Pavelić i Hitler dosolili pljačku

Nedavno otkrivena, ali još uvek široj javnosti nedostupna dokumenta u Vašingtonu otvaraju nove uvide u to šta se pre šezdeset osam godina događalo sa plenom nacista skrivanim u austrijskom rudniku soli

Priče o opljačkanom i skrivenom blagu nacističkog vođe Adolfa Hitlera za vreme Drugog svetskog rata ni posle 68 godina ne gube aktuelnost i uzbudljivost. Ništa manje nisu interesantna kazivanja i saznanja o ustaškom poglavniku Anti Paveliću i njegovom krvavom plenu otetom od Srba koji su, na monstruozan način, pobijeni ili proterani iz ,,Nezavisne Države Hrvatske“. Zlato, dragocenosti i umetnički predmeti bili su uostalom zajednički motiv i „nadahnuće“ Hitlera i Pavelića u surovom pohodu i ubijanju širom Evrope i Balkana.
Nedavno otkrivena dokumenta u Vašingtonu otvaraju nove uvide u ono šta se tada – pre šezdeset osam godina – dešavalo sa plenom koji su pljačkom stekli Pavelić i Hitler.
Saznaje se kako su, sluteći brzi kraj Trećeg Rajha i NDH,
firer i Poglavnik ,,svoja bogatstva“ prebacili u Austriju u rudnik kamene soli u selu Altauze, 80 kilometara jugozapadno od Salcburga. Nepregledni rudnički reviri bili su idealno mesto za skrivanje neprocenjivo vrednih umetničkih dela i zlata. Aneksijom Austrije 1938. godine firer je započeo ostvarenje svog sna da od Linca, glavnog grada Gornje Austrije u kojem je proveo mladost, stvori kulturni i umetnički Centar Trećeg Rajha. U planu je bila izgradnja ogromnog kulturnog gradskog jezgra sa, kako se najavljivalo, najvećim muzejom na svetu koji bi nadmašio sve slične kulturne ustanove Evrope. Za taj naum, po Hitlerovoj proceni, bile su potrebne desetine hiljada vrednih eksponata. Dok su vojne horde tenkovima prodirale i rušile Holandiju, Belgiju, Poljsku, Rusiju i druge evropske zemlje, firerove specijalne jedinice pljačkale su muzeje, galerije, manastire i bogate građanske kuće. Ustaški vođa Pavelić nije imao tako veliku teritoriju i izbor, te je morao da se zadovolji pljačkom Srba i Jevreja po Hrvatskoj i Bosni. ,,Roba“ je na kraju završila u rudniku kamene soli Altauze u austrijskim Alpima, odakle je veliki deo, kako je utvrđeno, nestao bez traga po okončanju Drugog svetskog rata. Otkriće iz Vašingtona možda i razreši enigmu gde se dede deo blaga (koje nije ni do danas pronađeno) po dolasku u Altauze američke vojske sredinom aprila 1945.

„KUĆNA IMOVINA“ PAVELIĆA Posebno je zanimljivo šta se dogodilo sa 18 sanduka koji su pripadali ustaši Paveliću. Poglavnikova „zaostavština“ po izveštaju Komande američke jedinice od 1. maja 1946. koja je čuvala ,,rudničko blago“ vidi se da je reč o 14. sanduka i četiri ojačane kutije koje su označene kao imovina Ante Pavelića iz Zagreba. Sanduke su pregledali i predstavnici Jugoslovenske vojne misije za ratnu reparaciju – kapetan Mileusnić i poručnik Tunguz. Oficiri Jugoslovenske armije ustanovili su ,,da 14 sanduka sadrže predmete koji se mogu smatrati delom kućne imovine porodice Pavelić“. Na spisku su se nalazili sitni srebrni predmeti, posteljina, gramofonske ploče, pidžame, košulje, delovi lične garderobe, fotoalbumi… a kao najvredniji deo navodi se porcelanski servis za ručavanje za koji se tvrdilo da je poklon koji je Ante lično dobio od ministra spoljnih poslova Trećeg Rajha Ribentropa.
U izveštaju pukovnika Mek Kija navedeno je uputstvo da se zaplenjeni sanduci što pre predaju vlastima FNRJ, jer se, navodno, radi o nebitnim stvarima i da bi sastavljanje liste inventara bio „gubitak vremena“. Na taj izveštaj, šef vojne Misije Jugoslovenske armije u Lincu pukovnik Vodopivec u svom pismu je odgovorio. Na Mek Kijev dokument, on je uzvratio detaljnim popisom stvari koje su bile spakovane u 14 sanduka, ali i konstatacijom da preostale četiri velike kutije nisu otvarane, i da se ne zna šta se nalazi u njima. Nije poznato ko je iz Jugoslavije zabranio pukovniku Vodopivecu da otvori i pregleda sadržinu zapečaćenih kutija. Ubrzo posle toga, kutije i sanduci su nestali bez traga iz revira rudnika, bez ikakvih saznanja gde se danas nalaze.

