Ово је век зависности

Професор Владета Јеротић је специјализирао неуропсихијатрију на Медицинском факултету у Београду, а психотерапију у Швајцарској и Француској. Бавио се 40 година психијатријом и психотерапијом на месту шефа Психотерапеутског одељења болнице „Драгиша Мишовић“ у Београду.

Као професор по позиву предавао је Пастирску психологију и медицину на Православном богословском факултету у Београду две деценије. Читалачкој јавности на располагању је преко четрдесет књига овог аутора намењених онима који су „развили смисао за интроспекцију, који воле психологију и поседују интелектуалну радозналост што није усмерена само на теолошка питања, већ им је тајанственост живота непрекидан изазов“, како је рекао сам писац. Професор Јеротић је изузетан реторичар о чему сведоче стотине трибина у земљи и дијаспори на којима је говорио о најразличитијим темама из области религије, психотерапије, философије и психијатрије. Остаће забележен као један од ретких мислилаца осамдесетих година прошлог века, који је као хришћанин био прихваћен и у академској заједници световне науке и обратно.

Можемо ли да прихватимо констатацију да живимо у веку отуђења и зависности, у коме млађа урбана популација нема љубави ни за шта сем за егоцентризам и повлађивање телесним сензацијама, што само повећава изолованост и усамљеност?

– Увек смо зависни од оних којима припадамо, а припадамо западноевропској цивилизацији и исправно је да се запитамо зашто је дошло до отуђења. Израз отуђење налазимо још код Апостола Павла у Посланици Ефесцима пре 2.000 година и оно значи удаљавање човека од Бога. Апостол Павле је знао за новог Бога Исуса Христа а под изразом отуђење је подразумевао да се они који не знају за Исуса Христа, Њему приближе. Појам отуђења и усамљености је вечан проблем и траје кроз целу историју хришћанства. У 20. и 21. веку је већа криза отуђења и усамљености, који иду једно с другим. Од кога смо отуђени ? Хришћани кажу од Бога. Када смо отуђени од Бога, полако се отуђујемо и од природе и других људи, што је тројако отуђење. То је случај и са нашом средином.

Све је више младих који ужитак налазе у забави, коришћењу дрога и алкохола, виртуелном животу уз Фејсбук… Због чега су незаинтересовани да потраже дубљи смисао и философију живота? Изјавили сте и да свако не налази смисао?

– Ако нема вере, наде и љубави, а одавно нема, тражење смисла је у задовољству, задовољавању нагона и површних сензација. У томе се Србија, као део Европе, не разликује од осталих западноевропских земаља. „Човек има потребу да тражи смисао“, цитирамо често Виктора Франкла који је скоро изједначио потребу тражења смисла са нагоном. Тражење смисла је изворно код човека. Ако су циљеви материјални добитак и задовољства – човек се никада неће задовољити. Обично се то питање поставља када је човек у великој невољи. Од Божије милости, од развоја личности, од уже и шире породичне и друштвене околине зависи како ће човек на то питање одговорити.

Нема тачних података о броју наркомана у Србији, мада се према неким истраживањима тај број креће око 300.000 корисника који злоупотребљавају дрогу. Колико је наркоманија последица распада духовности, а колико лични вапај човека да воли и буде вољен?

– Дрога задовољава потребу за смислом „задовољства“. Човек који је дубоко у вери је задовољан, чак и срећан, не непрекидно, него повремено. Памтим када ми је, као младом психијатру, дошао пацијент од 17. година са причом да је почео да узима дрогу, на шта га је наговорио пријатељ. Од када памти, отац и мајка се свађају у кући. Када је узео дрогу, осетио је блаженство, после чега му је било потпуно свеједно што се родитељи и даље свађају. Дрога на почетку ослобађа човека разних унутрашњих конфликата са собом и околином. Конфликте изазива људска природа и егзистенција, али и околина, посебно родитељи који у најранијој фази утичу на будућност детета. Наркоманија је бекство од живота. А живот је мучан. Како из њега да се изађе ? Алокохол, дрога, коцка, промискуитет… сва та задовољства су тренутна и стварају зависност. Људи су зависна бића. Сваки човек има потребу да буде зависан од нечега, од некога. Можда сам ја зависан од читања и писања ?! Треба да смо зависни само од Бога, за верујуће.

ЗАВИСНОСТ ОД БОГА   

Колико смо свесни да нас зависност од трансцедентног (оностраног) чува и спашава од осталих врста зависности које су угрожавајуће – наркоманија, брза вожња колима, цигарете, алкохол, промискуитет …

– Очевидно да смо мало свесни. Да смо свеснији, било би мање тих пошасти. Зашто смо мање свесни ? Да ли је човек увек био мање свестан трансцеденције па је тражио сурогате у нечему погрешном ? Човек не може бити стално у трансцеденцији, нити може стално бити побожан или религиозан, што није исто. Човек је природно и духовно биће и најтеже од свега је помирити ове принципе и наћи целог живота равнотежу. Тачно је да људи никада нису довољно свесни трансцеденције, зато нам је потребна Божија помоћ кроз Цркву и пријатеље који су на вишем духовном ступњу сазревања од нас, да бисмо лагано у себи јачали зависност од трансцеденције, јер ћемо онда смањивати зависност од погрешних сурогата.

