sa svojom lepom prijateljicom Kleo de Merod, a tu je svoje bogate gozbe priređivao docniji britanski kralj Eduard VII kao princ od Velsa.

„Plaza Athénée“, Pariz

U „Plazi“ su ruski kneževi i grofovi, sve do Oktobarske revolucije, za jednu noć znali na kocki da sliste na stotine hektara šuma i potroše nebrojene sume novca, a tu je posle abdikacije svraćao bivši britanski kralj Edvard VIII sa svojom morganatskom suprugom Vali Simpson. Posle Drugog svetskog rata u „Plazi“ je imao svoje apartmane i kancelariju i kralj Petar Karađorđević. Vladeti Milićeviću, dakle, ovo okruženje nije bilo nepoznato. Kada je seo u bar čudnog imena „Rele“, oslanjen na skupoceni štap sa srebrnom drškom i onako otmen i sedokos, ostavio je utisak na dvojicu gospode koji su ga očekivali.

Gosti su bili izaslanici njegovog predratnog protivnika, ustaškog prvaka dr Branka Jelića, koji je i tada bio veoma aktivan i delovao je u celom svetu. Saopštili su Milićeviću Jelićevu poruku da će biti likvidiran, ukoliko ne izostavi njegovo ime iz novog izdanja knjige. Milićević je znao da to znači da je u opasnosti, bez obzira izostavio ili ne izostavio Jelića iz knjige. Odlučio je da se vrati u Jugoslaviju. Ubrzo mu je povratak i omogućen. 

Sa sobom je doneo ne samo arhivu koju je vodio kao ministar dvora kralja Petra II, nego i svoje beleške, razna dokumenta, rukopise i bogatu dokumentaciju o ustaškom delovanju. Uspomene na svoj kontraobaveštajni i policijski rad, kao visoki funkcioner aparata bezbednosti Kraljevine Jugoslavije, pisao je i u Londonu, za vreme rata i dok je bio ministar pravde u emigrantskoj vladi.

U nekoliko navrata posetio je svoje rodno selo Samaila. Kada se razboleo, lečio se u Železničkoj bolnici na Dedinju i umro 1968. u 70. godini.     

Izvor: RTS