Ovo je vek zavisnosti

Profesor Vladeta Jerotić je specijalizirao neuropsihijatriju na Medicinskom fakultetu u Beogradu, a psihoterapiju u Švajcarskoj i Francuskoj. Bavio se 40 godina psihijatrijom i psihoterapijom na mestu šefa Psihoterapeutskog odeljenja bolnice „Dragiša Mišović“ u Beogradu.

Kao profesor po pozivu predavao je Pastirsku psihologiju i medicinu na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu dve decenije. Čitalačkoj javnosti na raspolaganju je preko četrdeset knjiga ovog autora namenjenih onima koji su „razvili smisao za introspekciju, koji vole psihologiju i poseduju intelektualnu radoznalost što nije usmerena samo na teološka pitanja, već im je tajanstvenost života neprekidan izazov“, kako je rekao sam pisac. Profesor Jerotić je izuzetan retoričar o čemu svedoče stotine tribina u zemlji i dijaspori na kojima je govorio o najrazličitijim temama iz oblasti religije, psihoterapije, filosofije i psihijatrije. Ostaće zabeležen kao jedan od retkih mislilaca osamdesetih godina prošlog veka, koji je kao hrišćanin bio prihvaćen i u akademskoj zajednici svetovne nauke i obratno.

Možemo li da prihvatimo konstataciju da živimo u veku otuđenja i zavisnosti, u kome mlađa urbana populacija nema ljubavi ni za šta sem za egocentrizam i povlađivanje telesnim senzacijama, što samo povećava izolovanost i usamljenost?

– Uvek smo zavisni od onih kojima pripadamo, a pripadamo zapadnoevropskoj civilizaciji i ispravno je da se zapitamo zašto je došlo do otuđenja. Izraz otuđenje nalazimo još kod Apostola Pavla u Poslanici Efescima pre 2.000 godina i ono znači udaljavanje čoveka od Boga. Apostol Pavle je znao za novog Boga Isusa Hrista a pod izrazom otuđenje je podrazumevao da se oni koji ne znaju za Isusa Hrista, Njemu približe. Pojam otuđenja i usamljenosti je večan problem i traje kroz celu istoriju hrišćanstva. U 20. i 21. veku je veća kriza otuđenja i usamljenosti, koji idu jedno s drugim. Od koga smo otuđeni ? Hrišćani kažu od Boga. Kada smo otuđeni od Boga, polako se otuđujemo i od prirode i drugih ljudi, što je trojako otuđenje. To je slučaj i sa našom sredinom.

Sve je više mladih koji užitak nalaze u zabavi, korišćenju droga i alkohola, virtuelnom životu uz Fejsbuk… Zbog čega su nezainteresovani da potraže dublji smisao i filosofiju života? Izjavili ste i da svako ne nalazi smisao?

– Ako nema vere, nade i ljubavi, a odavno nema, traženje smisla je u zadovoljstvu, zadovoljavanju nagona i površnih senzacija. U tome se Srbija, kao deo Evrope, ne razlikuje od ostalih zapadnoevropskih zemalja. „Čovek ima potrebu da traži smisao“, citiramo često Viktora Frankla koji je skoro izjednačio potrebu traženja smisla sa nagonom. Traženje smisla je izvorno kod čoveka. Ako su ciljevi materijalni dobitak i zadovoljstva – čovek se nikada neće zadovoljiti. Obično se to pitanje postavlja kada je čovek u velikoj nevolji. Od Božije milosti, od razvoja ličnosti, od uže i šire porodične i društvene okoline zavisi kako će čovek na to pitanje odgovoriti.

Nema tačnih podataka o broju narkomana u Srbiji, mada se prema nekim istraživanjima taj broj kreće oko 300.000 korisnika koji zloupotrebljavaju drogu. Koliko je narkomanija posledica raspada duhovnosti, a koliko lični vapaj čoveka da voli i bude voljen?

