fbpx
Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Последњи чин: Анализа пропуста у обезбеђењу краља Александра

БогојевићКраљ Александар I Карађорђевић у пратњи министра Бартуа и генерала Жозефа Жоржа недуго након искрцавања у марсељску луку седа у црни отворени аутомобил делаж Д-8.

Овакав избор аутомобила је био апсолутно неприхватљив за превоз личности тог ранга и у тако несигурном тренутку. Француска полиција, али и читава јавност била је упозната са оперативним сазнањима југословенске полиције да се планира атентат на краља. Француска штампа је на дан краљевог дочека писала о претњама и чак наводила умешаност усташа.Нешто после 16 сати свечана колона је кренула.

У самом старту колона је каснила због новинара и камермана који нису желели да се склоне од аутомобила у коме се превозио краљ Александар док не направе видео снимке већ у првим моментима видела се тотална неорганизованост домаћина.  На челу формиране процесија налазио се коњички вод Републиканске мобилне гарде. У колима иза коњице налазили су се припадници Националне безбедности, у следећим генерални директор и главни контролор безбедности, Бертоа и Систрон, а иза њих се кретао црни делаж, где се на задњем десном седишту налазио краљ Александар, а до њега министар иностраних послова Француске Барту. Насупрот њима седео је генерал Жорж. Колима је управљао Фоасак, до кога је седео члан обезбеђења Бертеми.

Французима је парада дефинитивно била у првом а врло могуће и у једином плану дочека краља Александра. О безбедности се није много марило.

Брзина којом је требао да се креће аутомобил износила је 20 км на сат, са коњаницима испред возила и војницима то никако није било могуће. Аутомобил се кретао просечном брзином пешака око 5 км на сат.

Приликом организације превоза занемарен је безбедносни протокол да се дежурни ађутант мора возити на бочној или на задњој папучици возила. Делимично оправдање за то лежи у чињеници да је краљу за пратњу био додељен француски генерал Жозеф Жорж, који је требао да обавља ту улогу. Међутим велики пријатељ краљев још из Првог светског рата и са Солунског фронта возио се у аутомобилу заједно са краљем и министром, био је њихов пријатељ и члан делегације. Није био наоружан. Он је био окренут лицем ка министру Бартуу и налазио се у покривеном делу аутомобила чиме му је додатно смањена његова видљивост и преглед околине. Коњаници су заменили мотоциклисте и јахали су с једне и друге стране аутомобила, уствари само два коњаника. С десне стране делажа јахао је потпуковник 141. алпинског пука, потпуковник Пиоле, а с леве заповедник мобилне гарде, потпуковник Вигору.

Првобитним планом о обезбеђењу француске полиције било је предвиђено да аутомобил у коме се возио краљ Александар прате по тројица мотоциклиста с једне и друге стране али је на захтев председника општине Марсељ Жоржа Рибота то измењено и возило су пратила два потпуковника на коњима са исуканим сабљама, што је додатно ослабило безбедносну позицију краља због вожње у аутомобилу са отвореним кровом.

Током вишегодишњег истраживањао успео сам да дођем до скица француске полиције о правилима приликом обезбеђења високих државника када се превозе аутомобилима са отвореним кровом. Из тих правила се лако да закључити да ништа од наведених правила и препорука није спроведено те да је од самог старта безбедност краља Александра била угрожена.

Једноставно речено није испоштован ни пети део обавезних безбедносних процедура.

Један део тих безбедносних процедура занемарио је и изменио градоначелник Марсеља Жорж Рибот. У свом образложењу он наводи: „…пратња мотоцикала изазвала би протест целокупног марсељског становништва, као мера недемократског карактера. А он као политичка личност мора да брине о грађанима Марсеља и зато налаже уклањање истих…“

Овакво образложење првенствено је било политички трик у име изборне кампање јер су се за који месец одржавали локални избори у Марсељу и ово је био одличан тренутак да се искористи за додворавање грађанима. Нови избори за градоначелника Рибота и министра Бартуа били су приоритет у односу на посету краља Александра и државне интересе које је требало да донесе његова посета. Градоначелник Марсеља Жорж Рибот поред свих политичких трикова изгубио је на изборима који су се десили 18. маја 1935. године, управо због лоше организације дочека краља а убиство су му грађани највише замерили.

Ипак, ово је само једна грешка и промена система обезбеђења.

Највећа грешка није била до градоначелника Марсеља већ до државе која је пренела надлежности организације званичне посете једног владара на локалну полицију и локалну градску управу.

