Перса (91) је два пута била рањавана, четири пута одликована, а сада овог народног хероја војска избацује из стана

Учесница је Народноослободилачке борбе у Другом светском рату, два пута је рањавана, четири пута одликована, 1992. избегла из БиХ, Перса Томић (91) и даље мора да се бори, али овог пута за кров над главом.

После изгубљеног спора, а и поред уредних папира, Фонд за социјално осигурање војних осигураника од ње, осим стана, тражи и обештећење од скоро 9.000 евра.

– Нисам имала ни детињство, шта сам ја, на свој рођендан сам имала ватрено крштење на Козари – прича она за Б92.

Ајде бако кући, ми ћемо решити проблем

Орден за храброст, два за заслуге, медаља рада са свом имовином нестало јој је у Босни. Из Вршца се крајем педесетих са супругом, пензионисаним капетаном ЈНА, преселила у Високо, одакле су 1992. избегли у Србију. Стан у Жаркову добили су од војске на коришћење на одређено време. Перса 2000. постаје удовица.

– Ишла сам ја за продужење уговора: ајд ти бако кући, ми ћемо то послати, то је наша обавеза. Три пут отишла: па јесмо рекли да више не долазиш. И ја нормална схватила то тако. Година по година. А други су откупили и продали, за 6.000 марака су купил,и а продали су за 60.000 евра – објашњава Перса.
Спор око стана који је Перса водила трајао је 13 година и изгубила је. У септембру је очекује ново рочиште, војни фонд је тужи и тражи надокнаду дуга.

Дуг од 9.000 евра

– Мени је то тешко што ме сад терете да сам дужна 9.000 њима, а ја сам све до једног рачуна, прво платила њима рачуне па нек имам само леба и воде. Ја сад немам куд, ја сад на улицу. Зашто ме терете? Зашто су тако према мени применили као да сам ја, не знам како бих објаснила, непријатељ ове наше земље за коју смо се борили. Мојом крви, мојим телом, коју су ме црви јели кад сам дете била од 16 година. А сад, под старе дане, нити сам имала детињства сад немам ни старости – додаје она.

Перса Томић данас живи педесетак метара даље од оног стана за који је двадесет година плаћала кирију и порез. Наводно кажу да су они неком другом морали да плаћају кирију јер тај неко није могао ту да се усели зато што она заузима тај простор. Па где је њен простор? Где је њено право? Где је њено учешће у стамбеном фонду и њеног супруга, односно мог оца? Они су издвајали из личних примања у стамбени фонд, из тог стамбеног војног фонда они ни динар нису добили – каже њена ћерка Слађана Плавшић.

Решење социјални стан

Како за „Блиц“ каже Персин комшија Срђан, најгоре од свега је то што се сада од ње тражи новац за обештећење.

– Као да је она узрупирала тај стан и није хтела да изађе из њега, па је терете – каже он.

Како наводи, све општине имају социјалне станове, па би то могао да буде начин да јој се помогне у ситуацији у којој се нашла. Перса Томић је пре три недеље оперисала срце, полако се опоравља, али је ментално потпуно здрава, разборита и разумна – прича њен комшија.

Таксативно набрајајући аргументе, Министарство одбране одговара да је Фонд за СОВО поступао на правилан и законит начин, штитећи свој и интерес Министарства одбране.

Фонд је власник стана

– Институције своје поступке морају да заснивају на конкретним правилима и критеријумима. У конкретном случају, свакако да Фонд за социјално осигурање војних осигураника има разумевања за ситуацију у којој се нашла Перса Томић, али чињеница је да је управо Фонд власник стана број 9, који се налази у улици Љубињска број 5А, у Београду, што потврђују и пресуде надлежних судова – наводи се.
Перса Томић живи у изнајмљеном стану који плаћа од пензије. Суд ће одлучити да ли војни фонд има право на накнаду на основу дуга.

О Перси Томић својевремено су писали и други српски медији, за које је описивала како је изгледао Други светски рат, у којим борбама је учествовала, како је побегла из Босне у Србију, породици, ратним друговима…

Опоравак у пећини

Већ са 17 година (1943), Томићева је била искусан борац и рањеник. Тек што је залечила руку, док је прелазила Сутјеску, држећи се за коњски реп, митраљез јој је готово разнео ноге. Пет рана, што улазних што излазних, кроз кук, једну ногу, другу ногу, безброј операција, опоравак у пећини…

Као и остали који су имали срећу да се придигну, чим је ојачала и стала на ноге, придружила се новој јединици и борба се наставила.