– Droga zadovoljava potrebu za smislom „zadovoljstva“. Čovek koji je duboko u veri je zadovoljan, čak i srećan, ne neprekidno, nego povremeno. Pamtim kada mi je, kao mladom psihijatru, došao pacijent od 17. godina sa pričom da je počeo da uzima drogu, na šta ga je nagovorio prijatelj. Od kada pamti, otac i majka se svađaju u kući. Kada je uzeo drogu, osetio je blaženstvo, posle čega mu je bilo potpuno svejedno što se roditelji i dalje svađaju. Droga na početku oslobađa čoveka raznih unutrašnjih konflikata sa sobom i okolinom. Konflikte izaziva ljudska priroda i egzistencija, ali i okolina, posebno roditelji koji u najranijoj fazi utiču na budućnost deteta. Narkomanija je bekstvo od života. A život je mučan. Kako iz njega da se izađe ? Alokohol, droga, kocka, promiskuitet… sva ta zadovoljstva su trenutna i stvaraju zavisnost. Ljudi su zavisna bića. Svaki čovek ima potrebu da bude zavisan od nečega, od nekoga. Možda sam ja zavisan od čitanja i pisanja ?! Treba da smo zavisni samo od Boga, za verujuće.

ZAVISNOST OD BOGA   

Koliko smo svesni da nas zavisnost od transcedentnog (onostranog) čuva i spašava od ostalih vrsta zavisnosti koje su ugrožavajuće – narkomanija, brza vožnja kolima, cigarete, alkohol, promiskuitet …

– Očevidno da smo malo svesni. Da smo svesniji, bilo bi manje tih pošasti. Zašto smo manje svesni ? Da li je čovek uvek bio manje svestan transcedencije pa je tražio surogate u nečemu pogrešnom ? Čovek ne može biti stalno u transcedenciji, niti može stalno biti pobožan ili religiozan, što nije isto. Čovek je prirodno i duhovno biće i najteže od svega je pomiriti ove principe i naći celog života ravnotežu. Tačno je da ljudi nikada nisu dovoljno svesni transcedencije, zato nam je potrebna Božija pomoć kroz Crkvu i prijatelje koji su na višem duhovnom stupnju sazrevanja od nas, da bismo lagano u sebi jačali zavisnost od transcedencije, jer ćemo onda smanjivati zavisnost od pogrešnih surogata.

Mladi ljudi imaju neprekidnu potrebu da razbiju okove zavisnosti, a boje se nezavisnosti. Taj konflikt rešavaju teško, jer nemaju ljubavi, nemaju vere, nemaju roditeljske i bračne emocionalne zaštite, nemaju duhovnika ili autoritet kome veruju. Da li su psihoaktivne supstance i alkohol metafizička potreba, čežnja za punoćom?

– Da. Često citiram američkog psihijatra Karla Meningera koji kaže da je aloholizam metafizička žeđ. Čovek zamenjuje veru surogatima vere, kojih je bezbroj. To je psihološko, religiozno i filosofsko pitanje separacije i individuacije.

Šta ste mislili kada ste izjavili da su svi ljudi ugroženi narkomanijom i da svako može da postane narkoman u jednom trenutku?

– Čovek je zavisno biće. Ako nije u sebi izgradio relativnu zrelost u koju spada transcedencija, može postati zavisan od tableta, droge, alkohola, kocke… Droga je stari problem, poznat vekovima unazad. Do droge su dolazili bogati ljudi, lekari, apotekari tzv. „morfinomani“. Oni su kontrolisali morfijum i obavljali posao. Znali su da ostanu na istoj dozi. Današnji ovisnici su u opasnosti da neće imati dovoljnu dozu, jer je čovek telesno zavisno biće. Prvo se javlja duševna zavisnost, pa onda telesna. Kako lečiti, kada je opijat u krvi ? Svako od nas je u opasnosti, ne znamo šta može da nas snađe. Zato je potrebno neprekidno jačati duhovno biće, da bi mogli odoleti onome što može da dođe. Svetitelji su bili u strahu da će izgubiti Božiju milost, jer su iskušenja bila velika.

Koliko nas menja tabletomanija koja je u porastu, jesmo li toga svesni kada nekontrolisano uzimamo antidepresive, sredstva za smirenje, za ublažavanje bolova, na svoju ruku?

– Dugo nismo svesni opasnosti. Mlad čovek pije, uzima drogu i vozi 200km na čas. Kad postane svestan bude dockan. Društvo ih mora upozoravati da se prinudno leče ili da ih osveste, što je mnogo bolje, da postoji opasnost. Opomena Božija, ne kazna Božija, mogućnost je da budemo svesniji opasnosti.

Može li se osoba, koja je koristila psihoaktivne supstance, koje su je potpuno individualizovale i odsekle od realnog i konretnog života, u potpunosti socijalizovati? Šta o tome govore iskustva zdravstvenih institucija, a šta kampovi koje je organizovala Crkva?

