Po jutru se dan poznaje

Autor: Nenad Blagojević

Da bi se prepoznao dan potrebno je probuditi se na vreme i videti jutro. Oni koji svoja jutra prespavaju i ne vide kako je izgledalo uvek će se iznenaditi kakve neprijatne dane im je zapad pripremio. Naša jutra su ustvari naša istorija, a ona nam nedvosmisleno ukazuje s kim se možemo radovati novim danima, a sa kime ćemo teško dočekati novo jutro. Zore koje nam donose Englezi i švabe najavljuju dane bez sreće i nade. Tako je uvek u prošlosti bilo i u tome se ništa do danas nije promenilo.

Upravo tako je bilo i kad je Austro-Ugarska 1878. godine na osnovu dogovora sa velikim silama posle Berlinskog kongresa vojno okupirala Bosnu i Hercegovinu. To je bio početak evropskog „jutra“ sa švabama, a dan se nastavio njihovim podgovaranjem Šiptara da čine zlodela, pljačke, ubistva, silovanja, paljevine…  Sve ono što su i pre u Staroj i Južnoj Srbiji činili hrišćanima, samo sada uz podršku „napredne“ carevine.

Namera Austrougara u tom momentu je bila da ta brojna zlodela pripišu nemoći otomanske uprave. Kako bi oni pod vidom zaštite hrišćana, zatražili od velikih sila saglasnost da prošire svoju okupacionu upravu na Novopazarski sandžak i Kosovo. Želeli su i taj deo srpskih teritorija da otrgnu od otomanske carevine i pripoje sebi. Istovremeno su, kao „brižni savetnici“ uporno nametali stav srpskoj vlasti u mladoj kneževini, da ne sme preduzeti nikakve radikalne mere prema tim zulumćarima. Austrougarski poslušnik, Milan Obrenović verovao je svojim zapadnim „prijateljima”, da će oni već urediti  sa  otomanskim gospodarima, da se to zlo nekako obuzda.

Vladajuća srpska elita, bespogovorno je slušala dragu preteču EU baš kao i sada. Slušala je one koji su davali podršku i podstrekivali zlodela i zločine nad Srbima. One koji su se sve više zapetljavali i u bosansko-hercegovačkom tamnom vilajetu, donedavno okupiranom od Osmanlija. Pokazujući pri tom na svakom koraku svoju iskrenu netrpeljivost prema svemu srpskom, svemu pravoslavnom…

„Znam ljudima ništa nije tako mrsko i odvratno kao dobar čovek, a ukoliko pred sobom imaju čoveka bez ikakvog greha, onda postaju gori od zveri, jer životinja ubija i komada plen samo da utoli glad, a čovek to radi iz najnižih pobuda, da bi uživao u tuđim mukama.“

Sveti Nikolaj Ohridski i Žički

Upravo je zapad ta razjarena zver kojoj nije ni najmanje mrsko da rastrže i komada Srbiju. Oduvek su oni čekali našu slabost da bi nas u tom momentu tako nespremne lakše dokrajčili. Tako je bilo i sada, jer smo mi bili poslednja brana ljudskosti, časti i dostojanstva koja je stajala na putu i smetala ostvarenju njihovih daljih imperijalističkih prohteva. Svojom verom i jasnim stavom istine i pravde postali smo nepoželjan faktor na Balkanu i „brvno“ u oku zapada.

Tada su počele priče o „sudaru Istoka i Zapada na Balkanu“, kao medijska priprema za germansku planiranu akciju „prodora na Istok“. Naravno nezaobilazno taj prodor je trebao biti izvršen dobrim delom baš preko srpskog etničkog prostora. Taj plan je sadržao i prugu za Bagdad koja je imala krak predviđen do Kosovske Mitrovice. Ne treba da nas čudi otkud taj krak, zar smo zaboravili na Trepču? Pa ako mi i jesmo zapad nije, rudnih bogatstava Trepče, evropski savetnici nikako nisu imali nameru da se odreknu.

