Ovo je moja istina o Memorandumu SANU

Novinar Aleksandar Đukanović posle trodecenijskog ćutanja, prvi put govori kako je kontroverzni dokument 1986. godine objavljen na stranicama „Večernjih novosti“

Memorandum SANU nikome nisam ukrao. Izmišljotina je da sam ga krišom uzeo sa radnog stola mog tasta akademika Jovana Đorđevića i bez njegovog znanja obelodanio u novinama. Nisam radio za Državnu bezbednost, niti mi je ona doturila materijal. Jedini razlog što sam objavio delove Memoranduma i žestoko napao SANU, bio je njegov sadržaj. I danas sam ubeđen da su stavovi akademika vodili raspadu Jugoslavije, što nije moglo da prođe bez rata. Hteo sam da se to zna.

Pune tri decenije od pojave Memoranduma Srpske akademije nauka i umetnosti i političke afere koju je on izazavao, ovako, ekskluzivno za „Večernje novosti“, govori čovek čije ime je postalo sastavni deo kontroverze ovog dokumenta. Novinar Aleksandar Đukanović (82) s jeseni 1986. objavio je delove akta akademika na stranicama „Novosti“ i tako zakotrljao kamen intriga koji još nije stigao do kraja svoje putanje. Posle mnogo godina tišine, otvoreno i bez zadrške, Đukanović za svoj nekadašnji list iznosi svoju istinu o dokumentu koji još izaziva sporove širom bivše Jugoslavije.

– Priča o krađi Memoranduma obična je izmišljotina – govori nam Đukanović, koji penzionerske dane provodi u svom beogradskom stanu, mirno, uz štampu, knjige i uspomene. – To je neistina podjednako kao i verzije o podmetanju policije, Državne bezbednosti i visoke vlasti. Akademija nije krila da sprema Memorandum, ceo svet je to znao. Akademik Vasilije Krestić, uostalom, sa pravom to godinama tvrdi.

Spis rođen u zdanju u Knez Mihailovoj 35, koji nikada do kraja nije usvojen i ozvaničen, danas izaziva sasvim oprečna viđenja, gotovo podjednako kao i u vreme kada je izašao pred oči javnosti. Za mnoge u regionu bez dileme je reč o „aktu koji je srušio Jugoslaviju“, dok ga drugi smatraju dokumentom koji je bio poslednja prilika da se ona sačuva. Proglašavan je „platformom velikosrpskog nacionalizma“, „izvorom genocidne politike“, inspiracijom i utemeljenjem progona, zločina i etničkih čišćenja… Nije malo ni onih koji ga smatraju dugo čekanim otrežnjenjem srpskog naroda.

U rukama Aleksandra Đukanovića tekst koji će uzdrmati već gnjilu Jugoslaviju našao se 23. septembra 1986. godine. Toga dana u SANU je održana sednica Komisije za pisanje Memoranduma, druge po redu u cilju redigovanja radne verzije kompletnog teksta.

– Nacrt teksta bio je dostupan krugu ljudi bliskih akademicima koji su radili na pisanju. Od njih sam ga i ja dobio. Doneo sam ga kući i celo veče proveo čitajući ga. Potom sam seo za mašinu. Smatrao sam da mu je mesto u novinama, uz žestoku kritiku – priča Đukanović.

U KLINČU SA ISAKOVIĆEM

U razmeni vatre između rukovodstva SANU i „Večernjih novosti“ jeseni 1986. godine pucalo se iz svih oružja. Potpredsednik Akademije Antonije Isaković novinara Đukanovića optuživao je da je režirao „srpski Votergejt“, da je kradljivac i policajac, a ovaj njemu otpisivao da stoji iza političkog terorizma, stvaranja jednoumlja u SANU i kukavičkog sakrivanja odgovornosti.

Naš sagovornik navodi da je njegova supruga Mira, ćerka poznatog akademika Jovana Đorđevića, bila protiv članka koji je pripremao za „Novosti“. Smatrala je da objavljivanje sadržaja Memoranduma neće nikome ništa dobro doneti. Telefonom je razgovarala sa ocem i prenela mu da se u dnevnoj sobi priprema novinski tekst. Bio je izričito protiv.

– Nipošto! Taj tekst nije još za objavljivanje. To je samo nacrt, on uopšte nije završen – usprotivio se stari akademik.

Jovan Đorđević, profesor prava na beogradskom Pravnom fakultetu i francuskoj Sorboni, desna ruka Edvarda Kardelja i čovek koji je zajedno sa njim kreirao gotovo sve jugoslovenske ustave, bio je deo tima koji je pisao Memorandum. On je bio u jednom užem, konsultativnom telu, koje su pored njega činili i pisac Dobrica Ćosić i filozof Ljubomir Tadić. Njihov zadatak bio je da svojim stručnim autoritetom pomognu uobličavanju završne verzije teksta.