– Sve se može lečiti. I ličnosti koje su duže vreme na heroinu se mogu izlečiti. Uzdajmo se u Božiju milost, dobru genetiku a čovek mora da ima bar najmanju želju na početku da se oslobodi droge. Dok uzima drogu čovek je van realnosti. To nije stalno zadovoljstvo, jer mora da je obnavlja, da ima novca za kupovinu, da poseduje dobavljača i to je zatvoreni krug. Nedavno je izašla knjiga Berni Zigela, američkog onkologa i psihoterapeuta „Medicina, ljubav i čudo“ u kojoj autor navodi primere iz prakse gde su metanojom (preobraženjem kroz pokajanje) izlečeni rak sa metastazom. Hrišćani su oduvek znali da nema ništa neizlečivo, ponekad je potrebno da se dogodi Božije čudo. Bolesnik shvati da nije dobro živeo i da nešto iznutra treba da se promeni. Lakše je promeniti bolesnika sa teškom bolešću nego narkomana. Mora u narkomanu da bude bar malo želje za lečenjem i izlečenjem. Ako toga nema on je skriveni samoubica. Svesni su da se ubijaju i žele da se ubiju drogom.

Kako treba posmatrati narkomana ili alkoholičara? Da li je on bolesnik, moralna karikatura ili grešnik koji treba da se pokaje? Ima li istine u tvrdnji da se onaj ko se izleči od droge, nalazi na pragu svetiteljstva?

– To je prejaka reč. Ne zaboravimo da su svetitelji bili najčešće grešnici. Sv. Mojsije Murin je bio razbojnik, Sv. Marija Egipćanka je bila prostitutka… Narkomani mogu postati i svetitelji kada se izleče, ali kako će se izlečiti ako nema i Božijeg čuda, genetike i želje za lečenjem ?! Američka genetika je na pragu da pokaže da su ubice, samoubice, narkomani i silovatelji s nekim greškama u genima u određenom procentu. Najtačnije je reći da su i grešnici i bolesnici. Postavlja se pitanje kako treba da se ponašaju ispovednici sa onima koji im dolaze i govore da su narkomani?

I kako Crkva podiže motivaciju za lečenje?

– Nekoliko godina postoje Centri u Vojvodini, Srbiji i u Crnoj Reci u kojima su ispovednici i lečitelji. Posetio sam centar blizu Novog Sada , koji vodi otac Branko, koji je slobodnog tipa jer narkomani mogu da izađu kada hoće. Dosadašnji rezultati nisu spektakularni, nije se ni očekivalo da budu takvi, ima slučajeva izlečenja. Potrebno je da provedu dve, tri godine i posvete se hrišćanskom obrazovanju. Tada počinje osvešćivanje, što im jača potrebu iznutra da se bore. Jača im volja, a onda se pojavljuje i smisao. Postoji mogućnost izlečenja kroz Crkvu.

Nacionalna strategija koja je predstavljena pre četiri godine stručnoj javnosti temelji se na 70% terapije „Metadonom“, 10% lečenje, 10% reahabilitacija i samo 10% prevencija. Da li „Metadon“ leči ukoliko predstavlja nadoknadu opijata?

– To je zamena za drogu koja izaziva dalju zavisnost. Ne leči, ali daje mogućnost. Nije isto unutrašnje stanje kod čoveka koji uzima heroin i metadon. „Metadonom“ se može popraviti stanje da bi počelo lečenje – bilo psihoterapijom, bilo ispovedništvom ili oboje istovremeno. Obe metode su korisne i nisu suprotne jedna drugoj. Nažalost, najveći broj narkomana nije pod kontrolom, na ulici su i nema rešenja.

Govorili ste da se svaka bolest, pa i zavisnost od droge, može lečiti lekovima i molitvom, jer nam je Bog dao i jedno i drugo. Mogu li se bolesti zavisnosti lečiti alternativnom medicinom, homeopatijom?

– Ne. Ja cenim homeopatiju kao lekar , ali ona ne može da leči narkomana. Podržavam zemlje koje su pre nekoliko godina uvele osim zvanične medicine i alternativnu ili i tradicionalnu medicinu.

MODERNI PAGANI

Problem savremenog čoveka je kriza identiteta, bolesti zavisnosti i okrenutost ka zadovoljavanju užitka. Zašto je hedonizam toliko precenjen u sistemu vrednosti?

