Povest jednog izgnanstva

Kad su došli u Kraljevinu SHS, koja je u njihovom viđenju stvari bila „zvezda u beskrajnom plavom krugu“, smatrali su da se njihova istorijska tragika konačno završila i to nasuprot svim šansama, srećnim krajem. Međutim, kao što Srbi najbolje znaju, u miru, naizgled bez opasnosti, srpska kultura opet doživljava poraz.

Danas, u eri globalizacije, kada tradiciji, nacionalnoj kulturi i identitetu preti potpuni krah i marginalizacija, pravi primer donkihotovske borbe za biološkim i kulturnim opstankom, predstavljaju Srbi Galipoljci tzv. Barjamčajlije, jedna podgrupa srpskog nacionalnog korpusa, čiji je vekovni put dostojan divljenja. Preživeli su vekove ropstva živeći u tuđinskom okruženju, a asimilovali su ih posle 1945, njihova braća po poreklu i veri, Makedonci. Ovo je njihova priča.

Dakle, radi se o nevelikoj grupi Srba koja je uspela da sačuva nacionalni identitet, iako nije imala kontakata sa srpskim stanovništvom. Svako bi pomislio da bi odrođenost, konvertitstvo i zaborav jezika bile očigledne posledice niza vekova pod okupacijom daleko od matice. Ali Galipoljci su pobedili sve prirodne zakone. O poreklu Galipoljskih Srba i njihovoj migraciji nema puno podataka s obzirom na ovako veliki period. Prvi pomeni javljaju se u spisu ,,O Jedrenskom vilajetu” bugarskog konzula G. Karajovova, koji pominje dve srpske oaze u Trakiji, (koje su usled našeg, kako bi to profesor Lompar rekao „duha samoporicanja“ postale fatamorgane): u Barjamiču i Karadži-Halilu, ali da se ne zna kada su i zašto tamo preseljeni. Srbi  su živeli odvojeno od ostalog stanovništva kao i da su počeli da napuštaju srpski i da upotrebljavaju grčki jezik. Na osnovu tih podataka će Jovan Cvijić ova dva sela označiti kao srpska.

Najezda Turaka u srpske i susedne zemlje promenile su političke, kulturne i jezičke granice, a stanovnici su se iseljavali iz nužde, bežeći od kuluka i zuluma, ili su ih iseljavali i Turci, premeštajući stanovništvo radi vojnih i drugih obaveza. Ta kretanja zahvatila su i stanovnike iz Jagodine koje su Turci preselili u Trakiju. Srpsko stanovništvo je i samo tvrdilo da je poreklom iz Jagodine, a da su preseljena u Trakiju da bi tesala kamen. To potvrđuje i njihov govor koji je sačuvao bitne elemente kosavsko-resavskog govora u čijoj se oblasti nalazi Jagodina. Doseljenici su se prvo smestili umesto Učder, a nešto kasnije i u selo Barjamič, nedaleko od Učdera. U blizini se nalazilo i tursko naselje Kavakčakan. Srbi iz Barjamiča su se nalazili u blizini turskih naselja, grčkih sela, a u nešto daljoj okolini bilo je i Bugara u selu Pišmanćoj.

Međuti, naprotiv svim šansama, opstali su. Bez ikakvih kontakata sa starom postojbinom, Galipoljci su dugo održali svoju nacionalnu celovitost i predanje da su poreklom iz Srbije, iako nisu baš znali gde je to Srbija. Ipak, neposredni kontakti sa turskim i grčkim govorom uslovili su preuzimanje reči iz ovih jezika. Uticaj turskog jezika je bio nesmunjiv i odvijao se putem turske uprave i privrede, a velikog udela imala je i činjenica da su siromašne Barjamičlije stupala u službu bogatih Turaka. Sociolingvistički fenomen važan je i za grčke jezičke kontakte, tim pre što su ih ista vera, grčka crkva i škola još više zbližavali, a nisu izostali nimešoviti brakovi. Grčki uticaj poglavito se ostvario u fonetici. Govor Bugara iz Pišmanćoja nije imao preteran uticaj (Bugari su kao narod bili socijalno inferiorniji, jer su dolazili u srpske porodice u svojstvu nadničara), ali su tragovi ovih odnosa sačuvani u narodnoj poeziji. Prvi balkanski ratovi i naglo osipanje Turske carevine posebno su ojačali njihovu nacionalnu svest, ali je i život u Trakiji postao nepodnošljiv, jer su se Turci svetili za svoje poraze na bojnom polju. U prvoj godini Velikog rata, oni šalju deputaciju u Carigrad koja je obišla nekoliko predstavništva, sve dok nisu dobili odobrenje i naselili teritoriju Srbije. Sledi period lutanja, novih migracija u Barjamič i Grčku, sve dok se nisu trajno nastanili u Pehčevu, gde je danas njihov nestanak postala svršena stvar.

