Petorica srpskih Leonida

 Ko čuva život svoj izgubiće ga; a ko izgubi život svoj Mene radi, naći će ga.

(Mat. 10, 29).

Slavna helenska istorija ostavila je čovečanstvu bogato nasleđe, veliki broj knjiga, umetničkih dela, građevina, ali i uspomenu na velike ljude, heroje i slavne bitke. Jedan od najslavnijih među starogrčkim herojima bio je spartanski kralj Leonida, koji je sa tri stotine svojih ratnika ostao do kraja u Termopilskim klancima u trodnevnoj bici protiv daleko brojnijeg azijatskog osvajača. Dok se Grci s pravom diče svojim Termopilskim klancima i kraljem Leonidom, mi se možemo pohvaliti, najmanje, petoricom srpskih Leonida i sa najmanje pet srpskih Termopilskih klanaca.

Vojvoda Prijezda

Turski sultan Musa (1411-1413) napao je srpsku Despotovinu 1413. godine. U veoma uspešnom pohodu osvojio je gradove Bolvan i Lipovac u aleksinačkom kraju. Međutim, odlučan otpor sultanovoj vojsci pružen je u gradu Stalaću, gde se istrajnošću i junaštvom istakao zapovednik grada.

Stalać je mnogo stradao, ali njegov zapovednik nije hteo da se preda muslimanskom osvajaču i izgoreo je u gradskoj kuli. Ušao je u narodnu poeziju pod imenom vojvode Prijezde, kao junak poznate pesme. Njegov podvig zadivio je savremenike i od njega stvorio simvol otpora prema Turcima.

Nikola Skobaljić

Nešto kasnije, dok je vetar još raznosio pepeo branioca Stalaća, u srpskom narodu počele su da kruže priče o jednom srčanom vitezu koji je zadavao poraze Turcima.

U to tragično vreme pred definitivni pad srpske Despotovine (1459), dok je despot Đurađ još gospodario Srbijom (1427-1456) i vodio borbe protiv Turaka na severu, na jugu im se suprotstavljala jedna hrabra srpska vojska. Tom vojskom komandovao je budući legendarni junak Nikola Skobaljić i dugo je zadavao velike nevolje Turcima u leskovačkom kraju i šire. Odneo je veliku pobedu kod „Banje“ kada su njegovi vitezovi posekli „mnogo Turaka kao i znamenite turske gospode“.

Odgovor je brzo usledio napadom turske kaznene ekspedicije, koja je sada bila daleko brojnija, a odred Srba daleko slabiji. Srbi su se sa takvom srčanošću borili, da su Turci pričali kako nikada nisu videli takvu hrabru borbu tako malog broja ljudi. Ipak srpski vojnici su u neravnopravnoj borbi podlegli 16. novembra kraj planine Trepanje, nedaleko od Novog Brda koje su branili. Tom prilikom su uhvaćeni Nikola Skobaljić i njegov stric. Turci su ih u osvetoljubivom besu žive nabili na kolac. To su bili prvi ugledni Srbi koje su Turci kaznili na ovaj surovi način.

Skobaljićeva borba i smrt ostavile su dubokog traga u krajevima gde je ratovao. Narod je ostatke kakvog grada, kule, crkve ili izvora vekovima nazivao njegovim imenom.

Stevan Sinđelić

Junački podvig slavnog resavskog vojvode Stevana Sinđelića svima je dobro poznat, ali ga ovde ipak nismo mogli zaobići, smatrajući da priče o herojima nikada nisu suvišne. Zato ćemo se tog podviga podsetiti samo u najkraćim crtama.

Bilo je to vreme početka srpske borbe za osvajanje slobode od Turaka u bici na polju Čegru, koja je trebalo da otvori put oslobođenju Niša. Kada su Turci konačno osvojili šanac, koji je vojvoda Sinđelić srčano branio sa svojih 3000 Resavaca, postalo je jasno da ih odatle više ne može isterati. Da ne bi živ pao u njihove ruke on:

„Priđe sredini šanca gde je stajala u lagumu sva džebana. Oko njega se sleže borba a on, prekrstivši se, potpraši pištolj i njime grunu u džebanu. Nebo se prolomi, gust mrak pokri zemlju koja se strahovito potrese, a kad malo posle vetrić raznese dim — ne bejaše više u šancu i blizu oko njega vojske ni srpske ni turske…“

Gnevni Turci su od njihovih glava podigli Ćele-kulu. U ovom svojevrsnom hramu i danas leže uzidane glave stradalih srpskih momaka i glava njihovog vojvode koji im je kupio besmrtnost, Stevana Sinđelića.