Krup i Tisen, već su uveliko slali svoje emisare pod raznim legendama. Danas udružena nemačka kompanija Tisen Krup (Thyssen Krupp) u srpskoj javnosti spominjana i kao jedna od kompanija koja je bila zainteresovana za kupovinu železare Smederevo. Ova nemačka kompanija danas se sastoji od 670 manjih kompanija i zapošljava oko 185.000 radnika. Dok su u prošlosti porodice Tisen i Krup nezavisno razvijale svoj biznis.

U nemačkoj gotovo da ne postoji čovek koji ne zna za porodicu Krup, iako je njihovo poreklo ustvari holandsko. Alfred Krup se proslavio izradom točkova za železnicu koji im je i do danas ostao jedan od najpoznatijih proizvoda. Ipak ime Krup krajem XIX i početkom XX veka biće više vezano za oružje, jer je Nemačka konstantno izazivala i vodila ratove. Tako da joj je bila neophodna i proizvodnja oružja. U tome se specijalizovao upravo Alfred Krup pa je u narodu postao poznat i kao „Kralj topova“. Tako je već 1887 ova kompanija postala gigant sa više od 20.000 zaposlenih.  (1)

Naravno nije samo on dobio nadimak, bilo ih je još u porodici Krup. Sigurno mnogo poznatiji nadimak kad su u pitanju topovi izašli iz fabrike Krup je „Debela Berta“ (Dicke Bertha).  Inače jedno od najpoznatijih artiljerijskih oruđa korišćeno tokom Prvog svetskog rata. Ova haubica prvi put testirana je tokom 1913. godine i težila je ukupno 43,6 tona. Nadimak su joj dali saveznički vojnici, aludirajući na Bertu Krup. Poprilično popunjenu najstariju ćerku Alfreda Krupa fon Bolena i Halbaha. Ova džinovska haubica nastala je kao najrazornije oruđe nemačke vojske onoga vremena sa izuzetno velikim dometom za tadašnje standarde. Izvorno ime ove nemačke haubice kalibra 420 mm bilo je L/12 tip M-Gerät 14 Kurze Marine-Kanone („kratki mornarički top“), naziv koji je trebalo da sakrije pravu namenu ovog oruđa.  (2)

Ni Drugi svetski rat neće mnogo promeniti zadatke ove kompanije, jedino što će sada radnike „uspešno“ pronaći u nemačkim koncetracionim logorima. Tako je pored  Boša, Mercedesa, Audija, BMV-a, Volksvagena i drugih nemačkih firmi sama čeličana „zapošljavala“ 75.000 ratnih zarobljenika. Ovog puta su sem otimanja i krađe ruda imali i besplatnu radnu snagu. Baš onako kako je oduvek zapadna Evropa zamišljala i gradila svoj napredak. Prvo pokradu resurse a onda opljačkane nateraju da postanu njihova jeftina radna snaga. Humano, demokratski, napredno, nema šta.   (3)

Tako je oduvek bilo, zapad se bogatio na kolonijama, pljačkama i tuđem radu a onda sebe predstavljao kao uspešne i napredne. Zato im je ponovo i bio neophodan prodor na Istok (Drag nach Osten). Grabeći ka svom cilju nisu imali milosti ni prema kome ko im se nalazio na putu. Čak ni prema onima koji su im naivno verovali da su prijatelji. Da bi cilj bio i ostvaren nije se zaboravljalo ni bogatstvo u regionu.

Bogatstvo Srbije još su u doba Nemanjića opisivali prvi rudari Novog Brda. Sada je upravo nastupila era čelika i uglja, gde su Nemci u Evropi izrazito prednjačili, naročito brzom izgradnjom železnice. Zar smo od njih onda očekivali da nas zaobiđu i na Trepču zaborave? Srbija je nažalost u to vreme imala mladog vladara nedoraslog situaciji koji se jedino brinuo za svoje privilegije i plašio za svoj život.