Porodična veza akademika Đorđevića i novinara „Novosti“ za mnoge je bila jedino i najlogičnije objašnjenje pojave Memoranduma u novinama. Pojavile su se dve verzije – da je uvaženi akademik dao zetu delo akademika da ga objavi, ali i da ga je ambiciozni novinar ukrao sa tastovog stola i samoinicijativno ga publikovao u „Novostima“.

– Sve su to izmišljotine – tvrdi danas Đukanović.

– Zbog tekstova koje sam o Memorandumu objavio u novinama Jovan je bio istinski ljut. U akademskim krugovima, postalo je opšteprihvaćeno da je upravo on kriv što je rad akademika obelodanjen. Tri godine zbog toga nismo razgovarali, iako smo do tada vrlo blisko sarađivali na mnogim njegovim knjigama.

Uprkos protivljenju uglednog akademika, tekst je napisan. Sledeća dva dana Jugoslavija će grozničavo čitati memorandumske odlomke, prožete Đukanovićevim oštrim komentarima na račun njihovih pisaca. Buru na političkoj sceni samoupravne države izazvao je njegov članak sa naslovom „Ponuda beznađa“ objavljen na drugoj strani „Novosti“. Usledio je novi udar – nastavak sa naslovom „I AVNOJ je lažiran“.

Đukanovićeva novinarska tašna u kojoj su tekstovi stigli u redakciju na tadašnjem Trgu Marksa i Engelsa, postala je Pandorina kutija iz koje su pušteni duhovi prošlosti i predskazanja budućnosti SFRJ.

– Rođen sam u selu Varda kod Kosjerića. Za vreme rata bio je to uglavnom četnički kraj, ali bilo je i partizana. Moja majka jedno vreme brinula je o Gordani, ćerki Draže Mihailovića. Puno ljudi je stradalo u sukobima i osveti, a zbog lošeg pedigrea i sam sam u mladosti imao dosta problema. Svega toga sam se setio čitajući Memorandum SANU. To je bio razlog što sam žestoko kritikovao stavove akademika. Time je otvorena oštra polemika koja je trajala mesecima posle prvih tekstova u „Novostima“ – priseća se naš sagovornik.

Zahvaljujući Đukanoviću, Memorandum SANU našao se pred sudom javnosti, iako to nije bila početna namera akademika. Odluka da pristupi pisanju kontroverznog dokumenta Akademija je usvojila na svojoj redovnoj Skupštini maja 1985. godine. Namera je bila da se sastavi spis u kojem bi bili pobrojani najaktuelniji problemi zemlje i da se u formi memoranduma uputi najznačajnijim državnim funkcionerima, kao smernica za dalje vođenje države.

U trenutku kada je Đukanović svojim tekstovima ustalasao političku javnost, akademici su pred sobom imali radni materijal od oko 70 stranica, od čega je redigovano nešto manje od polovine. Prvi deo teksta čini precizna analiza ekonomskih prilika u posustaloj državi, ophrvanoj privrednom krizom, inflacijom, padom proizvodnje i nezaposlenošću.

Oku novinara, ali i komunističkom establišmentu Srbije, mnogo intrigantniji je bio drugi deo memorandumskog teksta, posvećen položaju srpskog naroda u Jugoslaviji. U ovom „najmanje zvaničnom“ delu teksta naglašena je ustavna neravnopravnost Srbije i dugoročno, plansko zanemarivanje njene privrede, ugroženost Srba u drugim republikama i sprovođenje genocida na Kosovu. Ovaj deo Memoranduma SANU za mnoge je i danas najbolji popis iskušenja sa kojima se u zajedničkoj državi suočio srpski narod. Ne bez razloga, ovaj segment dela akademika smatra se i jedva dočekanim početkom srpskog buđenja iz jugoslovenskog sna.

Akademija je od prvog dana tvrdila da su objavljeni navodi deo sirovog materijala, koji nije usvojilo nijedno telo SANU, te da o Memorandumu ne može da se govori kao o zvaničnom dokumentu. Politički vrh Srbije, Ivan Stambolić i Dragiša Pavlović pre svih, ali nakratko i Slobodan Milošević, međutim, imali su potpuno drugačiji stav. Objavljeni materijal smatrali su direktnim udarom na poredak, ustavno uređenje i osnovna načela države. Uslediće ofanziva optužbi, uvreda i pretnji na račun Akademije i njenih članova iz svih delova zemlje, posebno iz Hrvatske i srpskih pokrajina.

– Teze akademika bile su veoma opasne. Smatrao sam da se rat može izbeći samo očuvanjem Jugoslavije i suživotom Srba i Hrvata. Zato sam bio žestoki kritičar stavova Dobrice Ćosića, čiju sam ulogu u SANU među prvima javno osuđivao. Za mene je on bio najveći pisac svog vremena, ali sa velikim političkim ambicijama. On i njegove ideje stajale su i iza ovog projekta Akademije – smatra Đukanović.