Dragutin Gavrilović

Major Dragutin Gavrilović je onaj hrabri srpski oficir koji je komandovao odbranom Beograda 1915. godine, nameran da strada sa svojim vojnicima ukoliko je neophodno, ali da po svaku cenu da izvrši naredbu komande i što duže zadrži napredovanje neprijatelja.

Tom prilikom je svojim junacima održao govor kojim je ušao u istoriju:

 „Tačno u 15 časova neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišom, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao.
Vojnici! Junaci!
Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine. Vi nemate više, da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje.
Zato napred u slavu! Za Kralja i Otadžbinu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!“

U ovoj borbi bio je teško ranjen, ali je preživeo. Posle rata predavao je na Vojnoj akademiji. Nemci su ga 1941. zarobili i odveli u koncentracioni logor blizu Nirnberga. Iz zarobljeništva se vratio tek 1945. teško bolestan. Umro je 19. jula 1945. godine.Iako je preživeo odbranu Beograda, tu bitku je vodio kao da mu je poslednja.

Milan Tepić

Major Milan Tepić (1957-1991) je poslednji odlikovani heroj Jugoslovenske narodne armije (JNA).

Početak građanskog rata u Jugoslaviji zatekao ga je u skladištu oružja i municije u selu Bedeniku. To selo bilo je blizu Bjelovara u kome su pripadnici hrvatskog Zbora narodne garde (Zenge) jula 1991. godine najpre zauzeli kasarnu i zarobili vojnike JNA, mahom mladiće na odsluženju redovnog vojnog roka. Potom su napali skladište u kome se povukao major Tepić. Kada odbrana više nije bila moguća, on je svojim vojnicima, naredio da se povuku na bezbednu udaljenost, a onda je da ne bi pao živ u ustaške ruke i predao im dragocen plen kojim će potom ubijati njegov narod, digao u vazduh skladište i ubio sebe i preko 200 napadača.

Tako je na kraju 20. veka ponovio herojski podvig vojvode Stevana Sinđelića sa početka 19. stoleća.

Simvoli istinskog junaštva

Ovih pet junaka pravi su simvoli srpskih odbrambeno-otadžbinskih ratova i celokupne srpske istorije heroja. Kroz najrazličitije istorijske epohe oni su na savršen način ispunili slobodarski i Kosovski zavet srpskog naroda, dokazujući svojom mučeničkom smrću istinitost reči da je: „Zemaljsko za malena carstvo, a nebesko uvek i do veka“.

Ovakvih simvola istinskog junaštva i nacionalnog otpora ima samo u najlepšim pesmama i bajkama – i u srpskoj istoriji. Oni su svojim poslednjim borbama oživeli besmrtne reči gorskog Njegoša: „jednom se umire, a čast i bruka žive do vijeka“. Kao što je kazao i ponovio major Milan Tepić: „Jedanput ljudi daju riječ, ona ostaje ili se pogazi. Ja sam dao riječ da ću da branim ovu zemlju ako joj bude teško.“

Ništa drugo u njihovim životima nije toliko bitno, koliko je važno samo to da su se oni hrabro borili i da su junački postradali za vrednosti veće od njihovih života. Njihova neustrašiva vera uselila ih je u Svetu Nebesku Srbiju i regrutovala u stroj Svetog cara Lazara, u njegovu besmrtnu kosovsku vojsku, gde je i najmanji vojnik, veći od najvećeg na zemlji. Tu se otkriva njihova veličina i vrednost, a rađa naš ponos i naša radost.

(Akademski krug)

Izvor: SRBI NA OKUP

Vezane vijesti:

Održan pomen Narodnom heroju, majoru Milanu Tepiću

GODIŠNjICA SJEĆANjA NA MAJORA MILANA TEPIĆA

U ime časti – govor majora Milana Tepića