По јутру се дан познаје

Аутор: Ненад Благојевић

Да би се препознао дан потребно је пробудити се на време и видети јутро. Они који своја јутра преспавају и не виде како је изгледало увек ће се изненадити какве непријатне дане им је запад припремио. Наша јутра су уствари наша историја, а она нам недвосмислено указује с ким се можемо радовати новим данима, а са киме ћемо тешко дочекати ново јутро. Зоре које нам доносе Енглези и швабе најављују дане без среће и наде. Тако је увек у прошлости било и у томе се ништа до данас није променило.

Управо тако је било и кад је Аустро-Угарска 1878. године на основу договора са великим силама после Берлинског конгреса војно окупирала Босну и Херцеговину. То је био почетак европског „јутра“ са швабама, а дан се наставио њиховим подговарањем Шиптара да чине злодела, пљачке, убиства, силовања, паљевине…  Све оно што су и пре у Старој и Јужној Србији чинили хришћанима, само сада уз подршку „напредне“ царевине.

Намера Аустроугара у том моменту је била да та бројна злодела припишу немоћи отоманске управе. Како би они под видом заштите хришћана, затражили од великих сила сагласност да прошире своју окупациону управу на Новопазарски санџак и Косово. Желели су и тај део српских територија да отргну од отоманске царевине и припоје себи. Истовремено су, као „брижни саветници“ упорно наметали став српској власти у младој кнежевини, да не сме предузети никакве радикалне мере према тим зулумћарима. Аустроугарски послушник, Милан Обреновић веровао је својим западним „пријатељима”, да ће они већ уредити  са  отоманским господарима, да се то зло некако обузда.

Владајућа српска елита, беспоговорно је слушала драгу претечу ЕУ баш као и сада. Слушала је оне који су давали подршку и подстрекивали злодела и злочине над Србима. Оне који су се све више запетљавали и у босанско-херцеговачком тамном вилајету, донедавно окупираном од Османлија. Показујући при том на сваком кораку своју искрену нетрпељивост према свему српском, свему православном…

„Знам људима ништа није тако мрско и одвратно као добар човек, а уколико пред собом имају човека без икаквог греха, онда постају гори од звери, јер животиња убија и комада плен само да утоли глад, а човек то ради из најнижих побуда, да би уживао у туђим мукама.“

Свети Николај Охридски и Жички

Управо је запад та разјарена звер којој није ни најмање мрско да растрже и комада Србију. Одувек су они чекали нашу слабост да би нас у том моменту тако неспремне лакше докрајчили. Тако је било и сада, јер смо ми били последња брана људскости, части и достојанства која је стајала на путу и сметала остварењу њихових даљих империјалистичких прохтева. Својом вером и јасним ставом истине и правде постали смо непожељан фактор на Балкану и „брвно“ у оку запада.

Тада су почеле приче о „судару Истока и Запада на Балкану“, као медијска припрема за германску планирану акцију „продора на Исток“. Наравно незаобилазно тај продор је требао бити извршен добрим делом баш преко српског етничког простора. Тај план је садржао и пругу за Багдад која је имала крак предвиђен до Косовске Митровице. Не треба да нас чуди откуд тај крак, зар смо заборавили на Трепчу? Па ако ми и јесмо запад није, рудних богатстава Трепче, европски саветници никако нису имали намеру да се одрекну.

Круп и Тисен, већ су увелико слали своје емисаре под разним легендама. Данас удружена немачка компанија Тисен Круп (Thyssen Krupp) у српској јавности спомињана и као једна од компанија која је била заинтересована за куповину железаре Смедерево. Ова немачка компанија данас се састоји од 670 мањих компанија и запошљава око 185.000 радника. Док су у прошлости породице Тисен и Круп независно развијале свој бизнис.

У немачкој готово да не постоји човек који не зна за породицу Круп, иако је њихово порекло уствари холандско. Алфред Круп се прославио израдом точкова за железницу који им је и до данас остао један од најпознатијих производа. Ипак име Круп крајем XIX и почетком XX века биће више везано за оружје, јер је Немачка константно изазивала и водила ратове. Тако да јој је била неопходна и производња оружја. У томе се специјализовао управо Алфред Круп па је у народу постао познат и као „Краљ топова“. Тако је већ 1887 ова компанија постала гигант са више од 20.000 запослених.  (1)

