„Povartak Turske na Balkan“ i dva kratka osvrta na prošlost

Turci su u mojoj  kraljevini- poručiavo je Stefan Tomašević papi Piju II – sazidali nekoliko tvrđava i pokazuju se ljubazni prema seljacima, obećavaju da će svaki od njih biti slobodan koji k njima otpadne. Prost um seljaka ne razumije prevaru i misli  da će ta solboda uvijek trajati.

Ovako je pisao posljednji kralj Srbije i Bosne  pred konačno zaposjedanje ovih oblasti od  strane otomanske imperije  polovinom 15. vijeka.

U zadnje vrijeme  ponovo se sve više aktuelizuje priča o ulozi Turske  na Balkanu posebno u Bosni i Hercegovini. „Istanbulska deklaracija, Neoosmanizam, Strategijska dubina, Turska kao nosilac američkih interesa na Balkanu, Tadićev odnos prema Turskoj, te miješanje Turske diplomatije u spor islmaske zajednice  u Srbiji „….vijesti  su i pojmovi koji zbunjuju i iskusne analitičare,  a  pogotovu  prosječnog građanina  koji  ponekad  ne uspijeva  da uhvati te strategijske paralele aktuelnog političkog momenta i situacije. Svi oni koji pokušavaju opravdati nastojanja turske diplomatije  da ponovo „ovlada“ Balkanom  pomalo relativizujući nedavne izjave turskih diplomata i zvaničnika o povrtaku i uspješno kontekstu turskog prisustva na Balkanu ,kao i onih koji sa ovih prostora o tome sanjaju, stavljaju navodnu ekonomsku ekspanziju Turske  i njenu razvojnu i investicionu  snagu po region u prvi plan. Da  li oni koji iznose  takva nastojanja zaista misle da se na ekonomiji i investicijama (kojih „uzgred“ budi rečeno i nema i koje ostaju uspavnaka lakovjernima) završavaju ciljevi zvanične Ankare!?  Da li obećana investicija iza sebe  nosi  neku novu dominaciju i da li postoji ogoljena ekonomija bez političkog interesa!? Sva globalna politička kretanja, kao i nauka  daju nam jasan odgovor iluzornosti takve pretpostavke. To je znao i kralj Stefan Tomašević, nažalost  to mu nije mnogo pomoglo. Da li nam podatak iz davne prošlosti otvara oči da ekonomski aspekti opravdanja nisu nepoznati  u odnosima Srba  i Turske !? Da li smo zaista prostor koji ne pamti mnogo i koji je prokazani ponavljač  istorijskog gradiva!?

Putujući od Beograda ka Nišu,žena engleskog poslanika, ledi  Meri Montengju (1717.), bila je svedok  neobičnog običaja paša da nakon što se ugoste  naplaćuju od naroda globu što su dok su jeli trošili zube.
„ Ovi ugnjetači ne zadovoljavajući se time što pojedu sve što se može pojesti od seljačke svojine; već kad su se nažderali i oni i njihova mnogobrojna pratnja, imaju drskosti da zahtevaju novac za zube,tj. novčanu nadoknadu za upotrebu svojih zuba,koje su istrošili ukazavši seljacima  čast  time što su im požderali njihovo meso.Ovo je bukvalna istina, ma koliko izgledalo preterano ; i ta prigodna pokvarenost dolazi  od vojničke vladavine , jer njihova religija , kao ni naša , ne dopušta ovo varvarstvo“

Ponuđena sloboda i ekonomska olakšica kao maska stanovniku  ovih prostora, samo  nakon nekog vremena otomanske vlasti,  donijela je pored robljenja, pogroma, drvenih kočeva, danka u krvi i ovaj „divni integracioni napredni civilizacijski običaj“ brige o oralnoj higijeni  i zdravlju tj ulaganje u isto  pored  kojeg svaki komentar ostaje suvišan. Zna naš čovjek  šta mu je donijelo skoro pet vijekova turskih i šta mu donese obećana sloboda. Istorijski i civilizacijski procesi u  svom centrifugalnom ritmu okreću mašinu vremena . Sazrijevanje tih procesa  civilizacijskim , tehničkim, kulturnim, ali i sofisticiranim diplomatskim i strateškim pokretačima  skraćeno  je i svedeno na kraće vremenske intervale. Za koliko onda (bez ikakve želje za banalizacijom i svjesni konteksta vremena) možemo očekivati neki novi divan napredni običaj sa Bosfora, jer smo ekonomske  i integracione aspekte  obećanja već dobili !?

I da, …da li će  Ahmet Davutoglu sačuvati zube !?

Izvor: istorijabl