Jedino gde se knez snalazio su bile intrige, otomansko nasleđe zakulisnih radnji. Tako je ne razmišljajući o interesu naroda i kneževine sukob sa Bugarima oko granice u Timočkoj krajini prerastao u rat. Mladi suveren koji se u međuvremenu krunisao za kralja, došao je tako na suludu ideju, da zbog svoje „bašte“ zarati sa Bugarskom. Nezaslužena kruna podržana od njegovih „prijatelja“ austrougara očito je bila preteška za njegovu ionako glupostima preopterečenu  glavu. Rezultat svega je bio teški poraz na Slivnici.

Ta je avantura izazvala krizu vlasti, a najveće žrtve su bili upravo Srbi u Staroj i Južnoj Srbiji. Sve se odvijalo onako kako Evropa najviše i voli, na štetu pravoslavnih Srba. Oni su u tom momentu bili potpuno nezaštićeni. Naročito od kada je odlukama velikih evropskih sila, carska Rusija diplomatski proterana kao uticajni činilac sa tog prostora. A upravo ona je bila garancija i dugogodišnji zaštitnik hrišćana na otomanskom dvoru.

Solun kao tada najvažniji grad evropskog dela otomanske imperije, postaje definitivno centar igara velikih sila. Naravno tu su uvek i velikobugarski krugovi, koji ne prestaju da sanjaju San-Stefansku državu. Grci opet po tvrdnjama Heterije, tajnog udruženja organizovanog i nastalog sa ciljem organizovanja ustanka i konačnog oslobođenja od osmanlijskog ropstva, smatrju da su oni domaćini. Udruženje je osnovano 1814. godine u Odesi a činili su ga grčki patrioti. Oni uspevaju da započnu plansko otvaranje svojih škola. U tome im je neophodnu pomoć pružila Carigradska patrijaršija, koja je u otomanskoj carevini imala to ekskluzivno pravo.  (4)

U školama se uvodi moderna evropska nastava, i zato dobijaju podršku evropskih sila. Koje naravno u tome vide dugoročno jačanje svog budućeg uticaja. Tako se čak i američki misionari neočekivano pojavljuju u toj regiji kao školski prosvetitelji, deleći onako usput i „slučajno“ protestantske biblije. Naravno na engleskom, a ne na grčkom, bugarskom  ili srpskom jeziku, tada većinski nepismenom stanovništvu.

Bugarski uticaj u mećuvremenu otvoreno jača. Potpomognut od strane države Bugarske i autokefalne bugarske nacionalne crkve –  Egzarhije. Ova crkva osnovana je 28.februara 1870. godine, a 1950. godine joj je iz Bugarska egzarhija promenjen naziv u Bugarska pravoslavna crkva.     Interesantno je da je jurisdikcija Bugarske egzarhije u dva perioda obuhvatala teritorije različitih država i to od 1870-1917 i 1941-1944.

Teritorije i države nad kojima su imali nadležnost su: delove Južne Srbije (danas Makedonije), Srbije, Grčke, Stare Srbije (danas Albanije), Rumunije (Severna Dobrudža) i cele Bugarske. Pogledamo li perid i teritorije biće nam jasno da je Bugarska uvek bila nagrađivana kao saveznik upravo od Nemaca i Austrougara. Možda nam i to u budućnosti može nešto govoriti o prijateljima i odakle nam uvek preti opasnost. (5)

Egzarhija ulazi u borbu za „bugarska prava“, što sa pažnjom beleže otomanski policijski organi. Vešto usmeravajući suprostavljene strane jedne na druge, da tako učvrste poljuljano carstvo koje vidno srlja u nezadrživu propast. Bugarska preko crkve sada počinje sa osnivanjem svojih škola na prostoru Južne i Stare Srbije. Otpočinju sa zabranom obeležavanja osnovne specifičnosti svetosavlja – slavom, kao i sa zabranom proslavljanja srpskih svetaca.

