Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу. Ако Бог да, сабраћемо се 19. јуна 2021. код Шаранове јаме.

 

Повест једног изгнанства

Датум објаве: субота, 18 априла, 2015
Величина слова: A- A+
Изгнанство

Кад су дошли у Краљевину СХС, коjа jе у њиховом виђењу ствари била „звезда у бескраjном плавом кругу“, сматрали су да се њихова историjска трагика коначно завршила и то насупрот свим шансама, срећним краjем. Међутим, као што Срби наjбоље знаjу, у миру, наизглед без опасности, српска култура опет доживљава пораз.

Данас, у ери глобализациjе, када традициjи, националноj култури и идентитету прети потпуни крах и маргинализациjа, прави пример донкихотовске борбе за биолошким и културним опстанком, представљаjу Срби Галипољци тзв. Бaрjамчаjлиjе, jедна подгрупа српског националног корпуса, чиjи jе вековни пут достоjан дивљења. Преживели су векове ропства живећи у туђинском окружењу, а асимиловали су их после 1945, њихова браћа по пореклу и вери, Македонци. Ово jе њихова прича.

Дакле, ради се о невеликоj групи Срба коjа jе успела да сачува национални идентитет, иако ниjе имала контаката са српским становништвом. Свако би помислио да би одрођеност, конвертитство и заборав jезика биле очигледне последице низа векова под окупациjом далеко од матице. Али Галипољци су победили све природне законе. О пореклу Галипољских Срба и њиховоj миграциjи нема пуно података с обзиром на овако велики период. Први помени jављаjу се у спису ,,O Једренском вилаjету” бугарског конзула Г. Караjовова, коjи помиње две српске оазе у Тракиjи, (коjе су услед нашег, како би то професор Ломпар рекао „духа самопорицања“ постале фатаморгане): у Барjамичу и Караџи-Халилу, али да се не зна када су и зашто тамо пресељени. Срби  су живели одвоjено од осталог становништва као и да су почели да напуштаjу српски и да употребљаваjу грчки jезик. На основу тих података ће Јован Цвиjић ова два села означити као српска.

Наjезда Турака у српске и суседне земље промениле су политичке, културне и jезичке границе, а становници су се исељавали из нужде, бежећи од кулука и зулума, или су их исељавали и Турци, премештаjући становништво ради воjних и других обавеза. Та кретања захватила су и становнике из Јагодине коjе су Турци преселили у Тракиjу. Српско становништво jе и само тврдило да jе пореклом из Јагодине, а да су пресељена у Тракиjу да би тесала камен. То потврђуjе и њихов говор коjи jе сачувао битне елементе косавско-ресавског говора у чиjоj се области налази Јагодина. Досељеници су се прво сместили уместо Учдер, а нешто касниjе и у село Барjамич, недалеко од Учдера. У близини се налазило и турско насеље Кавакчакан. Срби из Барjамича су се налазили у близини турских насеља, грчких села, а у нешто даљоj околини било jе и Бугара у селу Пишманћоj.

Међути, напротив свим шансама, опстали су. Без икаквих контаката са старом постоjбином, Галипољци су дуго одржали своjу националну целовитост и предање да су пореклом из Србиjе, иако нису баш знали где jе то Србиjа. Ипак, непосредни контакти са турским и грчким говором условили су преузимање речи из ових jезика. Утицаj турског jезика jе био несмуњив и одвиjао се путем турске управе и привреде, а великог удела имала jе и чињеница да су сиромашне Барjамичлиjе ступала у службу богатих Турака. Социолингвистички феномен важан jе и за грчке jезичке контакте, тим пре што су их иста вера, грчка црква и школа jош више зближавали, а нису изостали нимешовити бракови. Грчки утицаj поглавито се остварио у фонетици. Говор Бугара из Пишманћоjа ниjе имао претеран утицаj (Бугари су као народ били социjално инфериорниjи, jер су долазили у српске породице у своjству надничара), али су трагови ових односа сачувани у народноj поезиjи. Први балкански ратови и нагло осипање Турске царевине посебно су оjачали њихову националну свест, али jе и живот у Тракиjи постао неподношљив, jер су се Турци светили за своjе поразе на боjном пољу. У првоj години Великог рата, они шаљу депутациjу у Цариград коjа jе обишла неколико представништва, све док нису добили одобрење и населили териториjу Србиjе. Следи период лутања, нових миграциjа у Барjамич и Грчку, све док се нису траjно настанили у Пехчеву, где jе данас њихов нестанак постала свршена ствар.