Međutim, stvar nije ni izbliza tako jednostavna, njihovo izgnanstvo poprimilo je mnogo neočekivanih obrta. Odiseja ovih ljudi počinje posle propasti srpske Despotovine 1459, kad turski hroničari beleže da Sremci i dalje žestoko brane svoje utvrđene gradove, Šabac i prestoni grad Kupinik. Ipak, borili su se protiv vetrenjača. Srem je opustošen, a turska vojska je osvojila i Beograd koji je pao 1521. posle hrbarog odolevanja srpskih snaga predvođenih šajkaškim vojvdom Petrom Ovčarevićem. Malobrojnu ugarsku posadu Osmanlije su pustile na slobodu, ali ne i nepokorne Srbe. Sremci i Beograđani su pod pratnjom turskih vojnika krenuli na dugi marš ka Carigradu. Tvrđave Kupinik, Berkasovo, Kamenica, Vrdnik, Mitrovica, Bareš, Zemun i Slankamen su pale pod oružjem i ljudstvom turskog zavojevača. Predvodnici otpora i oni koji su se uporno suprotstavili bili su zarobljeni i stavljeni su u lance. Da bi se upokorili i postali poslušni, prebačeni su u okolinu Carigrada – zapisao je turski hroničar Bostan. Srpsko gradsko stanovništvo naseljeno je u Carigrad, u kvart koji se i danas zove Beogradska šuma, a „kauri iz Srema“ upućeni su na Galipolje. Ostala su zabeležena i njihova imena: Pavle, Radoslav, Jovan, Marko, Vuk, Radič… Postoje turski dokumenti u kojima piše da je deo „sremskih izgnanika“ u 17. veku pobegao s Galipolja, stigao u Srbiju i uključio se u austrijsko-turske ratove. Kad su se Austrijanci povukli ostavljajući Srbe na cedilu, Turci su kraj Jagodine ponovo zarobili deo Galipoljaca. Jednu grupu su odveli na opustele posede u pirotskom kraju, a drugu u Niš, u četvrt koja se i sada zove Jagodin-mala. Već na početku sledećeg austrijsko-turskog rata 1737-1739, tačnije prve godine rata turskim prodorom iz Sofije 1737. počeo je pokolj srpskih ustanika pirotskog kraja.

Stoga je narod krenuo za Austrijancima u drugu seobu Srba. Narod koji je prešao na austrijsku teritoriju je amnestiran 1740. i dozvoljen mu je povratak na svoju očevinu. Deo Galipoljskih Srba vratio se u opustelu Srbiju, u Temnić, kod Jagodine. Kada je Mehmed Hercegović dobio jagodinski spahiluk kao svadbeni miraz, uz sultanovu kćer, tada se deo „njegovih žitelja“ iselio ponovno na Galipolje i pod zidine Carigrada. Ostali su tamo i sačuvali svoj jezik i veru  kroz nadolazeće turobne vekove. Novi preokret u život Galipoljaca u Barjamiču donose balkanski ratovi. Srpske trupe dolaze u pomoć bugarskoj vojsci, oslobađajući Jedrene i evropski deo Turske. Turske snage, pretežno iz redova bosanskih Muslimana, vršile su u znak osvete velike represalije prema Galipoljcima. Oni ipak dobijaju teško izvojevano odobrenje za seobu u maticu i dolaze u tek oslobođeno Skoplje.

Galipoljski Srbi početkom 20. veka

Veliki rat prekide naseljavanje ovih Srba u okolinu Skoplja. U jesen 1915. deo Galipoljaca kreće sa srpskom vojskom prema Albaniji, ali ih sa Kosova i iz Skoplja, Bugari interniraju u Niš. Aleksinac i Plovdiv, gde deo njih umire. Po okončanju Prvog svetskog rata, pogrešno obavešteni od nekih grčkih vojnika da je Barjamič zauzela Grčka, Galipoljci kreću natrag u svoje selo. Posle dugog putovanja, u Solun su stigli početkom 1919. Tu ih je sačekalo veliko razočaranje, u Barjamiču su još bili Turci. Neki su se odmah vratili u Skoplje, a Grci ostale upute u selo Lutru, gde su ostali jednu i po godinu i mnogi stradali od raznih bolesti, a njihovo brojčano stanje se gotovo prepolovilo. Njihovo selo, posle Mirovnog ugovora iz 1920. pripada Grčkoj i stanje se stabilizovalo. Međutim, politička situacija je još jednom zakomplikovala život srpskim večitim izgnanicima. Krajem 1922. posle nesrećnog grčko-turskog rata, Barjamič je pao ponovo pod Turke. Galipoljski Srbi su sad bili pre istrebljenjem. Novo izgnanstvo je bila jedina opcija. Ovog puta nisu mogli gotovo ništa da ponesu od imanja. Dok su ranije nosili stalno sa sobom i zvono iz svoje crkve, prilikom ove seobe nisu mogli, nego su ga bacili u crkveni bunar. Mnogi nisu poneli ništa sem ikona.