Zato što je izgubljena monoteističa ideja vodilja – vera, nada i ljubav u jednog Boga, a onda sledstveno tome nema vere, nade i ljubavi u bližnje. Kada toga nema vraćaju se paganski ostaci u čoveku zapadnoevropske civilizacije. U nama su prisutni paganski slojevi hedonizma. Frojd je pisao da se svako živo biće celog života nalazi između principa zadovoljstva i principa realnosti. Principi zadoljstva su uglavnom nagon samoodržanja, ishrana, seksualni nagon, agresivni nagon. Realnost je mnogo teža. Ako pred sobom nemamo cilj koji nam je hrišćanstvo dalo pre 2.000 godina, mi se vraćamo na raniji stupanj civilizacije koji je bio paganski. Hedonizam je danas regresivan fenomen u odnosu na hrišćanstvo. Pomenuću jevrejsku izreku koja to odlično ilustruje: „Ako ne postanemo bolji, postaćemo gori“ i vratiti se na princip hedonizma.

Šta ste mislili kada kažete da droga ne čini ništa novo kod čoveka, nego samo otkriva staro?

– Svaki čovek nosi u sebi beskrajnu složenost genetikom i prenatalnim dobom. Dete kada se rodi ne može biti beslovesno, nerazumno biće, kako je Žarko Trebješanin otkrio kada je doktorirao na „Patrijarhalnom vaspitanju Srba“, što su verovali i školovani i neškolovani roditelji. Kada se rodi, dete je beskrajno složeno. Prenatalna psihologija je dokazala da fetus sve pamti. To je tzv. ćelijsko pamćenje, ne nervni sistem, kako se vekovima mislilo. Prenatalno doba je jako važno i naravno Božija milost i istinska briga roditelja. Ima 50 godina od kada je Džekson rekao „Ništa novo“. Bolest ništa ne otkriva novo osim onoga što je u nama već prisutno – genetika, prenatalno doba, individualno nesvesno, familijarno nesvesno, nacionalno nesvesno, kolektivno nesvesno. Zato dete i jeste beskrajno složeno kada se rodi, naročito u prve dve godine života. To je „Upijajući um“, kako kaže naslov čuvene knjige, duboko religiozne Italijanke Marije Montesori, koja je prevedena i kod nas. U svima nama sve to stoji. O tome je pisao i Dostojevski, pa kaže i Bog i đavo, bukvalno tako. Sve negativno i sve pozitivno postoji u nama, ako je genetika bolja, preovlađuje pozitivno. Ako je prenatalno doba bilo dobro, ima izgleda da preovlada pozitivno, što ne znači da nema negativnog. Deca nisu anđeli.

Zašto je svest o štetnom dejstvu alkohola kod ljudi evropske civilizacije mnogo manje izražena, nego kod drugih naroda? Alkohol je u rijaliti šou programima koji imaju milionsku gledanost kod nas, poželjna društvena promocija, socijalno i društveno prihvaćena i priznata?

– Rase ne primaju jednako ni bolesti. U nekim rasama nema raka, ili vrlo malo. Droga ne deluje tako porazno kao što deluje kod Evropljana. U Kini su generacije uzimale opijum, to nije degenerisalo kinesku naciju. Naši ljudi ne umeju da razumno i kontrolisano uzimaju alkohol, ne znaju da se zaustave na jednoj dozi, već je multiplikuju. Postoje ozbiljni naučni radovi koji govore da zapadna Evropa, Amerika i Balkan loše podnose alkohol.

Srpska Pravoslavna Crkva je protiv javnog izražavanja i reklamiranja seksualne orijentacije ili bilo koje druge lične sklonosti. Kako u svetlu tog stava komentarišete težnju da se homoseksualnost u javnom životu Srbije uzdigne na vrednosnu lestvicu normalnog javnog ponašanja i ideala?

– Na to pitanje možemo odgovoriti sa dve strane. Ako odgovaramo sa strogo pravoslavne strane, to nije dozvoljeno i smeta pravoslavnim ljudima u Srbiji koji će se dugo vremena boriti protiv toga. Drugi vid je medicinsko-psihološki, prema kome se jedan određen procenat ljudi rađaju kao homoseksualci. Greška – nije, greška je u genima. Imao sam pacijenta koji se igrao samo sa lutkama i devojčicama, u vreme adolescencije nema nikakvih erotičnih snova o ženi. To su rođeni homoseksualci. Jesu li oni grešnici ili bolesnici? Nisu ni jedno, ni drugo. Sve civilizacije, od Sumera do naše, imale su homoseksualce.

Slavica Lazić

Izvor: PRAVOSLAVLjE