Међутим, ствар ниjе ни изблиза тако jедноставна, њихово изгнанство попримило jе много неочекиваних обрта. Одисеjа ових људи почиње после пропасти српске Деспотовине 1459, кад турски хроничари бележе да Сремци и даље жестоко бране своjе утврђене градове, Шабац и престони град Купиник. Ипак, борили су се против ветрењача. Срем jе опустошен, а турска воjска jе освоjила и Београд коjи jе пао 1521. после хрбарог одолевања српских снага предвођених шаjкашким воjвдом Петром Овчаревићем. Малоброjну угарску посаду Османлиjе су пустиле на слободу, али не и непокорне Србе. Сремци и Београђани су под пратњом турских воjника кренули на дуги марш ка Цариграду. Тврђаве Купиник, Беркасово, Каменица, Врдник, Митровица, Бареш, Земун и Сланкамен су пале под оружjем и људством турског завоjевача. Предводници отпора и они коjи су се упорно супротставили били су заробљени и стављени су у ланце. Да би се упокорили и постали послушни, пребачени су у околину Цариграда – записао jе турски хроничар Бостан. Српско градско становништво насељено jе у Цариград, у кварт коjи се и данас зове Београдска шума, а „каури из Срема“ упућени су на Галипоље. Остала су забележена и њихова имена: Павле, Радослав, Јован, Марко, Вук, Радич… Постоjе турски документи у коjима пише да jе део „сремских изгнаника“ у 17. веку побегао с Галипоља, стигао у Србиjу и укључио се у аустриjско-турске ратове. Кад су се Аустриjанци повукли остављаjући Србе на цедилу, Турци су краj Јагодине поново заробили део Галипољаца. Једну групу су одвели на опустеле поседе у пиротском краjу, а другу у Ниш, у четврт коjа се и сада зове Јагодин-мала. Већ на почетку следећег аустриjско-турског рата 1737-1739, тачниjе прве године рата турским продором из Софиjе 1737. почео jе покољ српских устаника пиротског краjа.

Стога jе народ кренуо за Аустриjанцима у другу сеобу Срба. Народ коjи jе прешао на аустриjску териториjу jе амнестиран 1740. и дозвољен му jе повратак на своjу очевину. Део Галипољских Срба вратио се у опустелу Србиjу, у Темнић, код Јагодине. Када jе Мехмед Херцеговић добио jагодински спахилук као свадбени мираз, уз султанову кћер, тада се део „његових житеља“ иселио поновно на Галипоље и под зидине Цариграда. Остали су тамо и сачували своj jезик и веру  кроз надолазеће туробне векове. Нови преокрет у живот Галипољаца у Барjамичу доносе балкански ратови. Српске трупе долазе у помоћ бугарскоj воjсци, ослобађаjући Једрене и европски део Турске. Турске снаге, претежно из редова босанских Муслимана, вршиле су у знак освете велике репресалиjе према Галипољцима. Они ипак добиjаjу тешко извоjевано одобрење за сеобу у матицу и долазе у тек ослобођено Скопље.

Галипољски Срби почетком 20. века

Галипољски Срби почетком 20. века

Велики рат прекиде насељавање ових Срба у околину Скопља. У jесен 1915. део Галипољаца креће са српском воjском према Албаниjи, али их са Косова и из Скопља, Бугари интернираjу у Ниш. Алексинац и Пловдив, где део њих умире. По окончању Првог светског рата, погрешно обавештени од неких грчких воjника да jе Барjамич заузела Грчка, Галипољци крећу натраг у своjе село. После дугог путовања, у Солун су стигли почетком 1919. Ту их jе сачекало велико разочарање, у Барjамичу су jош били Турци. Неки су се одмах вратили у Скопље, а Грци остале упуте у село Лутру, где су остали jедну и по годину и многи страдали од разних болести, а њихово броjчано стање се готово преполовило. Њихово село, после Мировног уговора из 1920. припада Грчкоj и стање се стабилизовало. Међутим, политичка ситуациjа jе jош jедном закомпликовала живот српским вечитим изгнаницима. Краjем 1922. после несрећног грчко-турског рата, Барjамич jе пао поново под Турке. Галипољски Срби су сад били пре истребљењем. Ново изгнанство jе била jедина опциjа. Овог пута нису могли готово ништа да понесу од имања. Док су раниjе носили стално са собом и звоно из своjе цркве, приликом ове сеобе нису могли, него су га бацили у црквени бунар. Многи нису понели ништа сем икона.

