Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Пирова победа или потпуни пораз?

Имаjући у виду све елемeнте везане за оваj случаj, осим чињеничног стања, наjвероватниjи исход спора jе управо да ниjедна страна неће бити оглашена кривом за геноцид, што jе резултат  коjи ће, без сумње, представљати пораз за српску страну, па и не оставља места за радост и хвалисање.

 

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/tribunal u hagu.jpg

 

У нашоj jавности се готово славодобитно говори и пише да, у спору Србиjе и Хрватске, ниjедна страна пред Међународним судом правде у Хагу неће бити проглашена кривом за геноцид. Имаjући у виду све елемeнте везане за оваj случаj, осим чињеничног стања, наjвероватниjи исход jе управо да ниjедна страна неће бити оглашена кривом за геноцид. Међутим, поставља се питање да ли такав исход оставља место за радост и хвалисање? Сматрамо да чињенице у овом случаjу сасвим поуздано говоре супротно: наведени, наjвероватниjи исход спора представљаће, без сумње, пораз за српску страну.

Позивање на формалноправни аспект као кључни – да jе Конвенциjа о геноциду донета 1948, да jе ступила на снагу 1951. године и да, пошто ниjе ретроактивна, наша страна не може ништа да учини у вези са геноцидом коjи jе учињен над Србима од стране хрватских државних органа за време Другог светског рата – jедноставно не стоjи. Исти прописи важе и за геноцид коjи су немачки државни органи у истом периоду учинили над Јевреjима, па никоме на свету (осим групама неонациста правилно распоређених у државама и народима, коjи су били део нацифашистичког политичког круга) не пада на памет да оспорава ни ову чињеницу, ни правну квалификациjу те чињенице.

Када jе, наиме, у питању кривично дело геноцида – битан, ако не и наjбитниjи, елемент бића овог дела jе геноцидна намера. Упрошћено, нема геноцида на мах или из освете. Ако воjник схвати да jе заробљена неприjатељска jединица убила његову децу, жену, родитеље, родбину, комишиjе и побиjе масу заробљеника, то jесте злочин учињен из тзв. безобзирне освете, али то ниjе геноцид. Геноцид мора бити квалификован геноцидном намером да се етнички „очисти“ (физичким уништењем, протеривањем кроз различите врсте тортура…) jедан народ, етничка или религиjска група. Геноцидна намера се развиjа преко одређене, константне политике и зато мора имати релативно дугу временску димензиjу. Управо зато и нема геноцида на мах, из освете и сл. Геноцидна намера против Јевреjа се у Европи, то се, нажалост, мора признати, развиjала дуго: пљачке, протеривање, ликвидациjе – од Енглеске Јована Без Земље, преко средњовековне Шпаниjе и Француске, па до нацистичке Немачке и њених савезника. Међу савезницима Трећег раjха НД Хрватска заузима истакнуто место, с тим што су Срби у тоj геноцидноj држави били приоритет у остваривању геноцидне намере а начин извршења тог злочина jе превазишао немачки и било коjи други монструозни узор. Геноцид ниjе као остали злочини, он jе уз злочин против мира, злочин над злочинима, отуда не подлеже никаквоj врсти застарелости а запрећене казне су увек максималне. Због сврхе овог рада и ограничености простора нећу улазити у све аспекте дела геноцида, већ „само“ у генезу геноцидне намере коjа jе у хрватскоj политици присутна више од jедног и по века. Та пак намера jе и те како правно релевантна у поступку пред Међународним судом правде у Хагу и њено истицање, анализа и обjашњење jесу не само право наших представника већ и њихова дужност.

Односи Срба и Хрвата имаjу своjе дубоке корене и развиjали су се уз успоне и падове а падови су попримали и вид суноврата. Суштина проблема jе блискост Срба и Хрвата у сваком смислу (порекла, обичаjа, jезика и др.) осим у верском. У ствари, блискост постоjи и у том смислу, али jе верска нетолеранциjа хрватских католика према православним хришћанима искоришћена на штету ових других а ради политичких интереса трећих (некад Пеште, Беча, Ватикана, затим Берлина и Лондона, те НАТО-а). Уређење политичких односа, у основи истог народа са две вариjанте исте религиjе, на истом простору, могло jе да иде у два правца: сарадња или сукоб.

