Перо инжињера Обрадовића: Сјећање на један злочин

Dржим jедно старо наливперо у руци, зарђало, изубиjано. Боже, какав jе животни пут ово перо имало? Чуj „животни пут“, као да jе живо биће, а не предмет! А оно jе стварно своjом судбином и симболиком коjу носи у себи, оживjело. Да ли jе непознати маjстор у фабрици, гдjе jе произведено, ко зна када и ко зна гдjе, могао замислити да ће ово перо причати jедну овако стравичну, и тужну причу.

Вртећи перо у руци, мислима одлазим у ране осамдесете године прошлог виjека. Неколико жилавих и кошчатих стараца, са завратама на глави, ћутке, jедноличним, али одлучним ударцима косиjера сjеку jасенове и грабове младиjере. Оно што посиjеку, jа, тада седмогодишњак или осмогодишњаг, извлачим на другу страну пута. Ту сам дошао са покоjним дjедом и неколико комшиjа,  да очистимо прилаз стравичном стратишту љубињских Срба – jами Пандурици.

Сjедамо да ужинамо, старци попиjу мало ракиjе, узму грумен  сира или комад  сланине, па кроз залогаj причаjу о тим данима ужаса, љета 1941. Моjа дjечиjа свиjест не може да схвати, нити да прихвати стравичне размjере те готово библиjске калвариjе. Чуjем да причаjу о живим људима коjе усташе бацаjу у jаму, али моj ум, то нит’ поима, нити разумиjе. Схватићу све страхоте овог времена тек коjу годину касниjе, када прочитам „Молитву“ Вука Драшковића, гдjе jе до танчина описано убиjање недужних људи над понором jаме Пандурице, и кад у jесен 1990, херцеговачки Срби почну вадити кости, своjих саплеменика из крашких понора и дубина.

Опет размишљам о перу, пребацуjем га из руке у руку, окрећем, загледам то перо коjе jе послиjе 50 година сна у окну jаме, заjедно са костима свог власника, поново угледало свjетло дана да посвjедочи о времену када нису само убиjани људи,   убиjана jе и њихова и риjеч !

О жртвама jаме Пандурица, о њиховим животима, пориjеклу, разлозима због коjих су скончали у њоj, могла би се написати вишетомна издања, снимити документарни или пак играни филмови. Необичну причу прича Пандурица. У њоj нису скончавали само Срби православни, већ и Хрвати, учитељ Никола Перушина из Равног, те срески начелник из Стоца  Никола Зоковић, вjероватно због гласа разума коjи су упутили у та времена кад разума ниjе било. У Пандурици, живот jе скончао и Србин-муслиман Хакиjа Шарић, солунски добровољац и врло живописна личност.

У ноj jе смрт пронашао и поп Божидар Шаренац, син старог проте Шаренца, коjи jе 1918. црногорске комите у олтару љубињске цркве заклео да не чине зла муслиманима у градићу под Радовињом. У Пандурицу jе бачен и Славко Ратковић, народни посланик Скупштине Краљевине Југославиjе, банкар и трговац из Вођена Јован Бjелобрк, очеви наших комшиjа Милована и Мише Турањанина… укупно 36 мученика насилно су завршили своjе животе у ноћи између 13. и 14.  jуна 1941. године.

О свакоме у jами понешто знамо, али наjмање о власнику овог пера коjе држим у руци, о шумарском инжењеру Боривоjу Обрадовићу. Неки кажу да jе био из Лике. Свjедока из тог времена нема да потврде ову причу. Немамо сазнања да се неко од родбине, распитивао послиjе рата  о њему у Љубињу. Миле Пешко из Љубиња у писму београдскоj “Политици” каже:

„На спомен-плочи на Шумарском факултету у Београду уклесано jе име инж. Боривоjа Обрадовића. Иначе покоjни Бора Обрадовић био jе из Лике, а службовао jе у Љубињу скоро две године пре своjе мученичке смрти. Кад су усташки злочинци дошли у Љубиње, он се био склонио, али се на превару коjу jе монтирао његов службеник(лугар) Ћамил, вратио у Љубиње, где су га усташе ухватиле.“

Нешто драгоцjених података о њему даjе нам „Југословенски шумарски лист“.

Године 1938. Борислав Обрадовић изабран jе на сjедници у Винковцима и управни удбор Шумарског удружења Краљевине Југославиjе. У Љубиње jе премjештен из Високог 1939. године, а радио jе jош у Босанском Петровцу и  Котор Вароши, гдjе jе посљедњег тромjесjечjа 1934. одрадио приправнички стаж. На сjедницама управног одбора Шумарског удружења, често jе полемисао са извjесним Крешимиром Катићем. Случаjно или не, мjесец дана послиjе његове ликвидациjе, за шефа Шумске управе у Љубињу постављен jе Катићев презимењак-Јосип.

Врхунац лицемjерjа jе саопштење обjављено у „Хрватском шумарском листу“ из марта 1942, о отпуштању Борислава Обрадовића из службе.

То су ситни детаљи његовог сигурно занимљивог живота, коjи jе мученички скончао на дну jаме Пандурице, повише села Вођена, пониjевши са собом и своjе перо. То перо било jе луча коjа jе обасjавала бездански мрак све до љета 1990. када су кости мученика послиjе готово 50 година извађене и достоjно сахрањене краj цркве Рођења пресвете Богородице у Љубињу.

Наливеро инжењера Обрадовића испричало jе симболички наjзанимљивиjу причу о трагедиjи скончалих у jами Пандурици. Са пером у jаму била jе спуштена и наша мисао, наша истина и наша слобода.

Нека jе вjечни покоj мученицима, а перо инжењера Обрадовића нек’ живи као симбол нашег траjања.

Раде Ликић

Извор: МОЈА ХЕРЦЕГОВИНА

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 03. марта 2016. године.