Pogrom na igralištu

Reka smrti nije zaobišla ni stadion Novosadskog atletskog kluba gde je ostrvljeni kasapin Martin Robert krvavim pirom upriličio streljanu «zaleđenih» meta, a onda i trku smrti. Utakmicom koju niko nije preživeo okončala se 1942. godine racija u Novom Sadu

Piše: Mladen Bulut

U nacističkoj raciji, te ratne 1942, samo u Novom Sadu, pošto joj je prethodila ona u Šajkaškoj, a sledila potonja u Bečeju i Srbobranu, ubijeno je za samo tri dana – od 21. do 23. januara – najmanje 2.300 ljudi.

Još uvek, začudo, nedovoljno istraženi podaci, a prema rukopisnim podacima Pavla Šosbergera upisani na poleđinu knjige umrlih Novosađana, svedoče o 1.246 pojedinačnih žrtava čija imena, kao pomen i opomena, potom zauvek utisnuta u bronzi, počivaju na izlivenim pločama postavljenim na ostacima zidina nekadašnjeg Bruk šanca pred zajedničkom rakom u koritu Dunava nad kojom se uzdiže potresno spomeničko obeležje „Porodica“ vajara Jovana Soldatovića.

TRAG SMRTI

Kada se ova zastrašujuća brojka potanko razloži, kao što je to učinjeno u Enciklopediji Novog Sada, na pojedinačni učinak zlikovaca pod čijom su nemilosrdnom rukom ugašeni životi znanih 809 Jevreja, 375 Srba, 18 Mađara, 15 Rusa, 13 Slovaka, 8 Hrvata, troje Nemaca, po dva Rusina i Slovenca i jednog Muslimana, odnosno 489 muškaraca, 415 žena, 177 staraca i 165 dece, ona u do tada nezapamćenom nedelu razotkriva svu bestijalnost nesumnjive genocidne namere uperene ne samo protiv najprogonjenijih naroda nego čitavog ljudskog roda.

– Konačan broj žrtava sigurno je veći, jer januarskih blagdana za slavarskim trpezama okupljala se na svečarima pristigla rodbina, a osim toga mora se imati u vidu da su zatrte i čitave porodice iz kojih niko nije preživeo da bi kasnije posvedočio o njihovom iščeznuću – kaže istoričar Zvonimir Golubović koji je u svojoj knjizi «Racija u Južnoj Bačkoj 1942. godine», pored svedočenja o svemu što je prethodilo, povodima i uzrocima, kao i nastalim pogubnim posledicama, prikupio imena, sa datumima rođenja i srednjim imenom, tek 1.600 bestijalno umorenih i pod led Dunava bačenih Novosađana.

Najmasovnije stratište bilo je na kupalištu Štrand, ali su žrtve streljane, osim u kasarnama, i na Trifkovićevom trgu, u Dunavskoj, Miletićevoj, Rumenačkoj, Temerinskoj i Streljačkoj – danas Antona Čehova- ulici, na Uspenskom groblju, a kad su se dželati sasvim raspomamili, potom i po dvorištima, porodučnim kućama, stanovima i podrumima višespratnica.

– Tokom prva dva dana racije zabeleženo je tek 41 smaknuće, ali je naposletku ona poprimila bestijalne razmere – iznosi Golubović navodeći da je u noći između 22. i 23. januara, očigledno nezadovoljna postignutim, komandatura generala Ferenca Fekete-Halmi Cajdnera, smislila lažni oružani sukob sa četnicima i partizanima u centru grada i, da bi vest, koja je očas obletela Novim Sadom, učinili što verodostojnijom, na licu mesta prikazali «ranjene» u pobunjeničkom napadu.

Da bi još više podstakli želju za odmazdom i ubijanjem kod žandara «perjara» i honveda, ali i milicije i «čangova», u poljskim kuhinjama su im svu noć neštedimice delili rum sa čajem.

MRTVA TRKA

U južnom delu grada, oko nekadašnje železničke stanice, jedna od 240 «istražnih» patrola počela je još 21. januara da pretresa kuće, legitimiše i hapsi.
Mesar Martin Robert, iz tobožnjeg «legitimacionog» ureda svoj «štab» smestio je na stadionu NAK-a čije su razvaline na Limanu II bile vidljive do pred izgradnju Spens-a. U usko pripijenim jahaćim pantalonama udenutim u visoke kožne čizme i sa velikim kukastim krstom na rukavu širokog vojničkog koporana, odmah je preuzeo na sebe nečasnu ulogu svemoćnog prekog presuditelja.