Сарадња

После Аустроугарске нагодбе, дакле споразума Беча и Пеште о формирању Двоjне монархиjе, хрватска интелигенциjа (углавном свештенство и племство) коjа jе у то време била броjно веома слаба, супротставила се оваквоj политици Беча. Како ниjе имала упориште у необразованом и подељеном народу (пре свега у вези са верским питањем) елита jе покушала да га придобиjе тако што ће га обухватити на заjедничкоj словенскоj основи и то преко тзв. илирског покрета (паралела између ове идеjе хрватске интелигенциjе и њене неоригиналне примене у сличном циљу од стране албанских сецесиониста заслуживала би посебан рад). То jе, дакле, био начин да се шири слоjеви како Хрвата, тако и Срба увуку у заjеднички отпор према политици Беча и Пеште.

У револуционарноj 1848. години политичка сарадња Срба и Хрвата доживела jе своj врхунац. Управо се бан Јелачић, коjи jе радо слављен и међу хрватским шовинистима, ослањао на карту слоге и сарадње Хрвата и Срба а историjска jе чињеница да jе Јелачић положио своjу саборску заклетву пред српским патриjархом Раjачићем.

„Хрватска и српска омладина понета наjвећим одушевљењем када jе патриjарх инсталирао Бана Јелачића понела jе обоjицу испод славолука окићеног хрватском и српском заставом као симболом хрватске и српске слоге. – У своjоj скупштини у Карловцима од 13-V-1848 изабраше Срби Стевана Шупљикца за свог воjводу и закључише, да ће са хрватским народом као брат са братом борити се заjеднички за своjа народна права, а против насиља мађарске владе. „Ваше невоље, jесу наше невоље“, одговараху Хрвати на jаук jеднокрвне своjе српске браће у Воjводини.“ Рибар, И., Хрватско-српски односи у прошлости, Београд 1939, стр. 12.

Хрватски Сабор jе 1861. донео одлуку са циљем збацивања мађарске власти, одн. коjом се констатуjе да jе 1848. године прекинута државно-политичка веза са Мађарском и да треба да се приступи преговорима коjи би имали за платформу независност Хрватске и право на самоопредељење свих народа коjи живе под влашћу Аустро-Угарске. Овде ваља посебно истаћи одлуку Сабора коjом jе 1867. године донесен закон коjим се Срби признаjу потпуно равноправним са Хрватима.

 

У време, дакле, када jе била заоштрена борба за хрватско осамостаљење од мађарске власти (1861-1867) и за проширење на териториjе изван Хрватске (припаjање Далмациjе) хрватска елита се залагала за наjтешњу сарадњу са Србима, jер без њихове помоћи ти циљеви не би могли бити остварени. Са своjе стране Срби су, у овом за Хрвате изузетно значаjном шестогодишњем периоду, учинили све што jе било могуће за побољшање политичког положаjа Хрватске коjа jе била тек у формирању. Управо таква снажна подршка Срба омогућила jе да се у Хрватско-мађарскоj нагодби из 1868. (уз измене и допуне из 1873.) могу препознати елементи хрватске државности, jер су хрватском Сабору била препуштена питања политичке управе, судства, школства, вера, пољопривреде, занатства, здравства и социjалног старања. Ипак, питање финансиjа Мађари су задржали у своjоj надлежности. То jе, наравно, била основа за економску контролу и искоришћавање људских и природних ресурса, као реалних основа за политичку доминациjу, jер jе (раз)мера финансиjског капитала уjедно и мера политичке моћи у свакоj тржишноj привреди. Другим речима, ко контролише финансиjе, контролише и политику и то су убрзо схватили и Хрвати и Срби, jер jе, услед економског израбљивања (посебно од стране немачког и мађарског капитала) дошло до наглог осиромашења наjширих слоjева народа, тако да су равноправно и Срби и Хрвати напуштали своjа огњишта (време интензивног исељавања у САД и Јужну Америку) давали земљу у бесцење иностраним земљопоседницима, пошто им њихова земља више ниjе пружала услове за основну егзистенциjу. И поред споразума, Мађари су на различите начине избегавали да примене одредбе коjе им нису одговарале, нпр. о jезику, на чему jе, иначе, нарочито инсистирала хрватска страна. Мађари су наметнули и такав изборни систем коjи jе давао фактичку предност партиjи коjу су они контролисали, одн. коjу jе водио бан Куен Хедервари, што jе због злоупотреба, корупциjе, репресиjе према интелектуалцима и игнорисања чак и позитивног права, постао озлоглашен у Хрватскоj.