PRIČA „OFICIRA ZA VEZU“ U razgovoru sa starijim meštanima Altauzea koji inače nisu bili preterano raspoloženi za priču ,,zvanična“ verzija Amerikanaca, Engleza i Titovih tajnih službi o pronađenom blagu i Pavelićevim sanducima „topi“ se u obične „pričice za laku noć deci“.
Za stari otmeni hotel na jezeru – „Hotel am See“ osoblje kaže da „kad bi mogao da priča ko je sve i kako u njemu odsedao mogao bi da se snimi film koji bi sigurno dobio desetine ‚Oskara‘“. U jednom od separea reporter „Pečata“ susreo se sa „oficirom za vezu“, upućenim poznanikom, koji ga je proveo vrletima i šumama iznad 1.000 metara nadmorske visine planine Redobut. Njegovu živu i dokumentarnu priču prenosimo gotovo bez „doterivanja“.
„Pogledaj gore, rudnik se nalazi iznad 1.000 metara u dubokoj šumi, opasno je sad ići tamo, snega ima preko dva metra i postoji opasnost od lavina tako da se moramo veoma oprezno kretati kad siđemo sa puta. Imao sam šest godina kad je završen rat, tako da se ne sećam dobro tadašnjih događaja. Otac i rođaci su pričali kako su početkom maja 1945. godine američki vojnici ušli u selo i postrojili sve meštane, i žene i decu, i tražili od njih da kažu ko je od nacista dolazio u mesto i rudnik, i da prijave ukoliko skrivaju nekog vojnika ili oficira. Tačno su znali imena oficira koji su boravili u to vreme u našem okrugu. Feldmaršal Gering i Adolf Ajhman su im bili na vrhu liste. Ubrzo su u okolini uhapsili Ernsta Kaltenbrunera, generala i šefa tajne policije Adolfa Ajhmana, vođu SS jedinica odgovornog za smrt šest miliona Jevreja, kao i Franca Štangla, komandanta logora smrti Treblinka… Gering je ‚pao‘ u Kufštanu“.
Tiho i lagano ,,otvarao“ se tako reporteru „Pečata“ koštunjavi meštanin snažne građe koji se predstavio kao penzioner Jakov. Uspešni posrednik i tumač u razgovoru je bila ,,Žujka“ srpska šljivovica iz okoline Mionice koja nekako „zna“ sve jezike. Šetnja sa mučenicom ,,Žujkom“ po vrletima planine u potrazi za blagom bila je prava milina. Rumeni obrazi oficira za vezu što od hladnog vetra i šljivovice bili su dobar znak da će mnogo zanimljivih podataka i fotografija dok grabimo uzbrdo po snegu biti u nekom od narednih brojeva „Pečata“. Posle dobrog cuga iz čuturice on nastavlja priču:
„Kamarad, mnogo događaja je ovde zanimljivo. Veliko je pitanje šta su ovde radili američki vojnici do 1952. godine. Ruske oficire i vojnike Amerikanci su pustili da uđu u naše mesto i rudnik tek krajem avgusta 1945. Šta su oni skrivali od Crvene armije tri meseca nikad nije objavljeno. Danima i noćima su tutnjali američki transporteri po planini, a jato gnjuraca istraživalo dubine jezera. Tek kad su se njihove aktivnosti primirile, pustili su Ruse u skladišta i hodnike rudnika soli“, priča Jakov dok zastaje i skida vunenu kapu i raskopčava kožnu dolamu. Kaže da mu je vrućina. Mionička šljivka greje i na Alpima, novi cug ne odbija. Gutljaj ,,otvara“ na kraju i „dosije Pavelić“.
„Čim su kauboji otišli 1952. godine odmah za njima su se pojavile jugoslovenske tajne službe, ali i pojedinci koji su dolazili iz Argentine, Španije i Italije, i predstavljali se kao turisti. Najviše su vremena provodili u okolini rudnika gde su nacisti krili opljačkano blago i gnjurili po jezeru. Ono što je tu najzanimljivije je da nisu govorili španski nego jugoslovenski. Čak su pojedini otvarali i građevinske firme kako bi mogli da izvode neke ‚radove‘ i motaju se po okolini rudnika. Ne prođe ni danas dan, a da se ne vide automobili sa hrvatskim tablicama. Sad je mrtva sezona,turiste možeš na prste da izbrojiš, ali Hrvati su svaki dan ovde“, zagonetno okončava svoju priču ,,oficir za vezu“ rumenog lica.

Pacovski kanali

Pavelić i većina njegovih doglavnika izbegla je ruku pravde. Uz pomoć pojedinih moćnika iz Vatikana ustaška vrhuška uspela je dobro organizovanim vezama i putevima zvanim „pacovski kanali“ da napusti Jugoslaviju i odnese glavninu opljačkanog srpskog zlata i drugih dragocenosti u izbeglištvo. Dobro obavešteni oficiri ondašnje tajne službe FNRJ tvrdili su da u spornim sanducima nije bilo ni blaga, ni Pavelićevog pokućstva, već da je to bila supertajna arhiva o saradnji ustaša, partizana i komunista, kao i detaljna evidencija o ustaškim logorima smrti i pomoru preko 700.000 Srba i 80.000 Jevreja i Cigana kojim su ustaški krvnici ucenjivali Tita, plaćajući tako svoju slobodu.

tekst i fotografije Milan Timotić

Izvor: PEČAT