Била је партизанка, болничарка и старији водник, данас по чину поручник, одликована са четири ордена, добитник више захвалница и плакета, учесник многих великих битака у НОБ.

Болничарка

– Учила сам да будем болничарка, али од доктора сам научила да будем и човек. Он је бесплатно лечио сиротињу, чак им и паре давао за пут до куће, пропагирао једнакост, причао о достојанству и одбрани отаџбине, о пожртвовању и херојству – испричала је она за „Њузвик“.
И њена старија браћа су била у партизанима, али каже да су одмах погинула. Каже и да је након ослобођења чула да су најстаријег усташе живог пекли на ражњу. Родитеље и малог брата одвели су у логор у Градишки, мучили их.

Козара – ватрено крштење

Ватрено крштење јој је била битка на Козари.

– Била сам болничарка, а то значи увек у првим редовима: притрчи да помогнеш рањенику, да га подигнеш, склониш, укажеш му помоћ. Око тебе све трешти и сева, пуца се, али не размишљаш. Најгоре је било кад дотрчиш, а тамо раскомадано тело, не знаш ни ко је од другова страдао – испричала је она.
По усташким и немачким документима, у козарачкој офанзиви заробљено је 68.000 људи.

– Било је горе него у филмовима: Сутјеска, Неретва, десант на Дрвар… – набраја Перса где је све учествовала.

Прележала тифус

Перса је више пута рањавана, на Козари, на Мањачи, прележала је тифус, пред крај рата од праска гранате оглувела…

– Најгори услови били су у пећини код Меденог поља. Сећам се, дошли доктори, Рус и Јеврејин, ми у полусвести, више се међусобно не препознајемо, а они нас полили неком течношћу да прегоре ране. Оно пржи, све цврчи, а из рана излазе црви. Грозна су то била времена. Надљудске муке. Много се гинуло, много патило – присећа се она ратних дана.
Хранили су се, каже, оним што се данас зове „здрав оброк“: травама које нађу успут, сремушем, пупом од букве, љесковином…

– Убереш зрнца, ставиш у џеп, па успут, кад изнемогнеш, узмеш једно. Вечито гладни – каже Перса.

Из рата изашла глува

Из армије је 1946. године изашла потпуно глува. Неспособна да настави школовање, запошљава се у Новом Саду, у петроварадинској болници, као болничарка. Упознаје Ђорђа Томића, капетана ЈНА, који је такође учествовао у НОБ и 952. се удаје.

Живели су у Новом Саду, Вршцу, добили две ћерке, након чега купују плац у Високом, родном месту њеног мужа, да се једног дана тамо врате.
– Тај дан је брзо дошао јер су нас, мене због болести, а мужа због распореда по кључу и вишка Срба запослених у војсци, брзо пензионисали. Напустили смо војни стан, преселили се у Високо и почели да правимо кућу. Долазиле су комшије, није се гледало ко је муслиман, ко Србин, па по цео дан радимо заједно, а ноћу, да моји не знају, шијем за жене из краја да додатно зарадим – прича она.

Ратови деведесетих

Међутим, каже, у тој кући нису дуго живели, у међувремену је постало важно ко је, а већ ‘91. године „почело је да се закувава“.

У априлу 1992. проглашено је ванредно стање, Перса напушта кућу и са унуком креће за Србију. Муж је успео да јој се придружи после неког времена, а син остаје у заробљеништву.- Фамилија била велика, али сваки час чујеш заклали ове у Зимчи, убили оне у Топузовом пољу, овог мучили у логору, полудео, онај погинуо. На нашу кућу пала граната… – каже Перса.

Избеглиштво не пита за године

Перса је променила 17 места у којима је становала: Барич, Обреновац, Лисојевићи, Губаревац… Каже и да избеглиштво не пита за године, па је радила за надницу по плантажама воћа, њивама у околини Београда, спремала по кућама, чистила, шила, правила слике од сушеног цвећа и продавала их…

Све успомене које је имала годинама је чувала у кутији од бомбоњере, али пре неколико година их је извадила, направила колаж и урамила. Да јој буду пред очима, каже, да јој се очи радују.

(Б92/БЛИЦ)

Извор: ВИДОВДАН