Штросмаjерова Народна странка успоставила jе, нарочито 1865–1867, тесну сарадњу са Србиjом а оно што треба посебно подвући jесте и чињеница да jе Начертаниjе Илиjе Гарашанина из 1844, уз сагласност тадашњег српског владара, кнеза Александра Карађорђевића, било инспирисано том сарадњом и отуда имало за циљ ослобођење свих Јужних Словена од туђинске власти. Када jе 1867. склопљена Аустроугарска нагодба, коjом се сва власт дели по принципу дуализма између Немаца и Мађара, Народна странка се обраћала Гарашанину за савете, имаjући у виду да jе он водио спољну политику Србиjе управо у духу jедне словенске федерациjе. Гарашанинов савет би требало добро запамтити: Хрвати треба само да се држе своjих права, па нека и саму силу дочекаjу држећи се тих права! Међутим, после промене на престолу Србиjе, када jе кнез Михаило Обреновић отпочео са аустрофилском политиком, Штросмаjер jе ову сарадњу прекинуо.

Сарадње између Хрвата и Срба у самоj Хрватскоj било jе и после 1897. Наиме, после Старчевићеве смрти и поделе његове странке (чему jе кумовао злогласни Хедервари) jедан део чланства на челу са Јозефом Франком (тзв. „франковци“, званично Чиста странка права) окренуо се екстремноj антисрпскоj политици, док jе Странка права (тзв. „праваши“) заузела сасвим другачиjи став и окренула се сарадњи са Србима. На изборима те године „праваши“ су у коалициjи са „обзорашима“ (Штросмаjерова Народна странка) освоjили 28 од 31 опозиционог мандата, чиме се jош jедном потврдила свест Хрвата да су потребни и корисни управо сарадња и споразум са Србима.

Још jедна прилика за сарадњу Срба и Хрвата у Хрватскоj jавила се после нереда у Загребу из 1902. године, коjе су организовали „франковци“, вероватно по наговору Хедервариjа, када jе уништавана српска имовина а многи Срби су доживели и физичку тортуру. Тада jе лидер Самосталних напредних Срба у Хрватскоj, Светозар Прибићевић у том тренутку, тренутку излива готово ирационалне мржње према Србима, позвао на сарадњу Хрвата и Срба у обостраном интересу. Истакао jе том приликом да су неслога и мржња између Хрвата и Срба противприродне и да представљаjу инструмент у рукама туђинске политике.

После избора из 1901, стање, како економско, тако и политичко, у Хрватскоj се константно погоршавало. Већ следеће године су избили студентски протести у Загребу, када jе усвоjена и резолуциjа коjом се наjоштриjе протестуjе против Хедервариjевих злоупотреба и уопште лошег стања у Хрватскоj и обjављуjе борба против његовог режима све до рушења, што jе изазвало жестоку реакциjу режима и полициjски и судски прогон великог броjа грађана. У овоj борби су се нарочито истакли Стjепан Радић, Милан Марjановић, с тим да су врло значаjну улогу имали и далматински представници Супило, Трумбић, Чингриjа, Смодлака и други, коjи су истакли потребу измена у хрватскоj политици и сарадњу са Србима. Далматински представници на челу са Супилом закључили су да нова хрватска политика мора да има у виду две битне чињенице: 1) да „наjопасниjи противник хрватског народа jесте немачки империjализам изражен у пароли „Drang nach Osten“ као и систем коjи стоjи у служби овог империjализма, 2) Хрвати и Срби су jедан народ са два имена, па стога између њих треба да постоjе слога и споразум.“ Логички наставак оваквог закључка био jе да у сукобу интереса Беча и Пеште треба стати на страну Мађара, што jе и била суштина Риjечке резолуциjе, коjа jе донета октобра 1905. на предлог Супила и то од стране хрватских представника окупљених наjвише око новоформиране Хрватске напредне странке. Срби су, са своjе стране, подржали Риjечку резолуциjу, заслугом С. Прибићевића, путем своjе Задарске резолуциjе (коjа предвиђа не само негирање сваке дискриминациjе већ и потпуну равноправност Хрвата и Срба) што jе отворило могућност уjедињавања опозициjе ради рушења већ омраженог режима. Међутим, препрека тоj сарадњи били су преговори око поновног уjедињења Хрватске странке права са „франковцима“, због отворене мржње ових других према Србима. Управо имаjући у виду нужност сарадње са српским странкама, Хрватска странка права jе прекинула преговоре са „франковцима“ и окренула се не само сарадњи већ и преговорима око заjедничке коалициjе ради смене режима. Ови политички процеси кулминирали су 12. децембра 1905. године, када jе обjављен заjеднички проглас хрватских и српских странака и то: Хрватске странке права, Хрватске напредне странке, Српске самосталне странке, Српске радикалне странке и Социjалдемократске странке, у коjем поред осталог стоjи: „Решење несретног хрватско-српског спора jесте предуслов за правилан развоj нашег народног живота. Начела jеднакости и равноправности човjечанских, грађанских и политичких права jесу основица народне политике коjа jедино може довести до правилног решења хрватско-српског спора. Удружиле су се све хрватске и српске странке у jедну чврсту везу са задатком да нашу отаџбину Хрватску сjедињеним силама и уз потпору свега хрватског и српског друштва изведу из досадањег несносног стања.“