Кордони полиције који су требали да осигурају несметан и безбедан пролаз аутомобилу  у ком се превозила висока делегација готово да није постојао, полицајци су били размакнути на око десетак метара један од другога, окренути леђима окупљеном народу. Пропуштали су чак цивиле да несметано пролазе и шетају се испред аутомобила. Грађани нису били померени на безбедно растојање већ су ивичњак одредили за границу на којој ће бити померен окупљен народ. Како се пут у неким деловима сужавао, тако је и маса била ближе аутомобилу и краљу. У неким деловима то растојање је износило мање од два метра. Све је ово слутило на могућу несрећу и она се нажалост десила врло брзо.

После само седамдесет метара аутомобил долази до једног таквог сужењеа и управо ту настаје трагедија. Када су краљева кола стигла на сквер испред палате Берзе, зачула се неколико пута пиштаљка какву користе саобраћајци и полицајци, остало је неутврђено да ли је и ко дао знак атентатору, свакако један човек је искочио из гомиле на тротоару. Кличе на француском „Живео краљ“ и креће ка краљевом аутомобилу, носећи у десној руци букет цвећа.

Нико га не зауставља јер је полиција размакнута на великом растојању, он управо то и користи, пролази без икаквих проблема између полиције. Изненада је убрзао ход, скочио на папучицу аутомобила, одбацио букет цвећа извукао аутоматски пиштољ Маузер са оквиром од десет метака, четири хица испалио је у правцу краља и четири у правцу генерала Жоржа а два метка је испалио у полицајца Галија који је појурио ка њему.

Возач Фоасак уместо да покуша маневар возилом он је једноставно зауставио возило и десном руком покушао да одгурне атентатора а жандарм Рињо да га заустави и отме му оружје.У том тренутку Черноземски је већ испразнио оквир и покушао да напуни оружје другим оквиром од двадесет метака, међутим потпуковник Пиоле га удара сабљом, полицајци пуцају у њега и маса га линчује.

Почиње општа хистерија, пуца се у народ и редом бију грађани. До смртно рањеног краља Александра први је притрчао министар спољних послова Јевтић, који је био у колима одмах иза њега. Скоро истовремено над њега су се наднели и ађутанти, пуковник Милорад Радовић и управник двора пуковник Павловић. Аутомобил одвози краља у префектуру (општину), где лекари констатују смрт.

У овом делу невероватно звучи чињеница да краља који је смртно рањен одводе у префектуру а не у болницу. Зашто би неко водио рањеника у општину, а не у болницу? Свакако оваквим решењем краљ Александар више није имао ни теоретску шансу да преживи рањавање. У општини није постојао дежурни лекар, нити је било медицинске опреме којом би покушали да спасу живот краљу. Када су пристигли у општину, лекаре су тражили испред општине међу окупљеним светом који је чекао да поздрави краља. Тако су изгубили још драгоценог времена, када су коначно пронашли лекара, остало је само да констатује смрт.

Такође се поставља још једно логично питање: зашто Французи или наша делегација нису обезбедили возило хитне помоћи са лекарима и опремом у конвоју? Краљ Александар је био иначе нарушеног здравља и могли су узети као реалну опцију да краљу може позлити посебно после тешког пута.  Сагледавајући све пропусте у организацији обезбеђења, сматрам да план обезбеђења није ни постојао или је био толико лош да се не виде конкретни потези за заштиту краља.

Толико пропуста и грешака на једном месту мора да је у први мах збунило и самог атентатора Черноземског, који је вероватно мислио да ће морати да се помучи да нађе рупу у обезбеђењу а уочио је да је читаво обезбеђење једна велика рупа.

Шта се десило са атентаторима? Када погледамо судбине свих учесника атентата на краља Александра могли бисмо рећи да их је правда све сустигла. С

удбина тројице директних саучесника атентатора Владе Черноземског, које је француски суд осудио на доживотну робију, врло је мрачна.

Са друге стране, главни организатори атентата Павелић и Кватерник, учинили су још доста мрачних дела, док их није стигла казна Божја. Наиме, Мијо Краљ и Иван Рајић су по немачкој окупацији Француске, децембра 1941. ослобођени из затвора. Потом су се прикључили поглавнику Анти Павелићу у Италији, где су сачекали оснивање НДХ и дошли у Хрватску. Обојица су трагично завршила.

