Persa (91) je dva puta bila ranjavana, četiri puta odlikovana, a sada ovog narodnog heroja vojska izbacuje iz stana

Učesnica je Narodnooslobodilačke borbe u Drugom svetskom ratu, dva puta je ranjavana, četiri puta odlikovana, 1992. izbegla iz BiH, Persa Tomić (91) i dalje mora da se bori, ali ovog puta za krov nad glavom.

Posle izgubljenog spora, a i pored urednih papira, Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika od nje, osim stana, traži i obeštećenje od skoro 9.000 evra.

– Nisam imala ni detinjstvo, šta sam ja, na svoj rođendan sam imala vatreno krštenje na Kozari – priča ona za B92.

Ajde bako kući, mi ćemo rešiti problem

Orden za hrabrost, dva za zasluge, medalja rada sa svom imovinom nestalo joj je u Bosni. Iz Vršca se krajem pedesetih sa suprugom, penzionisanim kapetanom JNA, preselila u Visoko, odakle su 1992. izbegli u Srbiju. Stan u Žarkovu dobili su od vojske na korišćenje na određeno vreme. Persa 2000. postaje udovica.

– Išla sam ja za produženje ugovora: ajd ti bako kući, mi ćemo to poslati, to je naša obaveza. Tri put otišla: pa jesmo rekli da više ne dolaziš. I ja normalna shvatila to tako. Godina po godina. A drugi su otkupili i prodali, za 6.000 maraka su kupil,i a prodali su za 60.000 evra – objašnjava Persa.
Spor oko stana koji je Persa vodila trajao je 13 godina i izgubila je. U septembru je očekuje novo ročište, vojni fond je tuži i traži nadoknadu duga.

Dug od 9.000 evra

– Meni je to teško što me sad terete da sam dužna 9.000 njima, a ja sam sve do jednog računa, prvo platila njima račune pa nek imam samo leba i vode. Ja sad nemam kud, ja sad na ulicu. Zašto me terete? Zašto su tako prema meni primenili kao da sam ja, ne znam kako bih objasnila, neprijatelj ove naše zemlje za koju smo se borili. Mojom krvi, mojim telom, koju su me crvi jeli kad sam dete bila od 16 godina. A sad, pod stare dane, niti sam imala detinjstva sad nemam ni starosti – dodaje ona.

Persa Tomić danas živi pedesetak metara dalje od onog stana za koji je dvadeset godina plaćala kiriju i porez. Navodno kažu da su oni nekom drugom morali da plaćaju kiriju jer taj neko nije mogao tu da se useli zato što ona zauzima taj prostor. Pa gde je njen prostor? Gde je njeno pravo? Gde je njeno učešće u stambenom fondu i njenog supruga, odnosno mog oca? Oni su izdvajali iz ličnih primanja u stambeni fond, iz tog stambenog vojnog fonda oni ni dinar nisu dobili – kaže njena ćerka Slađana Plavšić.

Rešenje socijalni stan

Kako za „Blic“ kaže Persin komšija Srđan, najgore od svega je to što se sada od nje traži novac za obeštećenje.

– Kao da je ona uzrupirala taj stan i nije htela da izađe iz njega, pa je terete – kaže on.

Kako navodi, sve opštine imaju socijalne stanove, pa bi to mogao da bude način da joj se pomogne u situaciji u kojoj se našla. Persa Tomić je pre tri nedelje operisala srce, polako se oporavlja, ali je mentalno potpuno zdrava, razborita i razumna – priča njen komšija.

Taksativno nabrajajući argumente, Ministarstvo odbrane odgovara da je Fond za SOVO postupao na pravilan i zakonit način, štiteći svoj i interes Ministarstva odbrane.

Fond je vlasnik stana

– Institucije svoje postupke moraju da zasnivaju na konkretnim pravilima i kriterijumima. U konkretnom slučaju, svakako da Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika ima razumevanja za situaciju u kojoj se našla Persa Tomić, ali činjenica je da je upravo Fond vlasnik stana broj 9, koji se nalazi u ulici Ljubinjska broj 5A, u Beogradu, što potvrđuju i presude nadležnih sudova – navodi se.
Persa Tomić živi u iznajmljenom stanu koji plaća od penzije. Sud će odlučiti da li vojni fond ima pravo na naknadu na osnovu duga.

O Persi Tomić svojevremeno su pisali i drugi srpski mediji, za koje je opisivala kako je izgledao Drugi svetski rat, u kojim borbama je učestvovala, kako je pobegla iz Bosne u Srbiju, porodici, ratnim drugovima…

Oporavak u pećini

Već sa 17 godina (1943), Tomićeva je bila iskusan borac i ranjenik. Tek što je zalečila ruku, dok je prelazila Sutjesku, držeći se za konjski rep, mitraljez joj je gotovo razneo noge. Pet rana, što ulaznih što izlaznih, kroz kuk, jednu nogu, drugu nogu, bezbroj operacija, oporavak u pećini…

Kao i ostali koji su imali sreću da se pridignu, čim je ojačala i stala na noge, pridružila se novoj jedinici i borba se nastavila.