Млади људи имају непрекидну потребу да разбију окове зависности, а боје се независности. Тај конфликт решавају тешко, јер немају љубави, немају вере, немају родитељске и брачне емоционалне заштите, немају духовника или ауторитет коме верују. Да ли су психоактивне супстанце и алкохол метафизичка потреба, чежња за пуноћом?

– Да. Често цитирам америчког психијатра Карла Менингера који каже да је алохолизам метафизичка жеђ. Човек замењује веру сурогатима вере, којих је безброј. То је психолошко, религиозно и философско питање сепарације и индивидуације.

Шта сте мислили када сте изјавили да су сви људи угрожени наркоманијом и да свако може да постане наркоман у једном тренутку?

– Човек је зависно биће. Ако није у себи изградио релативну зрелост у коју спада трансцеденција, може постати зависан од таблета, дроге, алкохола, коцке… Дрога је стари проблем, познат вековима уназад. До дроге су долазили богати људи, лекари, апотекари тзв. „морфиномани“. Они су контролисали морфијум и обављали посао. Знали су да остану на истој дози. Данашњи овисници су у опасности да неће имати довољну дозу, јер је човек телесно зависно биће. Прво се јавља душевна зависност, па онда телесна. Како лечити, када је опијат у крви ? Свако од нас је у опасности, не знамо шта може да нас снађе. Зато је потребно непрекидно јачати духовно биће, да би могли одолети ономе што може да дође. Светитељи су били у страху да ће изгубити Божију милост, јер су искушења била велика.

Колико нас мења таблетоманија која је у порасту, јесмо ли тога свесни када неконтролисано узимамо антидепресиве, средства за смирење, за ублажавање болова, на своју руку?

– Дуго нисмо свесни опасности. Млад човек пије, узима дрогу и вози 200km на час. Кад постане свестан буде доцкан. Друштво их мора упозоравати да се принудно лече или да их освесте, што је много боље, да постоји опасност. Опомена Божија, не казна Божија, могућност је да будемо свеснији опасности.

Може ли се особа, која је користила психоактивне супстанце, које су је потпуно индивидуализовале и одсекле од реалног и конретног живота, у потпуности социјализовати? Шта о томе говоре искуства здравствених институција, а шта кампови које је организовала Црква?

– Све се може лечити. И личности које су дуже време на хероину се могу излечити. Уздајмо се у Божију милост, добру генетику а човек мора да има бар најмању жељу на почетку да се ослободи дроге. Док узима дрогу човек је ван реалности. То није стално задовољство, јер мора да је обнавља, да има новца за куповину, да поседује добављача и то је затворени круг. Недавно је изашла књига Берни Зигела, америчког онколога и психотерапеута „Медицина, љубав и чудо“ у којој аутор наводи примере из праксе где су метанојом (преображењем кроз покајање) излечени рак са метастазом. Хришћани су одувек знали да нема ништа неизлечиво, понекад је потребно да се догоди Божије чудо. Болесник схвати да није добро живео и да нешто изнутра треба да се промени. Лакше је променити болесника са тешком болешћу него наркомана. Мора у наркоману да буде бар мало жеље за лечењем и излечењем. Ако тога нема он је скривени самоубица. Свесни су да се убијају и желе да се убију дрогом.

Како треба посматрати наркомана или алкохоличара? Да ли је он болесник, морална карикатура или грешник који треба да се покаје? Има ли истине у тврдњи да се онај ко се излечи од дроге, налази на прагу светитељства?

– То је прејака реч. Не заборавимо да су светитељи били најчешће грешници. Св. Мојсије Мурин је био разбојник, Св. Марија Египћанка је била проститутка… Наркомани могу постати и светитељи када се излече, али како ће се излечити ако нема и Божијег чуда, генетике и жеље за лечењем ?! Америчка генетика је на прагу да покаже да су убице, самоубице, наркомани и силоватељи с неким грешкама у генима у одређеном проценту. Најтачније је рећи да су и грешници и болесници. Поставља се питање како треба да се понашају исповедници са онима који им долазе и говоре да су наркомани?

И како Црква подиже мотивацију за лечење?

– Неколико година постоје Центри у Војводини, Србији и у Црној Реци у којима су исповедници и лечитељи. Посетио сам центар близу Новог Сада , који води отац Бранко, који је слободног типа јер наркомани могу да изађу када хоће. Досадашњи резултати нису спектакуларни, није се ни очекивало да буду такви, има случајева излечења. Потребно је да проведу две, три године и посвете се хришћанском образовању. Тада почиње освешћивање, што им јача потребу изнутра да се боре. Јача им воља, а онда се појављује и смисао. Постоји могућност излечења кроз Цркву.

Национална стратегија која је представљена пре четири године стручној јавности темељи се на 70% терапије „Метадоном“, 10% лечење, 10% реахабилитација и само 10% превенција. Да ли „Метадон“ лечи уколико представља надокнаду опијата?