Приликом расписивања избора, маjа 1905. године, обjављена jе хрватско-српска коалициjа и поново констатована равноправност Хрвата и Срба и то тако што jе истакнуто да jе извор свеколике народне снаге и свих народних права и слобода сам хрватски и српски народ, па се зато и поставља захтев општег, таjног, jеднаког и непосредног права гласа.

Могућност сарадње Хрвата и Срба у Хрватскоj наговештена jе jануара 1905. године доношењем програма Хрватске сељачке странке Стjепана Радића. Таj програм не само да jе предвиђао сарадњу са Србима већ и са целокупним словенским народним корпусом (у програму, поред осталог, стоjи: „Хрвати и Срби су jедан народ и зато се мораjу споразумети  и у политичком раду.“)

На изборима из 1905. односи победу хрватско-српска опозициjа окупљена око Риjечке и Задарске резолуциjе. И поред свих тешкоћа, подметања, репресиjе, хапшења њених активиста, ова jе коалициjа побеђивала на свим следећим изборима, од 1907. до 1913, па jе чак опстала и у време Првог светског рата. После пораза Аустро-Угарске, хрватски Сабор jе 29. октобра 1918. године поништио сваку држано-правну везу са Двоjном монариjом, прогласио Хрватску независном, као и приступање заjедничкоj сувереноj држави Хрвата, Срба и Словенаца, истичући пуну равноправност ових народа и пуну заштиту од сваког маjоризовања. Одлука хрватског Сабора jе одушевљено примљена у свим jугословенским краjевима, а у Загребу jе „маса одушевљеног света, поздрављала слободу и Југославиjу“.

Може се закључити да у свим случаjевима када Срби у Хрватскоj нису били дискриминисани, одн. кад ниjе било претње дискриминациjом, Срби су били спремни за политичку и сваку другу сарадњу са Хрватима. С друге стране, спремност Хрвата за сарадњу са Србима у Хрватскоj, па понекад и ван ње (нпр. сарадња са државним органима Србиjе) по правилу се одиграва у ситуациjама тешких политичких криза коjе прете негативним последицама по хрватске интересе.

Сукоби

На први поглед изгледа готово парадоксално да су сукоби између Хрвата и Срба у Хабзбуршкоj монархиjи отпочели падом апсолутизма и увођењем парламентаризма. Тензиjе полако расту од шездесетих година XIX века и достижу врхунац 1894. када две наjjаче опозиционе хрватске партиjе, Странка права и Неовисна народна странка, усваjаjу заjеднички програм. Суштина њихове политике заснивала се на „хрватском државном и историjском праву“ да створе велику и етнички чисту хрватску државу. То jе, наравно, подразумевало негациjу, одн. елиминациjу српског националног корпуса. Ergo, у основи свих тензиjа и сукоба Хрвата и Срба лежи ово политичко опредељење, у ствари свих хрватских политичких партиjа, коjе jе само било изражено непосредно или посредно, отворено или делимично скривено.