Njemu nije bilo potrebno da čeka naredbu (koju su na kasnijem suđenju ponovljali gotovo svi zlotvori): «Pobijte im i decu da nam se kasnije ne bi svetila», jer je odavno već svojim sugrađanima, mahom trgovcima, liferantima i činovnicima, ali i najgoroj sirotinji, bio namenio da, iz neljudske obesti i krajnje niskih poriva, priredi grozomornu utakmicu u kojoj je sve brižljivom zločinačkom pedanterijom udesio da može biti samo poraženih.

U užarenu sobicu omalenog bifea – iz kojeg su se leti služili dobro rashlađeni klakeri i pivo za navijanjem osušena grla vatrenih fudbalskih posmatrača, a zimi topli napitci za ozeble klizače – saslušavao je i u sitna crevca propitivao, praveći se kao da ih nikad u životu nije video, svoje dojučerašnje komšije primoravaojući ih da pred njim izruče sav sadržaj iz džepova, a onda ih je još i sumnjičavo ispipavao da, nekim slučajem nešto nisu sakrili.

A onda ih je, onako zaodenute u bunde, redengote i debele krombi kapute sa astrahanskim kragnama, ušuškane u ancuge i tri četvrt janklama, kožusima i železničarskim šinjelima, ili natrontane jednom preko druge prebačenim, pa pozadi svezanim vunenim maramama, prepuštao podnapitoj bratiji koja ih je uguravala u kupatila svlačionica i – tuširala!

Skroz na skroz namočene izgonili su ih na pružni nasip poviše igrališta odakle su ih, za opkladu kao na nekom vašarskom strelištu, a zaleđene kao lutke na ciči zimi od bar – 25 Celzijusa, uz jezivo cerenje, natenane jednog po jednog skidali iz pušaka kroz otvoren prozor, laktova oslonjenih na astal na kojem se još pušila kuvana rakija i obilni fruštuk koje su, još ništa ne sluteći, odasvud donosili zabrinuti članovi porodica nebili nekako umilostivili zločince.

Oko podneva drugog dana smislio je novu, još ubitačniju zabavu.
Preostale, što su se gonjeni bajonetima sve više množili, skidao je do gole kože i naterao ih, onako obnažene, u trk naokolo igrališta. Na svakom okretu kraj staze postavio je po desetinu iz horde svojih krvoloka koji su plotunima dočekivali čvrsto zbijeno stado učesnika smrtonosne trke, a kad je nastala sveopšta bežanija Martin se dohvatio mitraljeza nemilice pucajući dok je trajalo metaka.

– Dva dana i dve noći neprestano smo slušali ono «l“oj» – pucaj i besomučnu paljbu pomešanu sa vapajima, zaklinjanja Bogom i svetim Jovanom da ih poštede i samrtnim kricima nesrećnika – posvedočio je, pre nego je nedavno umro, samo srećom preživeli očevidac Žarko Vujić.

Ujutro, 24. januara, osim ugaženog okrvavljenog snega, pokoje šnale i ukosnice, ničeg nije bilo na igralištu NAK-a što bi ukazivalo da je ovde bilo jezivo stratište.

TEŠKO ŽIVIMA SA MRTVIMA

Podušje nevinim žrtvama terora mađarske nacističke soldateske i njihovih ovdašnjih oduševljenih pristalica, zbog nepomućenog bratstva i jedinstva, nekada su, maltene kriomice, odavane samo u Sabornoj crkvi svetog Đorđa i u novosadskoj Sinagogi.

Tek posle četvrt veka, 23. januara 1967, posleniku kulture i autoru Enciklopedije Dušanu Popovu i ondašnjem predsedniku Jevrejske opštine Pavlu Šosbergeru, uspelo je da isposluju saglasnost državnih vlasti i političkih čelnika da se održi javni pomen, a potom postavi i spomenik.

– Sve do tada opstojavao je i onaj najgori – mentalni zločin kao produženo nasilje nad živima lišenim osnovne ljudske i nasušne potrebe da rodbina i prijatelji makar obeleže dan njihove zajedničke mučeničke smrti i bar označe mesto odakle su netragom nestali – smatra Zvonimir Golubović nipošto ne želeći da komentariše ovim istim povodom odskora nastala nova trvenja pokrajinskih i gradskih vlasti ionako nenaklonjenih da podrže dalja nastojanja kako bi se napokon otkrile i druge do sada nepoznate i prećutane pojedinosti, a obaška popišu sve žrtve genocida.

Izvor: „Politika“, 30. januar 2006.

Vezane vijesti:

Na Tisi crna ćuprija

Godišnjica početka januarske Racije 1942. u Šajkaškoj oblasti …

70.godišnjica racije u Bačkoj – Jadovno 1941.

DA SANU UTVRDI TAČAN BROJ ŽRTAVA „RACIJE“ – Jadovno…