Pisanjem čuva Kordun i Kordunaše od zaborava

Milka Kajganić sada je, kao viktimolog i koscenarista, deo ekipe filma „33 anđela” o stradanju srpske dece u logorima.

Sa snimanja filma (Fotografije lična arhiva)

U toku je snimanje dokumentarno igranog filma ,,33 anđela” u norveško-srpskoj produkciji o stradanju srpske dece u hrvatskim i nacističkim logorima za vreme Drugog svetskog rata.

Na čelu filmske ekipe su direktor, producent i koscenarista Branko Dimović Dimeski i reditelj Goran Vukčević, a u njoj je, kao viktimolog i koscenarista, i Milka Kajganić, autorka 16 knjiga o Kordunu, njenom zavičaju. Dve najnovije „Mali unproforac” i „Ljubav prema slobodi” (obe u izdanju Arhiva Vojvodine), u januaru je predstavila u Beogradu.

– Drago mi je što sam deo ove filmske ekipe koja je provela najpre nedelju dana u Hrvatskoj i Republici Srpskoj, gde je snimljeno više od dvadeset svedočenja potomaka. Zatim smo u Nišu snimali sa glumcima i Dečjim pozorištem par scena igranog filma kako bismo što vernije prikazali taj dečji put od Siska preko Kolarića sa Korduna do Mlake i Jasenovca i do Starog Sajmišta gde su ih predali Nemcima i odakle su brodom krenuli u Nemačku, otuda u Poljsku i iz Poljske u Norvešku, juna 1942. godine – kaže Milka Kajganić, koja već godinama živi u Cirihu.

Napominje da se film finansira „dobrovoljnim prilozima Srba iz dijaspore, jer institucije kulture nemaju sluha za to”. Od 25. juna pa do kraja meseca nastavljaju snimanje po Kozarskoj Dubici, Gradiški i Gradini, oko Jasenovca, a već prvog jula cela ekipa ide u Norvešku gde će se snimati finalne scene –život i nevolje u logorima Norveške, posle čega film ide na montažu i pravac filmski festivali, optimistično dodaje.

– Zahvalni smo, kao ekipa, što je grad Niš prepoznao ovaj naš film kao nacionalni projekat. Kao istinu o kojoj govore i Norvežani i hrvatski istoričar, kako nam niko ne bi mogao da prebaci da je to još jedna srpska mitologija – zaključuje.

Milka Kajganić je autorka 16 knjiga. Za roman „Ljubav prema slobodi”, dobila je Nagradu „Rastko Petrović” za 2022. godinu, koju dodeljuje Matica iseljenika i Srba u regionu. Njen najnoviji roman „Mali unproforac” govori o slučajevima žena iz Bosne koje su devedesetih u Švajcarskoj demonstrirale, uz podršku Tadeuša Mazovjeckog, predstavljajući se kao žrtve silovanja koja su činili srpski vojnici, da bi kasnije neke od njih rađale tamnoputu decu vojnika Unprofora.

A sve to otkriva bolničarka Kata, Srpkinja koja radi u bolnici u Švajcarskoj, i uz to je u potaji novinarka ratnih kninskih novina, za koje priprema članak o ovim slučajevima.

Na početku knjige stoji napomena da se roman temelji na istinitim događajima za vreme rata u Krajini i Bosni 1992. i demonstriranja žena po Švajcarskoj, a Milka Kajganić otvoreno kaže da je „Mali unproforac” njena autobiografska knjiga, da ništa nije izmišljeno i da je sve potkrepljeno istinom.

Dodaje da je člankom koji je napisala za ratne kninske novine o tim slučajevima ućutkala Mazovjeckog (prvog izaslanika Ujedinjenih nacija u BiH) koji je podržavao priče, često i lažne, o silovanjima koje su učinili Srbi i da je kao i njena junakinja Kata platila više od tri i po hiljade švajcarskih franaka da bi diplomatskim predstavnicima zemalja članica UN poslala primerak novina u kojima se to s dokazima, na četiri jezika, negira. Da li joj je iko od njih odgovorio?

– Kao dopisnik ratnih kninskih novina pratila sam i pregovore o miru u Ženevi pa sam od diplomata saznala da poljskog diplomatu Tadeuša Mazovjeckog i njegove izveštaje kao predsednika Komisije UN za ljudska prava, posle dobijanja novina s mojim člankom, više niko nije shvatao ozbiljno. Ostao je u svojoj nemoći i na kraju je podneo ostavku na tu važnu funkciju.

Ovu knjigu odlikuju smiren stil i nota humanosti, bez mržnje i agresivnog nacionalizma, štaviše njeni junaci se ograđuju i kažu da je silovanja bilo, ali da to nisu činili srpski vojnici već članovi paravojnih formacija. Čak je u romanu i opisan jedan takav slučaj, jer je, kako kaže Milka Kajganić, u ratnoj redakciji dogovor bio da opiše i stvarno silovanje, kako bi dobili na objektivnosti.

Kordun je za nju, kaže, nepresušna inspiracija. Njenu knjigu „Čitanka Korduna”, koja sadrži kordunaški rečnik, narodne pesme, šale i pošalice, kao i recepte kordunaške kuhinje, Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti (HAZU), ocenila je kao „izuzetan doprinos u izučavanju kulture Srba u Hrvatskoj”. U svakoj od njenih 16 knjiga postoji lik nekog Kordunaša, kako kaže, tog poštenog, čestitog i naivnog borca željnog slobode.

– Odrasla sam uz starine koje sam tako rado slušala i sve te njihove priče usađujem u stranice mojih romana, da cvetaju moji junaci i za nove generacije. Kad se zaželim Korduna, pakujem kofer i odlazim da ga obiđem. Sada na cesti ne srećem ni psa, ni mačku, ni ljudsko čeljade, ali umesto tuge, obuzme me prkos i vraćam se u Švajcarsku sa uspomenama koje naviru. Sedam, pišem, otimam od zaborava ono što je preostalo od tog srpskog naroda i tako prkosim.

Njene knjige, na srpskom i na engleskom, dostupne su čitaocima širom sveta posredstvom Amazona. Dobija li povratne informacije od čitalaca, ima li među njima i stranaca ili je reč o našim ljudima iz dijaspore?

– Moju trilogiju o Krajini poslala sam na dvadeset četiri svetske ambasade. Dobila sam zahvalnice. Najdražu iz Vatikana, od apostolskog nuncija sa napomenom koja mi je dala krila. Onda sam svojih šest romana prevela na engleski i onlajn se čitaju u svetu. Po bankovnom računu vidim da su to sve stranci, u do sada trideset šest zemalja. Ide istina, ide. Meni je teže da se probijem u Srbiji. Tu mi je sad „Delfi” knjižara gde mi se knjige prodaju. Osim toga, knjige mi se nalaze i po bibliotekama u Švajcarskoj. Žale mi se čitaoci da ne mogu moju knjigu „Oluja u očima nesrećnika” pročitati do kraja, da previše detaljno opisujem zločine od kojih im se koža ježi. Odgovaram im pitanjem a kako je mom narodu koji je to sve proživeo. A ja sam u knjizi zločine samo dotakla – kaže Milka Kajganić.

Izvor: POLITIKA