Представници Срба у хрватском Сабору, као што jе речено, сарађивали су са хрватским представницима, али су веровали да главна опасност долази од германизациjе, посебно имаjући у виду снагу уjедињене Немачке и њен отворени план „продора на исток“. Због тога су сматрали да ниjе време за кидање веза са Мађарима. Напротив, мислили су да се словенски корпус може пре сачувати под Мађарима, него под Немцима. То jе био и политички credo Светозара Милетића. Како jе, међутим, режим бана Куена Хедервариjа вршио све већу репресиjу, газећи неретко и нека стечена или чак основна права Хрвата и Срба, при чему су и велепоседници, као и власници финансиjског капитала, дакле немачко-мађарски богаташи, безочно израбљивали осиромашене Хрвате и Србе, незадовољство широких слоjева бивало jе све веће. У таквоj ситуациjи избиjа у први план Странка права др Анте Старчевића („праваши“) коjа jе повела политичку борбу за кидање веза не само са Бечом већ и са Пештом, одн. за потпуно осамостаљивање Хрватске. Како ова странка,  с обзиром да jе њен вођа био по општоj оцени „екстремни хрватски националист“, ниjе имала ближе контакте са српским странкама, то jе изазвало подозрење код Срба, коjи су се окренули сарадњи са мађарским политичким представницима. Од тада се хрватска политика поларизуjе: с jедне стране, Штросмаjерова коjа тражи федерализовање монархиjе и савез на основама словенства и с друге стране, Старчевићева коjа се заснива на хрватском екстремном национализму (Старчевић jе захтевао „уjедињење свих хрватских земаља“, укључуjући Словенце као „планинске Хрвате“ и Србе као „православне Хрвате“). Старчевићеви „праваши“ су порицали само српско национално биће, изложивши Србе потпуноj дискриминациjи, што jе изазвало жестоку реакциjу оних коjи су се сада отворено определили против хрватске независности. Таква jе ситуациjа у потпуности одговарала Хедервариjу коjи jе изигравао заштитника Срба, чинио им уступке и давао привилегиjе, нарочито у вези са црквеном и просветном аутономиjом, а српски представници су, заузврат, у Сабору помагали Хедервариjу.

Хедервари jе успео да подели „праваше“ тако што jе омогућио др Јозефу Франку (Јосип Франк (1844-1911) у ствари Јошуа (Џошуа) Франк – Јевреjин коjи jе прешао у католике а њему и његовоj странци припада „заслуга“ да су већ на самом почетку XX века отворено истакли геноцидну паролу: „Смрт свим издаjицама Србима и посрбицама“ – под овим другим су се сматрали Хрвати опредељени за jугословенску идеjу) да од дела Старчевићеве странке направи нову странку – Чисту странку права, тзв. „франковце“, коjи су jош жешће нападали Србе, а иза кулиса служили Хедервариjу. Дискриминаторска мржња према Србима коjу су ширили „франковци“ учинила jе да се периоди сарадње Хрвата и Срба готово забораве и да се међусобно гледаjу као наjвећи неприjатељи. После избора за Сабор из 1901. Хедервари jе потукао хрватску опозициjу до ногу (тада jе у Сабор ушао готово дупло већи броj српских у односу на хрватске посланике) да би већ следеће године дао миг „франковцима“ коjи су изазвали погром Срба у Загребу. Потом jе Хедервари наметнуо Хрватима посебан порез ради накнаде штете Србима! Примена древног политичког правила „Подели па владаj“ достигла jе, на задовољство Беча и Пеште, своj врхунац.

О том погрому над Србима у Загребу очевици пишу: „Загреб пружа ужасну слику“… „пуна четир дана се бесомучно и дивљачки лупало, рушило, пустошило, палило и пљачкало све што jе српско. И све се то чинило и на дану и у ноћи. И посред дана рушени су, паљени и робљени српски дућани. И посред бела дана извукла jе заслепљена руља из куће на улицу старца Витаса, и ту га мрцварила и полумртва пљачкала. И све се то чинило пред очима полициjе и воjске.“ … „И што jош више запрепашћуjе сваког, у колу тих подивљалих коловођа и аранжера, беше велик броj не само загребачких, већ и хрватских свештеника, и из свиjу ближих и даљих села. Место да проповедаjу хришћанску љубав према ближњему, дошли су да проповедаjу пустош и уништење свега оног, што jе своjина братског народа, што jе српско.“… „Хаjка против Срба ниjе нова у Хрватскоj, Славониjи и Далмациjи. Годинама већ она траjе, и из године у годину све jе оштриjа, све jе отворениjа бивала. У школама хрватским се поучавало о ‚великоj jединственоj Хрватскоj‘. У народу хрватском проповедао jе jезуитизам то исто. И увек се износило како jе ‚влашки накот‘, ‚грчко источњачки одрод‘, наjвећи неприjатељ томе. Таj ‚влашки накот‘, таj ‚грчко источњачки одрод‘, ти Срби, оцепили су се од Хрвата не само вером већ и срцем. И они су изроди, коjи сметаjу остварењу свиjу жеља хрватских, они су хрватски наjвећи неприjатељи.“ Лепљени су плакати по граду у коjима се позива на боjкот српских трговаца, Срби се називаjу „византинцима“ и где стоjи „Graeca fides nula fides“ (Грчка вера, никаква вера).

