Повратак Музеја кнеза Павла: Треба нам вратити сећање на будућност

Стигла је вест да ће новоизабрани председник Републике преместити председништво са Андрићевог венца на Нови Београд, а да ће се у згради где је сад седиште председника обновити Музеј кнеза Павла. То јест, као што се кнез вратио, ето и његов музеј би требало да се врати тамо где припада, где је био, када је важио за понос Београда и Србије

Нашу српску библиотеку уништиле су немачке Луфтвафе бомбе, наш српски Музеј кнеза Павла упропастили су завист и простаклук комуниста.

И како је то сам кнез Павле рекао на отварању свог музеја, 18. јануара 1935, тешка судбина нашег народа, која нас је од памтивека пратила, и која је немилосрдно рушила напоре претходних генерација, још једном се поновила.

Сада је ваљда јасно зашто је требало рехабилитовати кнеза Павла, зашто је било од велике важности вратити његов прах у Србију где сада почива у Цркви Светог Великомученика Георгија, под лозом великога Вожда, на Опленцу.

Били су то значајни кораци ка слободи за Србију, враћање ка њеном самосвојству, ослобођењу од тираније једноумника и апостата.

И сад је стигла вест, дивна вест да ће новоизабрани председник Републике преместити председништво са Андрићевог венца на Нови Београд, а да ће се у згради где је сад седиште председника обновити Музеј кнеза Павла. То јест, као што се кнез вратио, ето и његов музеј би требало да се врати тамо где припада, где је био, када је важио за понос Београда и Србије.

Важно је вратити Музеј кнеза Павла, довршити усправљање Србије, показати да Србија није више гињеник, погрбљена, доказати, како је говорио свети патријарх Павле, да није прекинута нит која све повезује као света веза, светлосна веза са ремек-делима српске цивилизације што и данас обасјавају наше душе, са Милешевом, Дечанима, Грачаницом. Сопоћанима, Студеницом…

Тешко да би се у српској културној повести могао пронаћи још један драгуљ као што је то био Музеј кнеза Павла. Био је то плод снова и дугогодишњих напора самога кнеза и резултат знања и прегалаштва једног великог човека – господина Милана Кашанина. На месту на коме су ћуди историје уништиле сваки остатак традиције, човек просто умире за лепотом коју је створила људска рука. И ово су речи кнеза Павла у једном писму његовом пријатељу Беренсону. Ове речи данас нам најбоље осветљавају класични сјај личности овог српског белог кнеза, личности која мора да је понекад јасно наслућивала да је лепота кобна и да је у трагичном највиши израз лепоте.

Тешко да би се у српској културној повести могао пронаћи још један драгуљ као што је то био Музеј кнеза Павла. Био је то плод снова и дугогодишњих напора самога кнеза и резултат знања и прегалаштва једног великог човека – господина Милана Кашанина

У састав Музеја кнеза Павла ушла је прва колекција иностране модерне уметности код Срба, колекција коју су створили Кашанин и кнез у Музеју савремене уметности који се налазио у Конаку кнегиње Љубице. Највећи број слика, око шездесет, кнез Павле је измолио од својих познаника. Господин и госпођа Беренсон, рецимо, поклонили су по једног Писароа и Кондера а нешто касније Бернар Беренсон даривао је дивног Матиса из фовистичког периода, Црвене булке сликане 1901. године.

У своме раду о Милану Кашанину, професор емеритус госпођа Ирина Суботић је написала: „Могуће је веровати да је и сам принц Павле желео да Музеј дође до јаснијег усмерења и виших критеријума, јер је уосталом, и сам сакупљао у својој приватној збирци изузетно вредна дела, и Музеју, као лични дар поклонио двадесетак репрезентативних слика, пре свега пленаристичку композицију У парку Камија Короа, слике Дерена, Сислеја, Иље Рјепина, Леонара Огиста Лермита и неколико дела старих мајстора.“

Дејан Медаковић је записао да је Кашанин једнако настојао да упозори на основни захтев наше културе да изнађе свој корен и да га вреднује према неумољивим европским мерилима.

И Лазар Трифуновић је уочио да се Милан Кашанин стално борио против медиокритетског, против осредњости у сликарству, против баналног пресликавања стварности. Својим изузетно јасним асоцијацијама, увек је настојао да докаже да је пластична лепота историјска ствар.

Кашанин је устројавајући Музеј кроз прожимање нашег и европског лепог, уистину трагао за изразом највише могуће суверености, то јест неуништивости целине у којој се остварило савршенство.

Ево како је сам Кашанин објаснио зашто воли слике: „Целог века се мучим да разумем романску и готску скулптуру, но слабо успевам. Не волим фигуре од камена, које као просјаци стоје на вратима и гледају на трг. Ја волим слике, повучене као и наше мисли, унутра у цркву, коју осветљавају бојама као што је споља осветљава сунце.“

Милан Кашанин је био последњи српски џентлмен, аристократски отмен како у животу – тако и у свему што је написао, био је велики проницатељ наше баштине и учитељ. Свој живот и дело уградио је у темеље српске традицијске мисли.

Писати значи исто што и говорити, поучава Бела Хамваш. Али говорити свим временима, не говорити човеку, него Богу. И то не као смртни човек, него говорити као бесмртно и вечно биће.

Пре неку годину, 2009. Народни музеј је објавио изузетно вредну научну студију више еминентних аутора посвећену Музеју кнеза Павла.

Музеј кнеза Павла припадао је заједници најактивнијих и најмодернијих установа те врсте у Европи и свету. Тиме је Музеј сведочио да наша земља припада европској заједници уређених, културно потврђених држава, рекла је на промоцији монографије професор емеритус госпођа Ирина Суботић.

Музеј кнеза Павла треба вратити у ту зграду у којој је створен. То ће бити још један високи јарбол на коме ће се завијорити наше име. Треба нам вратити сећање на будућност.

Пише: Миодраг Јанковић, историчар

Извор: НЕДЕЉНИК