Nezaustavljajući se samo na tome, već zabranjujući svu literaturu na srpskom jeziku i izbacujući iz crkve i škole srpske knjige i uđbenike. To je mnoge svetosavce nateralo na napuštanje svojih vekovnih ognjišta koja su se neopravdano našla pod nadležnošću Bugarske egzarhije. Spas su bar na neko vreme nalazili na teritoriji koja je pripadala odgovornosti carigradske patrijaršije. Ona je ipak bila mnogo popustljivija prema slovenskom bogosluženju.(5)

Dok je tako Bugarski egzarhat svim silama se trudio da onemogući bilo kakvo funkcionisanje Srpske pravoslavne crkve u delovima Južne i Stare Srbije, VMRO i bašibozuci su se svesrdno priključili teroru nad Srbima. Bašibozuci su inače pripadnici neregularnih pešadijskih i konjičkih vojnih snaga otomanske imperije. Uglavnom su bili sastavljeni od Čerkeza, pripadnika arbanaških plemena, Kurda, Roma-muslimana… Odlikovala su ih paljenja, pljačke, silovanja i sva ostala zverstva. I sama reč bašibozuk na turskom je dovoljno o njima govorila. Davala je ona tačan opis o kome se radi. Njeno značenje na turskom je inače oštećena, pokvarena glava.

Akronim VMRO nastao je kao skračenica od bugarskog Vъtrešna makedonska revolюcionna organizaciя tajna revolucionarna organizacija nastala krajem XIX veka. Imala je za cilj stvaranje nezavisne države na prostoru Južne Srbije sa nazivom Makedonija. Kao instrument bugarske politike na Balkanu trebala je da izvrši još jednu podelu srpskog naroda i njegovu asimilaciju u nekakvu novu naciju. Doduše u prvoj ideji nastanka same organizacije dok je njen akronim još bio BMORK (Bugarsko Makedonsko – Odrinski revolucionarni komitet) želja je bila ujedinjenje ne samo Južne Srbije već i egejskog i pirinskog dela. Kako bi se spojila u Veliku Bugarsku. Tako da je već u svom nastanku imala izrazito antisrpski i antigrčki karakter. Čak su istaknuti članovi VMRO 1897. godine osnovali u Solunu podkomitet Centralnog komiteta organizacije koji je nazvan „Društvo protiv Srba“ sa krilaticom „…ognjem i mačem iskoreniti Srbe iz Makedonije“.  (6)

Sve ovo je polako u patriotskim krugovima u Srbiji izazivalo sve veće nezadovoljstvo i osećaj za neophodnom i potrebnom akcijom. Postalo je jasno da se mora braniti srpski narod od onih koji potpuno neopravdano i neosnovano žele da mu se nametnu. Od onih koji na istorijskom, kulturnom i etničkom svetosavskom prostoru žele da postave svoje zapadne „vrednosti“, neprihvatljive za srpsku pravoslavnu i neiskvarenu dušu.  Moralo je pod hitno da se raskrsti sa onima koji žele da nam menjaju slavnu i časnu prošlost uvodeći nas u neizvesnost a našu decu ostavljajući bez budućnosti.

Pokušali su da nam promene svest i orobe dušu, gurajući nas u njihove adove, namećući nam osećaj krivice kako bi nad nama stekli moć. Ipak patriotska svest i svetosavska duša su se probudile i prepoznale da je to put koji vodi ka litici sa koje nema povratka. Prenuo se uspavani srpski patriotski korpus, shvativši da je „jutro“ prošlo a  „dan“ uveliko odmakao, te je poslednji momenat za akciju. Došlo je vreme za potpuno buđenje. Tako se polako začela nova ideja, o formiranju organizacije koja bi bila sposobna da se odupire ugnjetavanju i sprovodi sinhronizovanu i koordinisanu oružanu odbranu srpskog naroda. Bio je to ujedno i početak formiranja četničkih odreda.

1. www.dw.com/sr/izložba-o-porodici-krup/a-15866238
2. sr.wikipedia.org/wiki/Debela_Berta
3. www.pressonline.rs/zabava/zanimljiva_istorija/316844/sokantno-nemacka-industrija-obogatila-se-radom-300000-robova.html
4. sr.wikipedia.org/wiki/Heterija
5. sr.wikipedia.org/wiki/Bugarska_egzarhija
6. sr.wikipedia.org/…/Unutrašnja_makedonska_revoluciona…

Izvor: Fond strateške kulture