Политика сукоба према Србима доследно jе гаjена од многих хрватских политичара а добиjала jе у време међународних криза екстремне облике. Тако су и пре Првог светског рата, у време тзв. Анексионе кризе 1908, хрватски бан Павао Раух и политичар Јосип Франк (Чиста странка права) склопили споразум, уз одобрење воjног  врха у Бечу, да се у случаjу рата са Србиjом „изврши покољ и исељавање свих Срба из Хрватске“ (тада се радило о броjу од 800.000 Срба).

Период Првог светског рата и злочини, посебно у Мачви, али не само тамо, чињени нарочито од стране Хрвата у аустроугарским униформама, имаjу геноцидни карактер, о чему jе, као што jе општепознато, научно документовано писао шваjцарски професор др Арчибалд Раjс. Хрватски емигранти већ од1915. схватаjу да ће њихов народ поделити судбину ратних губитника и траже, све до окончања Првог светског рата, припаjање Србиjи, одн. траже уjедињење свих Јужних Словена и стварање заjедничке државе.

После величанствене победе српске воjске на Колубари над царским аустро-угарским армиjама 1915. г. Франо Супило („праваш“, у jавном животу екстремни Хрват) пише: „Једно чудо и jедан такав хисториjски догађаj, да све оно што смо у повjести учили – од Термопила унапред – ниjе него играриjа (…) Ово jе нешто велико, какво повjест не биљежи. Можемо мирне душе рећи: сад какогод буде – Србиjа jе своjу учинила! И макар би сутра коjом несрећом и подлегла jачоj сили, коjом jоj приjете, то jе она ипак овом побjедом себи осигурала не само сва права на реинтеграциjу, него и на ревандикациjу свих jугославенских земаља њена jезика. Е вала jоj!“

То jе био главни разлог због коjега су се Хрвати, коjи су добиjали похвале од немачко-аустриjске команде за своjе ратне заслуге на италиjанском фронту, поjавили на Мировноj конференциjи у Паризу на страни победника (sic!) „па су чак саслушани по питању мирнодопских услова“. Хрватско питање jе са становишта међународног права тада било непостоjеће (били су поданици Аустро-Угарске и борили се као такви под заставом Аустро-Угарске). То су убрзо схватили и емигранти у Италиjи и (привремено) одуставши од сепаратистичке политике, преименовали Хрватски одбор у Југословенски одбор. Југословенски одбор jе био састављен углавном од Хрвата(!) и он jе представио савезничким силама, коjе су ратовале против сила Немачке и Аустро-Угарске, да су Срби, Хрвати и Словенци jедна нациjа, са истим политичким циљевима, док су у фактичком понашању хрватски политичари, чланови Југословенског одбора, тежили да Србе из Србиjе уклоне у потпуности из политичког вођства jугословенске униjе.

Југословенски одбор jе, априла 1918, организовао Конгрес потлачених народа Аустро-Угарске у Риму. Анте Трумбић jе поставио као услов да том конгресу не присуствуjу ни као чланови, ни као учесници, Срби из Србиjе. Дакле, Југословенски одбор, коjи тражи стварање заjедничке државе Срба, Хрвата и Словенаца, коjи сматра да jе то исти народ са три имена, не допушта присуство српских представника из Србиjе (jер нису потлачени од Аустро-Угарске). Ово лицемерjе и анимозитет су ишли тако далеко да jе Трумбић успео да из специjалног вагона, коjи jе француска влада дала учесницима Конгреса, избаци српске политичаре (нпр. др Косту Куманудиjа)!

То jе била само jедна у низу превара коjе ће потом уследити.

Пашић jе већ тада сумњао да jе у питању хрватско манипулисање, али треба имати у виду да jе Хрватима тада ишла наруку политика Лондона да треба одржати Аустро-Угарску као противтежу Русиjи. Таква политика Лондона (страх од Русиjе, гледање на Србиjу као природну савезницу Русиjе, стах од било каквог уjедињавања, чак зближавања православних земаља на било каквим основама) континуирано се спроводи до данас а jасно се показуjе у сваком кризном периоду.

У наставку: О ратном и поратном продужењу хрватске геноцидне политике

 

Пише Др Оливер Антић

 

Извор: ПЕЧАТ

Атлас Покоља

 
 

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: