Павелић и Хитлер досолили пљачку

Недавно откривена, али jош увек широj jавности недоступна документа у Вашингтону отвараjу нове увиде у то шта се пре шездесет осам година догађало са пленом нациста скриваним у аустриjском руднику соли

Приче о опљачканом и скривеном благу нацистичког вође Адолфа Хитлера за време Другог светског рата ни после 68 година не губе актуелност и узбудљивост. Ништа мање нису интересантна казивања и сазнања о усташком поглавнику Анти Павелићу и његовом крвавом плену отетом од Срба коjи су, на монструозан начин, побиjени или протерани из ,,Независне Државе Хрватске“. Злато, драгоцености и уметнички предмети били су уосталом заjеднички мотив и „надахнуће“ Хитлера и Павелића у суровом походу и убиjању широм Европе и Балкана.
Недавно откривена документа у Вашингтону отвараjу нове увиде у оно шта се тада – пре шездесет осам година – дешавало са пленом коjи су пљачком стекли Павелић и Хитлер.
Сазнаjе се како су, слутећи брзи краj Трећег Раjха и НДХ,
фирер и Поглавник ,,своjа богатства“ пребацили у Аустриjу у рудник камене соли у селу Алтаузе, 80 километара jугозападно од Салцбурга. Непрегледни руднички ревири били су идеално место за скривање непроцењиво вредних уметничких дела и злата. Анексиjом Аустриjе 1938. године фирер jе започео остварење свог сна да од Линца, главног града Горње Аустриjе у коjем jе провео младост, створи културни и уметнички Центар Трећег Раjха. У плану jе била изградња огромног културног градског jезгра са, како се наjављивало, наjвећим музеjом на свету коjи би надмашио све сличне културне установе Европе. За таj наум, по Хитлеровоj процени, биле су потребне десетине хиљада вредних експоната. Док су воjне хорде тенковима продирале и рушиле Холандиjу, Белгиjу, Пољску, Русиjу и друге европске земље, фирерове специjалне jединице пљачкале су музеjе, галериjе, манастире и богате грађанске куће. Усташки вођа Павелић ниjе имао тако велику териториjу и избор, те jе морао да се задовољи пљачком Срба и Јевреjа по Хрватскоj и Босни. ,,Роба“ jе на краjу завршила у руднику камене соли Алтаузе у аустриjским Алпима, одакле jе велики део, како jе утврђено, нестао без трага по окончању Другог светског рата. Откриће из Вашингтона можда и разреши енигму где се деде део блага (коjе ниjе ни до данас пронађено) по доласку у Алтаузе америчке воjске средином априла 1945.

„КУЋНА ИМОВИНА“ ПАВЕЛИЋА Посебно jе занимљиво шта се догодило са 18 сандука коjи су припадали усташи Павелићу. Поглавникова „заоставштина“ по извештаjу Команде америчке jединице од 1. маjа 1946. коjа jе чувала ,,рудничко благо“ види се да jе реч о 14. сандука и четири оjачане кутиjе коjе су означене као имовина Анте Павелића из Загреба. Сандуке су прегледали и представници Југословенске воjне мисиjе за ратну репарациjу – капетан Милеуснић и поручник Тунгуз. Официри Југословенске армиjе установили су ,,да 14 сандука садрже предмете коjи се могу сматрати делом кућне имовине породице Павелић“. На списку су се налазили ситни сребрни предмети, постељина, грамофонске плоче, пиџаме, кошуље, делови личне гардеробе, фотоалбуми… а као наjвредниjи део наводи се порцелански сервис за ручавање за коjи се тврдило да jе поклон коjи jе Анте лично добио од министра спољних послова Трећег Раjха Рибентропа.
У извештаjу пуковника Мек Киjа наведено jе упутство да се заплењени сандуци што пре предаjу властима ФНРЈ, jер се, наводно, ради о небитним стварима и да би састављање листе инвентара био „губитак времена“. На таj извештаj, шеф воjне Мисиjе Југословенске армиjе у Линцу пуковник Водопивец у свом писму jе одговорио. На Мек Киjев документ, он jе узвратио детаљним пописом ствари коjе су биле спаковане у 14 сандука, али и констатациjом да преостале четири велике кутиjе нису отваране, и да се не зна шта се налази у њима. Ниjе познато ко jе из Југославиjе забранио пуковнику Водопивецу да отвори и прегледа садржину запечаћених кутиjа. Убрзо после тога, кутиjе и сандуци су нестали без трага из ревира рудника, без икаквих сазнања где се данас налазе.

ПРИЧА „ОФИЦИРА ЗА ВЕЗУ“ У разговору са стариjим мештанима Алтаузеа коjи иначе нису били претерано расположени за причу ,,званична“ верзиjа Американаца, Енглеза и Титових таjних служби о пронађеном благу и Павелићевим сандуцима „топи“ се у обичне „причице за лаку ноћ деци“.
За стари отмени хотел на jезеру – „Hotel am See“ особље каже да „кад би могао да прича ко jе све и како у њему одседао могао би да се сними филм коjи би сигурно добио десетине ‚Оскара‘“. У jедном од сепареа репортер „Печата“ сусрео се са „официром за везу“, упућеним познаником, коjи га jе провео врлетима и шумама изнад 1.000 метара надморске висине планине Редобут. Његову живу и документарну причу преносимо готово без „дотеривања“.
„Погледаj горе, рудник се налази изнад 1.000 метара у дубокоj шуми, опасно jе сад ићи тамо, снега има преко два метра и постоjи опасност од лавина тако да се морамо веома опрезно кретати кад сиђемо са пута. Имао сам шест година кад jе завршен рат, тако да се не сећам добро тадашњих догађаjа. Отац и рођаци су причали како су почетком маjа 1945. године амерички воjници ушли у село и построjили све мештане, и жене и децу, и тражили од њих да кажу ко jе од нациста долазио у место и рудник, и да приjаве уколико скриваjу неког воjника или официра. Тачно су знали имена официра коjи су боравили у то време у нашем округу. Фелдмаршал Геринг и Адолф Аjхман су им били на врху листе. Убрзо су у околини ухапсили Ернста Калтенбрунера, генерала и шефа таjне полициjе Адолфа Аjхмана, вођу СС jединица одговорног за смрт шест милиона Јевреjа, као и Франца Штангла, команданта логора смрти Треблинка… Геринг jе ‚пао‘ у Куфштану“.
Тихо и лагано ,,отварао“ се тако репортеру „Печата“ коштуњави мештанин снажне грађе коjи се представио као пензионер Јаков. Успешни посредник и тумач у разговору jе била ,,Жуjка“ српска шљивовица из околине Мионице коjа некако „зна“ све jезике. Шетња са мученицом ,,Жуjком“ по врлетима планине у потрази за благом била jе права милина. Румени образи официра за везу што од хладног ветра и шљивовице били су добар знак да ће много занимљивих података и фотографиjа док грабимо узбрдо по снегу бити у неком од наредних броjева „Печата“. После доброг цуга из чутурице он наставља причу:
„Камарад, много догађаjа jе овде занимљиво. Велико jе питање шта су овде радили амерички воjници до 1952. године. Руске официре и воjнике Американци су пустили да уђу у наше место и рудник тек краjем августа 1945. Шта су они скривали од Црвене армиjе три месеца никад ниjе обjављено. Данима и ноћима су тутњали амерички транспортери по планини, а jато гњураца истраживало дубине jезера. Тек кад су се њихове активности примириле, пустили су Русе у складишта и ходнике рудника соли“, прича Јаков док застаjе и скида вунену капу и раскопчава кожну доламу. Каже да му jе врућина. Мионичка шљивка греjе и на Алпима, нови цуг не одбиjа. Гутљаj ,,отвара“ на краjу и „досиjе Павелић“.
„Чим су каубоjи отишли 1952. године одмах за њима су се поjавиле jугословенске таjне службе, али и поjединци коjи су долазили из Аргентине, Шпаниjе и Италиjе, и представљали се као туристи. Наjвише су времена проводили у околини рудника где су нацисти крили опљачкано благо и гњурили по jезеру. Оно што jе ту наjзанимљивиjе jе да нису говорили шпански него jугословенски. Чак су поjедини отварали и грађевинске фирме како би могли да изводе неке ‚радове‘ и мотаjу се по околини рудника. Не прође ни данас дан, а да се не виде аутомобили са хрватским таблицама. Сад jе мртва сезона,туристе можеш на прсте да изброjиш, али Хрвати су сваки дан овде“, загонетно окончава своjу причу ,,официр за везу“ руменог лица.

Пацовски канали

Павелић и већина његових доглавника избегла jе руку правде. Уз помоћ поjединих моћника из Ватикана усташка врхушка успела jе добро организованим везама и путевима званим „пацовски канали“ да напусти Југославиjу и однесе главнину опљачканог српског злата и других драгоцености у избеглиштво. Добро обавештени официри ондашње таjне службе ФНРЈ тврдили су да у спорним сандуцима ниjе било ни блага, ни Павелићевог покућства, већ да jе то била супертаjна архива о сарадњи усташа, партизана и комуниста, као и детаљна евиденциjа о усташким логорима смрти и помору преко 700.000 Срба и 80.000 Јевреjа и Цигана коjим су усташки крвници уцењивали Тита, плаћаjући тако своjу слободу.

текст и фотографиjе Милан Тимотић

Извор: ПЕЧАТ