Павле Булут: Бог је хтио да преживим усташке злочине у Пребиловцима!

Из шуме у којом смо се скривали недјељама бјежали смо према  Хутову блату, преко Ријеваца и Мрвића, на правцу на којем је каснила усташка блокада. Дјед и Михо су се одвојили. Дједа су то јутро ухватили и убили у Шарића смрекама, заједно са Миланом Медићем

Пребиловчанин Павле Булут (89) у рату је изгубио десет чланова породице. Имао је мање од 14 година када су усташе упале у његово родно село и направиле злочин који је ово мјесто уписало у свјетску историју као најстрадалније село у Европи у Другом свјетском рату. Павелићеви кољачи су 6. августа 1941. године убијали жене и дјецу бацајући их у јаму Голубинку код Шурманаца. У Пребиловцима је потпуно уништено 57 породица, а 36 огњишта је угашено. Страдање су од хиљаду преживјела само 172 становника Пребиловаца.

Мотивисан жељом да се сачувају мошти мученика Павле Булут био је један од оснивача и вишегодишњи предсједник скупштине Српског националног друштва Пребиловци. Један је од најпоштованијих Пребиловчана који својим прегнућем и радом представља срце и душу удружења. Имали смо прилику да се увјеримо колики је његов ауторитет међу бројним члановима овог друштва. Наиме, док смо радили овај интервју који је Павле годинама избјегавао, звонили су телефони. Пребиловчани са разних страна свијета су се одазивали позиву за прикупљање прилога за обнову потпорног зида испод Дома краља Милутина. У разговору за Глас Требиња  овај витални и мудри старац описује како је судбина предодредила да остане свједок злочина и један од ријетких преживјелих.

– Недјељама смо се скривали спавајући у брду да би нас напад усташа у јутро 4. августа 1941. године затекао изнад Зојмира. Са мном су били: дјед Илија, стричеви Михо и Гојко, брат Милко, те Младен, Стево – присјећа се Павле Булут.

– Бјежали смо према Хутову блату, преко Ријеваца и Мрвића, на правцу на којем је каснила усташка блокада. Дјед и Михо су се одвојили. Дједа су то јутро ухватили и убили у Шарића смрекама, заједно са Миланом Медићем. Пред Миху, који је једини имао пушку, избиле су усташе. Он се снашао и запуцао, па су се усташе разбјежале, што је Михи омогућило да се пробије из обруча. Осам дана смо дијелили нешто мало хране и некако преживљавали. Како сам био најмлађи, добио сам посљедње парче хљеба, а потом два дана нисмо имали никакву храну.

– Да ли сте могли да дођете до хране?

– Договор је био да мој брат Милко и рођак Младен иду на Кошћелу да траже храну. Пошто се нису вратили исте ноћи, били смо увјерени да су страдали, јер смо чули пуцње. Договор је био да, ако се не врате, нас четворица идемо у Краварицу, гдје смо поред села имали наша имања. Стигли смо до ограда и винограда Булутових и сакрили се у жбуње. На нашу срећу стигли су убрзо Мирко и Младен, који су претпоставили какво ће бити наше кретање. Они су се склонили у једној малој чатрњи у којој су преданили. Њих двојица су отишли у партизане не дочекавши слободу. Обојица су погинула 1945.

– Шта се даље дешавало са Вама?

– Током наредне ноћи повриједио сам око. По ноћи смо у винограду Мирка Булута тражили рано грожђе. Како је био мрак, закачио сам за кочић који је придржавао лозу и повриједио око. Стриц Гојко ме је упутио у Тасовчиће код његове пунице. Тада је била јавна објава да се Пребиловчани јаве, да их НДХ неће више дирати и да су убиства заустављена.

– Нисте се одазвали позиву?

– Била је то још једна хрватска подвала, на коју нас је упозорио наш комшија Халил Ђулић, који нас је посавјетовао да се никоме не јављамо. Ми нисмо ни имали ту намјеру. Нажалост, многи нису могли да издрже глад, неки су након вијести да су им страдали чланови породице изгубили и жељу да живе, тек тог дана јавило се педесетак наших комшија и сви су побијени на звјерски начин у Морином отоку.

– Послије нових злочина какав сте избор имали?