Наравно није само он добио надимак, било их је још у породици Круп. Сигурно много познатији надимак кад су у питању топови изашли из фабрике Круп је „Дебела Берта“ (Dicke Bertha).  Иначе једно од најпознатијих артиљеријских оруђа коришћено током Првог светског рата. Ова хаубица први пут тестирана је током 1913. године и тежила је укупно 43,6 тона. Надимак су јој дали савезнички војници, алудирајући на Берту Круп. Поприлично попуњену најстарију ћерку Алфреда Крупа фон Болена и Халбаха. Ова џиновска хаубица настала је као најразорније оруђе немачке војске онога времена са изузетно великим дометом за тадашње стандарде. Изворно име ове немачке хаубице калибра 420 мм било је L/12 тип M-Gerät 14 Kurze Marine-Kanone („кратки морнарички топ“), назив који је требало да сакрије праву намену овог оруђа.  (2)

Ни Други светски рат неће много променити задатке ове компаније, једино што ће сада раднике „успешно“ пронаћи у немачким концетрационим логорима. Тако је поред  Боша, Мерцедеса, Аудија, БМВ-а, Волксвагена и других немачких фирми сама челичана „запошљавала“ 75.000 ратних заробљеника. Овог пута су сем отимања и крађе руда имали и бесплатну радну снагу. Баш онако како је одувек западна Европа замишљала и градила свој напредак. Прво покраду ресурсе а онда опљачкане натерају да постану њихова јефтина радна снага. Хумано, демократски, напредно, нема шта.   (3)

Тако је одувек било, запад се богатио на колонијама, пљачкама и туђем раду а онда себе представљао као успешне и напредне. Зато им је поново и био неопходан продор на Исток (Drag nach Osten). Грабећи ка свом циљу нису имали милости ни према коме ко им се налазио на путу. Чак ни према онима који су им наивно веровали да су пријатељи. Да би циљ био и остварен није се заборављало ни богатство у региону.

Богатство Србије још су у доба Немањића описивали први рудари Новог Брда. Сада је управо наступила ера челика и угља, где су Немци у Европи изразито предњачили, нарочито брзом изградњом железнице. Зар смо од њих онда очекивали да нас заобиђу и на Трепчу забораве? Србија је нажалост у то време имала младог владара недораслог ситуацији који се једино бринуо за своје привилегије и плашио за свој живот.

Једино где се кнез сналазио су биле интриге, отоманско наслеђе закулисних радњи. Тако је не размишљајући о интересу народа и кнежевине сукоб са Бугарима око границе у Тимочкој крајини прерастао у рат. Млади суверен који се у међувремену крунисао за краља, дошао је тако на сулуду идеју, да због своје „баште“ зарати са Бугарском. Незаслужена круна подржана од његових „пријатеља“ аустроугара очито је била претешка за његову ионако глупостима преоптеречену  главу. Резултат свега је био тешки пораз на Сливници.

Та је авантура изазвала кризу власти, а највеће жртве су били управо Срби у Старој и Јужној Србији. Све се одвијало онако како Европа највише и воли, на штету православних Срба. Они су у том моменту били потпуно незаштићени. Нарочито од када је одлукама великих европских сила, царска Русија дипломатски протерана као утицајни чинилац са тог простора. А управо она је била гаранција и дугогодишњи заштитник хришћана на отоманском двору.

Солун као тада најважнији град европског дела отоманске империје, постаје дефинитивно центар игара великих сила. Наравно ту су увек и великобугарски кругови, који не престају да сањају Сан-Стефанску државу. Грци опет по тврдњама Хетерије, тајног удружења организованог и насталог са циљем организовања устанка и коначног ослобођења од османлијског ропства, сматрју да су они домаћини. Удружење је основано 1814. године у Одеси а чинили су га грчки патриоти. Они успевају да започну планско отварање својих школа. У томе им је неопходну помоћ пружила Цариградска патријаршија, која је у отоманској царевини имала то ексклузивно право.  (4)

У школама се уводи модерна европска настава, и зато добијају подршку европских сила. Које наравно у томе виде дугорочно јачање свог будућег утицаја. Тако се чак и амерички мисионари неочекивано појављују у тој регији као школски просветитељи, делећи онако успут и „случајно“ протестантске библије. Наравно на енглеском, а не на грчком, бугарском  или српском језику, тада већински неписменом становништву.

Бугарски утицај у мећувремену отворено јача. Потпомогнут од стране државе Бугарске и аутокефалне бугарске националне цркве –  Егзархије. Ова црква основана је 28.фебруара 1870. године, а 1950. године јој је из Бугарска егзархија промењен назив у Бугарска православна црква.     Интересантно је да је јурисдикција Бугарске егзархије у два периода обухватала територије различитих држава и то од 1870-1917 и 1941-1944.