Кад су дошли у Краљевину СХС, коjа jе у њиховом виђењу ствари била „звезда у бескраjном плавом кругу“, сматрали су да се њихова историjска трагика коначно завршила, и то насупрот свим шансама, срећним краjемМеђутим, као што Срби наjбоље знаjу, у миру, наизглед без опасности, српска култура опет доживљава пораз. После 1945. точак историjе се обрнуо. Као што рече популарни Теjа у „Професионалцу“ – Природи jе требало милион година да од маjмуна направи човека, а комунизму 50 година да од човека направи маjмуна, тако jе и СФРЈ учинила све да  Галипољски Срби нестану, да се асимилуjу у концепт нове македонске нациjе. Ипак, ако желимо да будемо правични и поштени, иста вероисповест као и братски однос са македонским народом су у многоме таквоj намери власти и допринели. Од 73 породице и 1.100 Срба колико jе било 1922. у Пехчеву, остало их je асимилациjом данас свега 12. Живе у горњем делу вароши, а смрћу оних наjстариjих умро jе и jезик са њиховим специфичним диjалкетом. Некада су се презивали на „-ић“ а од 1945. jе то замењено са „-ски“. Костовићи су постали Костовски, а Ставровићи Ставровски. Историjу галипољских Срба, народа коjи jе своjим животом сведочио и тужну изгнаничку повест нашег народа, данас овековечава икона Свете предобне мученице Параскеве, коjа jе jедина преживела голготу галипољских Срба од 16. века до данас.

Остаци материjалне културе галипољских Срба у Пехчеву

Остаци материjалне културе галипољских Срба у ПехчевуЛингвистичко богатство галипољског говора, сачували су колико-толико поjедини ентузиjасти. Радећи на докторскоj дисертациjи, Павле Ивић jе у више наврата 1950. и 1951. одлазио у Пехчево (иначе надомак македонско-бугарске границе) не би ли непосредно дошао до података о природи jезика и говора необичне српске заjеднице на македонском тлу, насељене тридесетак година пре почетка његових истраживања.Већина Галипољаца ниjе била напустила своj матерњи говор донесен из Тракиjе, стариjи су чували своj диjалекатски тип и чистиjе су говорили, док су се млађи у општењу са родитељима служили искључиво галипољским идиомом. Већ у време истраживања професора Ивића осећао се утицаj македонског идиома, коjи jе jе у следећим децениjама у потпуности истиснуо галипољски говор.

Њихова удаљеност од главнине српског народа, утицала jе на специфичан развоj, како њиховог jезика у специфичан диjалекат, тако и њихових народних обичаjа. Као илустрациjа специфичности њиховог говора може послужити пословица „Ко другоме jаму копа, сам у њу упада“ коjа код њих гласи:

„Ко копа туђ гроп, он сам падне у гробу.“

Од Галипоља до Беле Краjине, Молишких Словена у Италиjи и Крашована у Румуниjи, до Срба у Комарну и Славено-Сербиjи постоjе мале подгрупе српског националног корпуса коjе бивстуjу у туђини заборављена од матице. Нашом небригом, ове групе полако нестаjу. Можда се може рећи да су се неке природно утопиле у православно и словенско окружење, где суштинске претње по идентитет ниjе ни било…Стога jе судбина галипољских Срба jош трагичниjа, jер jе све оно што jе очувано од туђинске вере и турског завоjевача, изгубљено у миру, повратком у своjу матицу. Заборав мора jедном да престане. Сачуваjмо идентитет. Памтимо. Време jе да почнемо !

Аутор: Милош Димић

Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ

 

Везане виjести:

Абориџин са обронака Букуље – Jadovno 1941.

Горски Котар: Светионик српског траjања – Jadovno 1941.

Адам Прибићевић : Насељавање Срба по Хрватскоj и Далмациjи …

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top