– Судбина је хтјела да послушам стрица и одем у Тасовчиће. Још док сам прелазио преко поља, нека дјеца су ме препознала. Били су то ђаци који су ишли у грађанску школу у Чапљини, коју сам и ја похађао. Ишао сам са руком и марамицом преко ока и дугим капутом, који је служио и као покривач, у кратким панталонама, опанцима и кошуљи. Прешао сам преко цесте код стричеве пунице којој су усташе тих дана убиле сина и мужа. Чим сам се појавио у дворишту она је почела да плаче увјерена како ће убити и њу и мене. Тек што сам стигао нешто да поједем, усташе су стигле на врата и одвеле ме у Чапљину у логор који се налазио у згради Црвеног крста. Ту су ме предали стражару. Чекао сам док није дошао логорник Фрањо Вего, који ме је испитивао гдје сам био, са ким, како сам стигао у Тасовчиће… На крају ме је питао колико имам година, ја сам одговорио непуних 14. Кад ме је угледао таквог са повријеђеним оком потпуно исцрпљеног рекао ми је да се вратим у Тасовчиће.

– Како сте залијечили око и да ли је био могућ опстанак у Тасовчићима?

– Једна од жена из породице Мисита ми је неким каменчићима залијечила око. Но, Вего је ипак у Тасовчиће послао двојицу усташа, наоружаних пушкама који су ми наредили да идем пред њима. Био сам увјерен да ће ме негдје успут убити, а гонили су су ме преко Модрича. Код сваког зида и жбуна размишљао сам да сам готов и помирио сам се са тим. Међутим, спровели су ме у усташко село Хотањ, које је најближе Пребиловцима. Дијели нас кањон Брегаве, који се ту шири у поље широко неколико стотина метара, са обје стране ријеке. Оставили су ме испред куће усташког главара, одговорног за сва зла која су се десила тих дана. Тога дана било је велико убијање Пребиловчана у Морином отоку и вјероватно је требало да и мене тамо одведу. Међутим, тај усташки главар није био цијелог дана код куће, нити је ту било других усташа из села. Не знам да ли само томе дугујем што сам остао жив?!

– Зар нису управо мјештани из Хотња били међу злочинцима?

– Тих дана долази и до подјела међу Хрватима. Наиме, комшије из најближих хрватских села очекивале су да ће се домоћи пребиловачких имања, пошто су они поубијали тамошњи народ. Међутим, имања углавном су подијељена Хрватима из Међугорја и Љубушког, што је код домаћих Хрвата изазвало незадовољство. Говорили су разочарано: „Ми побисмо Пребиловчане, а њихова имања добише Броћанци (Хрвати из западне Херцеговине)!” Углавном, тај дан је прошао и убијања Срба су престала. Италијани су преузели власт и тако сам ја пуком срећом остао у животу.

Пребиловачка имања углавном су подијељена Хрватима из Међугорја и Љубушког, што је код Хрвата из комшијских села, који су највећим дијелом извршили злочине, изазвало велико незадовољство

– Да ли сте знали судбину осталих чланова породице?

– Сазнао сам да су ми отац и брат живи. Убијена је мајка, дјед , баба, двије сестре, стрина, троје дјеце од стричева… Било је страшно све то преживјети. У рату ми је страдало 10 чељади из домаћинства. Вратио сам се у родну кућу крајем августа. Претходно су усташе извршиле и посљедњи упад у Пребиловце када су 28. августа побиле деветоро старијих људи, жена и дјеце. Сви који су преживјели усташке покоље у љето 1941. године вратили су се у село. Било је 156 мушкараца и 16 дјеце и жена. Почели смо на све могуће начине прибављати оружје. Већ у септембру већином смо имали пушке и по коју бомбу. Послије неколико састанака договорено је да се у селу формира партизанска чета.

– Да ли је било нових усташких напада?

– Усташе више никад нису ушле у село. Пребиловци су током читавог рата били слободна територија, тамо више нико није могао да уђе. Живио сам са оцем братом и стричевима до 1943. Године, када сам са партизанима отишао и више никад касније нисам живио у Пребиловцима. Отац се оженио и добио је сина коме је дао име по страдалом старијем сину Милку, који је погинуо у Трнову као партизански старјешина. Био сам веома везан за њега и та погибија ми је била једна од највећих рана. Преживјели чланови породице започели су нове животе и дјеловало је да се зло више неће враћати у Пребиловце.

– Историја се поновила 1992. године?

– У задњем рату десио се нови злочин. Погинуло је седам бораца родом из Пребиловаца и једна старија жена је убијена. Страшна рана билo је рушење храма које смо подизали и уништење костију. То је покренуло све нас који смо родом из Пребиловаца да оснујемо Српско национално друштво Пребиловци. Основни мотив је био да утврдимо шта је било са костима жртава које су извађене из јама и сахрањене у крипти у Пребиловцима. То је било вријеме када су стигли и први повратници и када се обнављају прве куће. Оснивачка скупштина одржана је 2006. године, скупили смо људе и одмах смо кренули са радом, а подршку нам је тада дао и владика Григорије.