Територије и државе над којима су имали надлежност су: делове Јужне Србије (данас Македоније), Србије, Грчке, Старе Србије (данас Албаније), Румуније (Северна Добруџа) и целе Бугарске. Погледамо ли перид и територије биће нам јасно да је Бугарска увек била награђивана као савезник управо од Немаца и Аустроугара. Можда нам и то у будућности може нешто говорити о пријатељима и одакле нам увек прети опасност. (5)

Егзархија улази у борбу за „бугарска права“, што са пажњом бележе отомански полицијски органи. Вешто усмеравајући супростављене стране једне на друге, да тако учврсте пољуљано царство које видно срља у незадрживу пропаст. Бугарска преко цркве сада почиње са оснивањем својих школа на простору Јужне и Старе Србије. Отпочињу са забраном обележавања основне специфичности светосавља – славом, као и са забраном прослављања српских светаца.

Незаустављајући се само на томе, већ забрањујући сву литературу на српском језику и избацујући из цркве и школе српске књиге и уђбенике. То је многе светосавце натерало на напуштање својих вековних огњишта која су се неоправдано нашла под надлежношћу Бугарске егзархије. Спас су бар на неко време налазили на територији која је припадала одговорности цариградске патријаршије. Она је ипак била много попустљивија према словенском богослужењу.(5)

Док је тако Бугарски егзархат свим силама се трудио да онемогући било какво функционисање Српске православне цркве у деловима Јужне и Старе Србије, ВМРО и башибозуци су се свесрдно прикључили терору над Србима. Башибозуци су иначе припадници нерегуларних пешадијских и коњичких војних снага отоманске империје. Углавном су били састављени од Черкеза, припадника арбанашких племена, Курда, Рома-муслимана… Одликовала су их паљења, пљачке, силовања и сва остала зверства. И сама реч башибозук на турском је довољно о њима говорила. Давала је она тачан опис о коме се ради. Њено значење на турском је иначе оштећена, покварена глава.

Акроним ВМРО настао је као скраченица од бугарског Вътрешна македонска революционна организация тајна револуционарна организација настала крајем XIX века. Имала је за циљ стварање независне државе на простору Јужне Србије са називом Македонија. Као инструмент бугарске политике на Балкану требала је да изврши још једну поделу српског народа и његову асимилацију у некакву нову нацију. Додуше у првој идеји настанка саме организације док је њен акроним још био БМОРК (Бугарско Македонско – Одрински револуционарни комитет) жеља је била уједињење не само Јужне Србије већ и егејског и пиринског дела. Како би се спојила у Велику Бугарску. Тако да је већ у свом настанку имала изразито антисрпски и антигрчки карактер. Чак су истакнути чланови ВМРО 1897. године основали у Солуну подкомитет Централног комитета организације који је назван „Друштво против Срба“ са крилатицом „…огњем и мачем искоренити Србе из Македоније“.  (6)

Све ово је полако у патриотским круговима у Србији изазивало све веће незадовољство и осећај за неопходном и потребном акцијом. Постало је јасно да се мора бранити српски народ од оних који потпуно неоправдано и неосновано желе да му се наметну. Од оних који на историјском, културном и етничком светосавском простору желе да поставе своје западне „вредности“, неприхватљиве за српску православну и неискварену душу.  Морало је под хитно да се раскрсти са онима који желе да нам мењају славну и часну прошлост уводећи нас у неизвесност а нашу децу остављајући без будућности.

Покушали су да нам промене свест и оробе душу, гурајући нас у њихове адове, намећући нам осећај кривице како би над нама стекли моћ. Ипак патриотска свест и светосавска душа су се пробудиле и препознале да је то пут који води ка литици са које нема повратка. Пренуо се успавани српски патриотски корпус, схвативши да је „јутро“ прошло а  „дан“ увелико одмакао, те је последњи моменат за акцију. Дошло је време за потпуно буђење. Тако се полако зачела нова идеја, о формирању организације која би била способна да се одупире угњетавању и спроводи синхронизовану и координисану оружану одбрану српског народа. Био је то уједно и почетак формирања четничких одреда.

1. www.dw.com/sr/izložba-o-porodici-krup/a-15866238
2. sr.wikipedia.org/wiki/Дебела_Берта
3. www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/316844/sokantno-nemacka-industrija-obogatila-se-radom-300000-robova.html
4. sr.wikipedia.org/wiki/Хетерија
5. sr.wikipedia.org/wiki/Бугарска_егзархија
6. sr.wikipedia.org/…/Унутрашња_македонска_револуциона…

Извор: Фонд стратешке културе