– То је замена за дрогу која изазива даљу зависност. Не лечи, али даје могућност. Није исто унутрашње стање код човека који узима хероин и метадон. „Метадоном“ се може поправити стање да би почело лечење – било психотерапијом, било исповедништвом или обоје истовремено. Обе методе су корисне и нису супротне једна другој. Нажалост, највећи број наркомана није под контролом, на улици су и нема решења.

Говорили сте да се свака болест, па и зависност од дроге, може лечити лековима и молитвом, јер нам је Бог дао и једно и друго. Могу ли се болести зависности лечити алтернативном медицином, хомеопатијом?

– Не. Ја ценим хомеопатију као лекар , али она не може да лечи наркомана. Подржавам земље које су пре неколико година увеле осим званичне медицине и алтернативну или и традиционалну медицину.

МОДЕРНИ ПАГАНИ

Проблем савременог човека је криза идентитета, болести зависности и окренутост ка задовољавању ужитка. Зашто је хедонизам толико прецењен у систему вредности?

Зато што је изгубљена монотеистича идеја водиља – вера, нада и љубав у једног Бога, а онда следствено томе нема вере, наде и љубави у ближње. Када тога нема враћају се пагански остаци у човеку западноевропске цивилизације. У нама су присутни пагански слојеви хедонизма. Фројд је писао да се свако живо биће целог живота налази између принципа задовољства и принципа реалности. Принципи задољства су углавном нагон самоодржања, исхрана, сексуални нагон, агресивни нагон. Реалност је много тежа. Ако пред собом немамо циљ који нам је хришћанство дало пре 2.000 година, ми се враћамо на ранији ступањ цивилизације који је био пагански. Хедонизам је данас регресиван феномен у односу на хришћанство. Поменућу јеврејску изреку која то одлично илуструје: „Ако не постанемо бољи, постаћемо гори“ и вратити се на принцип хедонизма.

Шта сте мислили када кажете да дрога не чини ништа ново код човека, него само открива старо?

– Сваки човек носи у себи бескрајну сложеност генетиком и пренаталним добом. Дете када се роди не може бити бесловесно, неразумно биће, како је Жарко Требјешанин открио када је докторирао на „Патријархалном васпитању Срба“, што су веровали и школовани и нешколовани родитељи. Када се роди, дете је бескрајно сложено. Пренатална психологија је доказала да фетус све памти. То је тзв. ћелијско памћење, не нервни систем, како се вековима мислило. Пренатално доба је јако важно и наравно Божија милост и истинска брига родитеља. Има 50 година од када је Џексон рекао „Ништа ново“. Болест ништа не открива ново осим онога што је у нама већ присутно – генетика, пренатално доба, индивидуално несвесно, фамилијарно несвесно, национално несвесно, колективно несвесно. Зато дете и јесте бескрајно сложено када се роди, нарочито у прве две године живота. То је „Упијајући ум“, како каже наслов чувене књиге, дубоко религиозне Италијанке Марије Монтесори, која је преведена и код нас. У свима нама све то стоји. О томе је писао и Достојевски, па каже и Бог и ђаво, буквално тако. Све негативно и све позитивно постоји у нама, ако је генетика боља, преовлађује позитивно. Ако је пренатално доба било добро, има изгледа да преовлада позитивно, што не значи да нема негативног. Деца нису анђели.

Зашто је свест о штетном дејству алкохола код људи европске цивилизације много мање изражена, него код других народа? Алкохол је у ријалити шоу програмима који имају милионску гледаност код нас, пожељна друштвена промоција, социјално и друштвено прихваћена и призната?

– Расе не примају једнако ни болести. У неким расама нема рака, или врло мало. Дрога не делује тако поразно као што делује код Европљана. У Кини су генерације узимале опијум, то није дегенерисало кинеску нацију. Наши људи не умеју да разумно и контролисано узимају алкохол, не знају да се зауставе на једној дози, већ је мултипликују. Постоје озбиљни научни радови који говоре да западна Европа, Америка и Балкан лоше подносе алкохол.

Српска Православна Црква је против јавног изражавања и рекламирања сексуалне оријентације или било које друге личне склоности. Како у светлу тог става коментаришете тежњу да се хомосексуалност у јавном животу Србије уздигне на вредносну лествицу нормалног јавног понашања и идеала?

– На то питање можемо одговорити са две стране. Ако одговарамо са строго православне стране, то није дозвољено и смета православним људима у Србији који ће се дуго времена борити против тога. Други вид је медицинско-психолошки, према коме се један одређен проценат људи рађају као хомосексуалци. Грешка – није, грешка је у генима. Имао сам пацијента који се играо само са луткама и девојчицама, у време адолесценције нема никаквих еротичних снова о жени. То су рођени хомосексуалци. Јесу ли они грешници или болесници? Нису ни једно, ни друго. Све цивилизације, од Сумера до наше, имале су хомосексуалце.

Славица Лазић

Извор: ПРАВОСЛАВЉЕ