Kad su došli u Kraljevinu SHS, koja je u njihovom viđenju stvari bila „zvezda u beskrajnom plavom krugu“, smatrali su da se njihova istorijska tragika konačno završila, i to nasuprot svim šansama, srećnim krajem. Međutim, kao što Srbi najbolje znaju, u miru, naizgled bez opasnosti, srpska kultura opet doživljava poraz. Posle 1945. točak istorije se obrnuo. Kao što reče popularni Teja u „Profesionalcu“ – Prirodi je trebalo milion godina da od majmuna napravi čoveka, a komunizmu 50 godina da od čoveka napravi majmuna, tako je i SFRJ učinila sve da  Galipoljski Srbi nestanu, da se asimiluju u koncept nove makedonske nacije. Ipak, ako želimo da budemo pravični i pošteni, ista veroispovest kao i bratski odnos sa makedonskim narodom su u mnogome takvoj nameri vlasti i doprineli. Od 73 porodice i 1.100 Srba koliko je bilo 1922. u Pehčevu, ostalo ih je asimilacijom danas svega 12. Žive u gornjem delu varoši, a smrću onih najstarijih umro je i jezik sa njihovim specifičnim dijalketom. Nekada su se prezivali na „-ić“ a od 1945. je to zamenjeno sa „-ski“. Kostovići su postali Kostovski, a Stavrovići Stavrovski. Istoriju galipoljskih Srba, naroda koji je svojim životom svedočio i tužnu izgnaničku povest našeg naroda, danas ovekovečava ikona Svete predobne mučenice Paraskeve, koja je jedina preživela golgotu galipoljskih Srba od 16. veka do danas.

Ostaci materijalne kulture galipoljskih Srba u PehčevuLingvističko bogatstvo galipoljskog govora, sačuvali su koliko-toliko pojedini entuzijasti. Radeći na doktorskoj disertaciji, Pavle Ivić je u više navrata 1950. i 1951. odlazio u Pehčevo (inače nadomak makedonsko-bugarske granice) ne bi li neposredno došao do podataka o prirodi jezika i govora neobične srpske zajednice na makedonskom tlu, naseljene tridesetak godina pre početka njegovih istraživanja.Većina Galipoljaca nije bila napustila svoj maternji govor donesen iz Trakije, stariji su čuvali svoj dijalekatski tip i čistije su govorili, dok su se mlađi u opštenju sa roditeljima služili isključivo galipoljskim idiomom. Već u vreme istraživanja profesora Ivića osećao se uticaj makedonskog idioma, koji je je u sledećim decenijama u potpunosti istisnuo galipoljski govor.

Njihova udaljenost od glavnine srpskog naroda, uticala je na specifičan razvoj, kako njihovog jezika u specifičan dijalekat, tako i njihovih narodnih običaja. Kao ilustracija specifičnosti njihovog govora može poslužiti poslovica „Ko drugome jamu kopa, sam u nju upada“ koja kod njih glasi:

„Ko kopa tuđ grop, on sam padne u grobu.“

Od Galipolja do Bele Krajine, Moliških Slovena u Italiji i Krašovana u Rumuniji, do Srba u Komarnu i Slaveno-Serbiji postoje male podgrupe srpskog nacionalnog korpusa koje bivstuju u tuđini zaboravljena od matice. Našom nebrigom, ove grupe polako nestaju. Možda se može reći da su se neke prirodno utopile u pravoslavno i slovensko okruženje, gde suštinske pretnje po identitet nije ni bilo…Stoga je sudbina galipoljskih Srba još tragičnija, jer je sve ono što je očuvano od tuđinske vere i turskog zavojevača, izgubljeno u miru, povratkom u svoju maticu. Zaborav mora jednom da prestane. Sačuvajmo identitet. Pamtimo. Vreme je da počnemo !

Autor: Miloš Dimić

Izvor: SRPSKI AKADEMSKI KRUG

Vezane vijesti:

Aboridžin sa obronaka Bukulje – Jadovno 1941.

Gorski Kotar: Svetionik srpskog trajanja – Jadovno 1941.

Adam Pribićević : Naseljavanje Srba po Hrvatskoj i Dalmaciji …