Иван Рајић је нађен отрован у својој кући у Загребу крајем 1944. године, док су Мију Краља ликвидирали партизани негде у западној Босни.

Звонимир Поспишил није дочекао окупацију Француске и пуштање на слободу, он је умро 1940. године приликом операције слепог црева у француском затвору.

Еуген Дидо Кватерник је након оснивања НДХ постављен на чело усташког повереништва за јавни ред и сигурност града Загреба. Једна од првих Кватерникових наредби односила се на оснивање концентрационих логора на територији НДХ. На његовој души налазе се стратишта Јасеновца, Градишке, Јадовна, Краљевице, Керестинеца, Крушчице и Кустодије. Еуген Дидо Кватерник је заједно са Павелићем за шефа свих логора одабрао Мију Бабића а касније и Макса Лубурића, једног од највећих злочинаца Другог светског рата. Еуген Дидо Кватерник је након неуспеле завере против Павелића 1943. године био принуђен да побегне у Словачку, где је извесно време остао скривен. Одатле се склонио у Аргентину, где је написао мемоаре, оптужујући Павелића за све почињене злочине.

Еуген Дидо Кватерник је заједно са ћерком Олгом погинуо 1962. године под чудним околностима у саобраћајној несрећи у Буенос Ајресу. Његова супруга Марија Кватерник пак тврди да никакве завере није било и да је аутомобил са којим су се возили био у јако лошем стању а за бољи нису имали новца.

Што се тиче судбине главног организатора Анте Павелића, могли бисмо је можда описати чувеном изреком „Ко се мача лати, од мача и гине“.

Након проглашења НДХ, 11. априла 1941. године, у току ноћи Анте Павелић се сусрео у Трсту са делом усташке емиграције која се налазила по логорима у Италији. Сутрадан око поноћи Павелић са својом „тјелесном гардом“ сачињеном од двеста тридесет усташа креће ка југословенско-италијанској граници. У Сушак су стигли 13. априла у раним јутарњим сатима. Један део се одвојио и одвезао ка Сењу, а већи, заједно са поглавником Павелићем, продужио је ка Загребу. На захтев Хитлеровог опуномоћника Едмунда Васенмајера читава два дана били су задржани у Карловцу.

То је време које је било потребно фашистичким вођама Хитлеру и Мусолинију да се договоре о судбини НДХ. Када су се коначно договорили и сложили по интересним сферама, Павелићу је одобрено да 15. априла после поноћи са својом војском уђе у Загреб. Од тог тренутка усташка држава НДХ са поглавником др Антом Павелићем на челу постаје ужасна творевина зла и злочина, која је у току Другог светског рата извршила један од највећих и најтежих геноцида на свету.

У Министарство унутрашњих дела НДХ дошао је Андрија Артуковић, још један од завереника у убиству краља Александра. Он је одмах наредио да православни Срби носе око руке средњовековни знак гета, плаву траку са словом „П“, првим словом у речи „православац“. Јеврејима је пак наметнуто ношење Давидове звезде, у почетку на рукаву а мало касније и на леђима. У свим надлештвима, кафанама, радњама, аутобусима и трамвајима могао је да се прочита овај натпис: „Улаз забрањен Србима, Јеврејима, скитницама и псима.“

Анте Павелић је чинио све да изврши етничко чишћење на територији Хрватске и у тој мисији највише се уздао у помоћ Свете столице, утолико пре што је Ватикан на Хрватску гледао као на „границу хришћанства“. Папа Пије Дванаести је заиста гајио наклоност према Павелићу и његовом милитантном католицизму.

Када је дошло до слома Трећег рајха и за Павелића су дошли црни дани. Али још недостају све појединости о бекству Павелића и његових усташа из Југославије. Свакако му је помоћ у бекству пружио Ватикан. Из једног веома поверљивог извора, америчка обавештајна служба је маја 1946. Године открила да поглавник живи близу Рима, у једној згради која је под јурисдикцијом Ватикана. Павелић је напустио Италију 13. септембра 1947. године да би приспео у Буенос Ајрес 6. новембра и упловио у луку паробродом „Сестриере“. Путовао је са пасошем на име Павле Арањос. Павелићу је азил омогућио лично диктатор Хуан Перон. Два месеца након доласка од аргентинских власти добио је уредна лична документа и даље задржавајући свој лични идентитет. У Аргентину је Павелић дошао и са позамашним личним благом, то богатство било је процењено на 250 килограма злата и хиљаду сто карата драгог камења. Трошио је и живео врло лагодно са својом породицом поглавник, далеко од прошлости и далеко од свих зверстава које је учинио током Другог светског рата.