Bila je partizanka, bolničarka i stariji vodnik, danas po činu poručnik, odlikovana sa četiri ordena, dobitnik više zahvalnica i plaketa, učesnik mnogih velikih bitaka u NOB.

Bolničarka

– Učila sam da budem bolničarka, ali od doktora sam naučila da budem i čovek. On je besplatno lečio sirotinju, čak im i pare davao za put do kuće, propagirao jednakost, pričao o dostojanstvu i odbrani otadžbine, o požrtvovanju i herojstvu – ispričala je ona za „Njuzvik“.
I njena starija braća su bila u partizanima, ali kaže da su odmah poginula. Kaže i da je nakon oslobođenja čula da su najstarijeg ustaše živog pekli na ražnju. Roditelje i malog brata odveli su u logor u Gradiški, mučili ih.

Kozara – vatreno krštenje

Vatreno krštenje joj je bila bitka na Kozari.

– Bila sam bolničarka, a to znači uvek u prvim redovima: pritrči da pomogneš ranjeniku, da ga podigneš, skloniš, ukažeš mu pomoć. Oko tebe sve trešti i seva, puca se, ali ne razmišljaš. Najgore je bilo kad dotrčiš, a tamo raskomadano telo, ne znaš ni ko je od drugova stradao – ispričala je ona.
Po ustaškim i nemačkim dokumentima, u kozaračkoj ofanzivi zarobljeno je 68.000 ljudi.

– Bilo je gore nego u filmovima: Sutjeska, Neretva, desant na Drvar… – nabraja Persa gde je sve učestvovala.

Preležala tifus

Persa je više puta ranjavana, na Kozari, na Manjači, preležala je tifus, pred kraj rata od praska granate ogluvela…

– Najgori uslovi bili su u pećini kod Medenog polja. Sećam se, došli doktori, Rus i Jevrejin, mi u polusvesti, više se međusobno ne prepoznajemo, a oni nas polili nekom tečnošću da pregore rane. Ono prži, sve cvrči, a iz rana izlaze crvi. Grozna su to bila vremena. Nadljudske muke. Mnogo se ginulo, mnogo patilo – priseća se ona ratnih dana.
Hranili su se, kaže, onim što se danas zove „zdrav obrok“: travama koje nađu usput, sremušem, pupom od bukve, ljeskovinom…

– Ubereš zrnca, staviš u džep, pa usput, kad iznemogneš, uzmeš jedno. Večito gladni – kaže Persa.

Iz rata izašla gluva

Iz armije je 1946. godine izašla potpuno gluva. Nesposobna da nastavi školovanje, zapošljava se u Novom Sadu, u petrovaradinskoj bolnici, kao bolničarka. Upoznaje Đorđa Tomića, kapetana JNA, koji je takođe učestvovao u NOB i 952. se udaje.

Živeli su u Novom Sadu, Vršcu, dobili dve ćerke, nakon čega kupuju plac u Visokom, rodnom mestu njenog muža, da se jednog dana tamo vrate.
– Taj dan je brzo došao jer su nas, mene zbog bolesti, a muža zbog rasporeda po ključu i viška Srba zaposlenih u vojsci, brzo penzionisali. Napustili smo vojni stan, preselili se u Visoko i počeli da pravimo kuću. Dolazile su komšije, nije se gledalo ko je musliman, ko Srbin, pa po ceo dan radimo zajedno, a noću, da moji ne znaju, šijem za žene iz kraja da dodatno zaradim – priča ona.

Ratovi devedesetih

Međutim, kaže, u toj kući nisu dugo živeli, u međuvremenu je postalo važno ko je, a već ‘91. godine „počelo je da se zakuvava“.

U aprilu 1992. proglašeno je vanredno stanje, Persa napušta kuću i sa unukom kreće za Srbiju. Muž je uspeo da joj se pridruži posle nekog vremena, a sin ostaje u zarobljeništvu.- Familija bila velika, ali svaki čas čuješ zaklali ove u Zimči, ubili one u Topuzovom polju, ovog mučili u logoru, poludeo, onaj poginuo. Na našu kuću pala granata… – kaže Persa.

Izbeglištvo ne pita za godine

Persa je promenila 17 mesta u kojima je stanovala: Barič, Obrenovac, Lisojevići, Gubarevac… Kaže i da izbeglištvo ne pita za godine, pa je radila za nadnicu po plantažama voća, njivama u okolini Beograda, spremala po kućama, čistila, šila, pravila slike od sušenog cveća i prodavala ih…

Sve uspomene koje je imala godinama je čuvala u kutiji od bombonjere, ali pre nekoliko godina ih je izvadila, napravila kolaž i uramila. Da joj budu pred očima, kaže, da joj se oči raduju.

(B92/BLIC)

Izvor: VIDOVDAN