МНОГИ УГЛЕДНИ ГОСТИ И НЕ ЗНАЈУ ДА НИСУ СТИГЛИ ДО ПРЕБИЛОВАЦА

Павле Булут читав је свој живот помагао обнову Пребиловаца живећи за дан када ће Храм Васкресења бити освештан. Мада су тог дана биле присутне многе медијске куће најстарији преживјели Пребиловчанин није задобио њихову пажњу. Фокус је био на угледним гостима и високим званицама који су били смјештени на тераси пребиловачког храма.

– Када је освануо дан освештања Храма Васкрењења на тераси храма боравили су многи угледни гости из свијета политике, културе, спорта, али скоро да нико од њих није дошао до села које треба обновити и дома у коме су мошти почивале претходних година. Многи од њих вјероватно и не знају да до самог села нису ни дошли.

Питам се, како ће се село обновити ако они који могу да помогну и не знају како оно заправо изгледа. Морам да кажем да је забољела и неправда што је завршна церемонија око освештања Храма Васкресења протекла без људи из Пребиловаца. Ипак, немамо времена да расипамо енергију на то, много посла је пред нама. Треба да обновимо зид, направимо спортски терен, обновимо куће. Од приче и фотографисања мала корист, мора да се ради!

 – Шта су биле прве активности СНД Пребиловци?

– Живјели смо у нади да ћемо испод рушевина пронаћи остатке костију. Терен је био раван, а около дуж зидова цркве вирила је арматура. Могли су се јасно оцртати зидови цркве, около је била гомила смећа која је временом нестајала јер је народ почео да долази на парастосе. Постојала је бојазан да су кости однијете и бачене у Неретву или да су на гомили спаљене, ипак нас није напуштала нада да ћемо их наћи. Нисмо губили вријеме него смо одмах поднијели и кривичну пријаву у Сарајеву, која није заведена већ сакривена и евидентирана као материјал и никад није дошла на дневни ред. У априлу 2007. године састали смо се са данашњим директором Представништва РС у Београду Млађаном Цицовићем, владиком Григоријем и Јовом Марићем из ХЕТ-а, који је у то вријеме био у предсједник Епархијског управног одбора. Владика је набавио нешто новца за истраживање и већ у јуну је почело прво ископавање коју је вршио Завод за заштиту споменика културе из Бањалуке. Били смо веома срећни јер су се пронашле прве кости. Тражили смо разне стручњаке и током 2008. године прекопао се цијели терен. Током истраживања истакао се Милан Рундић, пуковник ЈНА иначе стручњак за експлозиве.

– Шта су били његови закључци?

– Рундић је закључио да су кости уништене пластичним експлозивом и авионским бомбама и да је сама конструкција од силне детонације одскочила док су кости летјеле и забијале се у бетон. По његовој оцјени Хрвати су веома стручно извршили минирање, али Бог је дао да су направили једну малу грешке у прорачуну због чега је дио костију остао сачуван.

– Да ли је постојао унапријед план шта са сачуваним костима?

– Требало је наћи начин да се кости сачувају што нас је подстакло да обновимо сеоски дом. То је био велики напор. Ако изузмемо црквене објекте, дом је био први обновљени друштвени објекат Срба у долини Неретве. За његову обнову утрошено је око 40.000 евра. Помагали су нас многи приватници, неко новцем, неко грађевинским материјалом.

– Како видите будућност села?

– Када су пронађене прве кости, био сам сигуран да ће се храм обновити. Истина, у том тренутку нико није имао јасну слику када ће се то тачно десити. Било је јасно да ако држава не узме учешћа да ће наше друштво тешко скупити толики новац. Морам признати да нисам очекивао да ће се тако брзо завршити један толико велелепан објекат. Сад је реално очекивати изградњу парохијског дома и док год постоји неко из Пребиловаца људи ће се ту скупљати.

Аутор: Трифко Ћоровић / Глас Требиња

Извор: Слободна Херцеговина

Везане вијести:

Нови импулси у обнови Пребиловаца | Јадовно 1941.

ЈУБИЛЕЈ: Без постојања СНД „Пребиловци“ многе истине …

СХ У ПРЕБИЛОВЦИМА: Победа живота Свете Херцеговачке …