Cenu angažmana oko Memoranduma SANU, kao i mnogi drugi akteri ovog političkog trilera, platio je i Aleksandar Đukanović. Žestoko je optuživan za krađu i podmetanje, a pojedinci su tražili čak i njegovu „glavu na tanjiru“. Pričalo se da je deo projekta saveznog DB, produžena ruka Stipe Šuvara, da je zloupotrebljen i iskorišćen u obračunu političke vrhuške… Mesto dopisnika „Borbe“ i „Novosti“ iz Pariza, na koje je poslat ubrzo po izbijanju političkog skandala, tumačeno je kao nagrada za dobro obavljen zadatak, iako je isti posao radio i ranije – od 1977. do 1981. godine.

Iako je njegovo ime postalo sastavni deo afere koja je napravila uvod u raspad Jugoslavije, tri decenije kasnije ne kaje se ni za jednu procenu, postupak ili napisanu reč.

– Godinama živim pod pritiskom memorandumske afere. Nisam hteo o tome da govorim, a niko me do sada nije ni pitao. Bio sam samo novinar koji je dobro radio svoj posao. Prepoznao sam šta će se desiti, što je vreme samo potvrdilo. Da mogu da se vratim u 1986. godinu, bez sumnje, ponovo bih isto uradio. Ni danas nemam dilemu da je Memorandum trebalo objaviti – siguran je Đukanović.

PISCI MEMORANDUMA

ODLUKOM Predsedništva SANU maja 1986. imenovan je odbor za pripremu Memoranduma o aktuelnim društvenim pitanjima. Ovim telom, koje će na prvoj sednici postati komisija, rukovodio je tadašnji predsednik Akademije Dušan Kanazir zajedno sa zamenikom Antonijem Isakovićem, koji je postao i šef Radne grupe za izradu samog teksta. U njemu su bili i akademici Mihailo Marković, Nikola Pantić, Miroslav Pantić, Ljubiša Rakić, Radovan Samardžić, Vasilije Krestić i Kosta Mihailović. Širu komisiju, osim njih, činili su još i Pavle Ivić, Miloš Macura, Predrag Palavestra, Dejan Medaković, Miomir Vukobratović, Ivan Maksimović, Stojan Ćelić i Nikola Čobeljić.

DEO PLEJADE „VEČERNjIH NOVOSTI“

ALEKSANDAR Đukanović je osamdesetih godina prošlog veka pripadao krugu najboljih novinara i urednika u kući „Borba“. Deo je plejade vrhunskih komentatora unutrašnje i spoljne politike toga vremena. U redakciju „Novosti“ došao je iz smederevskog „Našeg glasa“, a primljen je na konkursu na kojem je bilo prijavljeno čak 800 mladih novinara. Od 1975. do 1977. godine bio je pomoćnik glavnog urednika „Novosti“. Zahvaljujući tiražu našeg lista koji je dostizao i 400.000 primeraka, jugoslovensku javnost ljuljali su njegovi izuzetno čitani serijali tekstova posvećeni Enveru Hodži, domaćoj politici, situaciji u Bugarskoj…

NOVE FORME I STARI ARGUMENTI

„DVA su barjaka pod kojim autori Memoranduma pozivaju na otvaranje očiju. Jedan je nacionalizam, a drugi država. Sve to zajedno zvuči na mnogim stranicama ovog teksta kao novi poziv na bratoubilaštvo i novo prolivanje krvi“.

Ovo je samo jedno od Đukanovićevih kritičkih viđenja sadržaja Memoranduma SANU iz teksta „Ponuda beznađa“, objavljenog u „Novostima“ 24. septembra 1986. godine. Akademike je, između ostalog, optužio da su napisali nacionalistički i antikomunistički program koji u novoj formi i starim argumentima poziva „Srbe na okup“. Zbog kritika Tita i Kardelja akademike je uporedio sa Milanom Nedićem, ali i „Šimom Đodanom i drugim istaknutim maspokovcima“.

„Celina njegovog nacrta i najveći deo stavova iznetih u njemu ne mogu da izdrže ozbiljnu naučnu analizu. Oni nisu novina u odnosu na dosad poznate nacionalističke i antikomunističke parole i ocene. Kao da ovaj tekst nisu pisali akademici, već akademci kojima nacionalistički vetar kapu nosi. Autori pretvaraju nauku u politikantstvo, naciju u nacionalizam, istoriju u kriminalni roman, praksu u bezakonje, a budućnost u beznađe“, navedeno je u tekstu koji je prvi na svetlo dana izneo sadržaj Memoranduma SANU.

Autor: Rade DRAGOVIĆ

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (1) Zemljotres u politički trusnoj Jugoslaviji 

Uloga Memoranduma SANU u srpsko-hrvatskim odnosima …

O suočavanju sa realnošću ili metafizika propagande …