Захваљујући једном бившем италијанском генералу, Павелић је откривен тек почетком 1957. године. Подаци нису садржали информације о правом индетитету Анте Павелића, већ само где се налазио и где се кретао.

Када је ова информација дошла до Срба, одмах се кренуло у организацију атентата на Анту Павелића. Читавим планом руководио је Јаков Јововић, а добровољно се за учешће у атентату пријавио његов брат Благоје Јововић. Касније им је придодат Мило Кривокапић.

Донета је одлука да се атентат изврши 9. априла 1957. године, односно, уочи велике прославе моћне хрватске колоније у Аргентини. Атентатор на Павелића Благоје Јововић, проверени српски националиста и учесник у равногорском покрету од 1941. године, био је борац Бјелопавелићког четничког одреда, по чину поморски официр.

У предвиђено време Благоје и Мило упутили су се у место Паломар, у близини Буенос Ајреса, где је Павелић дуже живео. Али тог дана, када је планиран атентат, Павелић је пошао са женом и ћерком. То их је натерало да одложе своју намеру за наредни дан, тј. 10. април, када је читава хрватска колонија прослављала „дан независности“.

По изласку Павелића из аутомобила, Кривокапић и Јововић су почели да га прате и чекају погодан тренутак. Сасвим изненада, Павелић, као стари терориста, осетио је опасност, окренуо се према њима и припуцао. Том прилиом је пробушио Јововићу капут једним хицем. Ово Благоја Јововића није збунило, он је муњевито реаговао, трчећи за поглавником испалио је пет хитаца у његовом правцу од којих су га два погодила. Злочинац се затетурао али је погнут наставио да бежи. Успео је да преживи. Међутим, пошто је био дијабетичар, Павелић није могао да буде оперисан како би му била извађена из тела оба зрна. У рано јутро 28. децембра 1959. у 3.55 сати, Павелић је у седамдесет првој години преминуо у сну. Подлегао је ранама које је задобио у атентату две године раније.

Могло би се на неки начин рећи да је правда делимично исправљена, онај који је био главни организатор атентата на краља Александра у Марсељу и сам је живот изгубио у атентату.

Иван Ванчо Михајлов након атентата 1934. године стално мења место становања. Живи у Турској, Пољској и Мађарској, и коначно у Загребу, који је у то време био главни град Независне државе Хрватске, фашистичке марионетске државе.

Преминуо је 5. септембра 1990. године у Риму. Он је био један од најближих сарадника Анте Павелића и организатор атентата на краља Александра у Марсељу. До своје смрти тврдио је да је „само“ изнајмио свог човека Владу Черноземског усташком покрету да изврши атентат јер му је Павелић тражио „једног који не маши“ а Владо Черноземски је био тај!

Овај хитац у краља Александра испоставиће се касније био је хитац у Србију али и светски мир.

Организатори овог атентата, Анте Павелић и Еуген Дидо Кватерник су касније били организатори највећег геноцида током Другог светског рата (сразмерно са величином народа) у нацистичкој творевини НДХ. Тако је у периоду од 1941 до 1945, по истраживању Едмонд Парија страдало приближно 750 000 Срба, 60 000 Јевреја и 26000 Рома.

Његова истраживања потврдили су многи страни аутори, посебно Немци јер су били најбоље упознати. Такође постоје потврде директних учесника рата, нпр. Херман Нојбахер најважнији Хителеров опуномоћник за Балкан, известио је да је број Срба над којим је извршен злочин износио један милион. Хитлеров генерал Лотар Рендулић који је био у подручју где су злочини извршени, процењује да је у првој години постојања НДХ најмање пола милиона Срба масакрирано а да је било још много страдања до краја рата. Британски извори обично наводе да је у НДХ убијено око 700 000 Срба.

„Границе да буду где историја и етнографија кажу, језик, обичаји, традиција и, најзад, где се сам народ по слободи воље определи“ Војвода Живојин Мишић

Милан Богојевић, Недељник

Везане вијести:

Први део фељтона: Умало зет руског цара

Други део фељтона: Надмашио и цара Душана

Трећи део фељтона: Како су комунисти хтели да убију краља

Четврти део фељтона: Колико кошта крв са Кајмакчалана

Пети део фељтона: Французи ништа нису предузели да спрече убиство краља Александра

 

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помози рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Пратите нас на друштвеним мрежама: